Portret savremenika - Vojislav Koštunica:
Legalizam i tehnologija vlasti

Podmirivši interese svojih malih koalicionih partnera (brojnijih nego u trenutku dolaska na vlast), uz malo skupštinskog inžinjeringa (zbog koga je stranka predsednika Srbije napustila parlament) i odgovarajuću količinu demonstriranja patriotizma, Koštunica je u prvoj polovini mandata uspeo da stabilizuje vladu i napravi prvi korak ka Evropi

Iako ga protivnici obično karakterišu kao "nesposobnog" i redovno se rugaju s njegovom "neobaveštenošću", Vojislav Koštunica se na funkciji predsednika Vlade Srbije pokazao kao vrhunski tehnolog vlasti, koji, na ovim prostorima, teško da ima konkurenta po veštini opstanka na funkciji u gotovo nemogućim uslovima.

Dve godine nakon inauguracije na mesto predsednika Vlade kojoj ni sami njeni članovi u startu nisu prognozirali više od šest meseci života, Koštunica je, naime, u prilici da, ako već ne izgura ceo mandat, onda po sopstvenoj proceni isplativosti, raspiše izbore u trenutku u kome njemu to bude najviše odgovaralo (najčešće se tipuje na trenutak izbijanja krize u pregovorima o Kosovu). I ne samo to: zahvaljujući velikom koalicionom potencijalu koji poseduje njegova "nacionalno-demokratska" Demokratska stranka Srbije, Koštunica ima sve šanse da na vlasti bude makar još u jednom mandatu (prema nekim dugoročnim predviđanjima, koje je danas ipak teško argumentovati, možda čak i u dva: najpre sa radikalima, a potom i sa strankama "demokratskog bloka").

I sve to uprkos činjenici da se ne može bezrezervno pohvaliti ni ispunjenim obećanjima i prognozama, ni podrškom birača, ni novijim argumentima za podupiranje mita o "doslednom, poštenom, nevlastoljubivom legalisti", stvaranog u leto 2000. godine, kada mu je pripala uloga frontmena pokreta koji je sa vlasti oduvao nedemokratski režim Slobodana Miloševića.

USTAV I DRUGA OBEĆANJA: Poslednjeg dana godine u kojoj je postao premijer Srbije, Koštunica je, recimo, izneo prognozu-obećanje o tome kako će izgledati godina koja dolazi: "Godina 2005. biće prelomna, kako za Srbiju i Crnu Goru tako i za Kosovo i za usvajanje novog ustava Srbije, posle čega bi trebalo da uslede vanredni parlamentarni izbori", tvrdio je 31. decembra 2004.

Po isteku tako opisane "prelomne godine", pokazalo se da premijer nije baš dobar prognozer. I to ne samo zato što će se nešto više o sudbini SCG znati tek polovinom ove godine (ako prognozirani rezultat crnogorskog referenduma u "sivoj zoni" ne donese samo produžetak agonije zemlje koja postoji samo na papiru), a o sudbini Kosova još pola godine kasnije (ukoliko se uvaži savet da ne treba prihvatati "zdravo za gotovo" najavu nezavisnosti koju je, ne baš korektno, izneo čak i sam medijator pregovora Marti Ahtisari).

Mnogo krupniji promašaj u pomenutoj prognozi-obećanju, naime, predstavlja neostvarena najava usvajanja novog ustava. Čovek koji još od rušenja režima Slobodana Miloševića o donošenju ustava govori kao o "pitanju svih pitanja", tačno dve godine otkako je na premijerskoj funkciji, nije uspeo da uradi ništa na ostvarenju svog najvažnijeg obećanja. Naprotiv: o toj temi u Srbiji gotovo da niko više i ne govori, a ako i govori, niko ozbiljan to ne uzima za ozbiljno.

Neispunjavanje ključnog obećanja, međutim, ni najmanje nije ugrozilo stabilnost vlade: podmirivši interese svojih malih koalicionih partnera (brojnijih nego u trenutku dolaska na vlast), uz malo skupštinskog inžinjeringa (zbog koga je stranka predsednika Srbije napustila parlament) i odgovarajuću količinu demonstriranja patriotizma, Koštunica svoje ministre i odgovarajuću poslaničku "pešadiju" zadivljujuće vešto drži na okupu. Od pomoći mu je, svakako, i činjenica da su, zaokupljeni (uspešnim) pokušajima da što više izvuku od aktuelnog političkog angažmana, njegovi partneri u vlasti ispoljili velik stepen tolerancije prema činjenici da o premijerovim potezima i planovima često saznaju posle radikala, socijalista i predstavnika Srpske pravoslavne crkve.

TOLERANCIJA NA AFERE: Pokazalo se da je u pitanju obostrana tolerancija: nijedan akter sve brojnijih afera koje prate aktuelnu vladu, naime, nije ostao uskraćen za podršku njenog predsednika – bilo da je reč o finansijskim aferama ("Knjaz Miloš", Erikson, Nacionalna štedionica, "Kofer"...), bilo da su u pitanju primitivni napadi na medije (Velimir Ilić), ili čudni potezi ključnih ljudi bezbednosnog sektora ("poklon" šefa BIA Radeta Bulatovića američkim zvaničnicima ili protivzakoniti razgovor ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića sa prvooptuženim za ubistvo premijera Zorana Đinđića...).

Uz tako spretno umešan "koalicioni lepak", Koštunici i njegovoj vladi ni najmanje ne smeta činjenica da su prošlogodišnji predsednički i lokalni izbori i sva istraživanja javnog mnjenja dijagnostifikovali manju podršku javnosti njegovom kabinetu od one koju je imala vlada Zorana Živkovića u momentu kada je pala s vlasti (na izborima koje su Koštunica i DSS tražili upravo pozivajući se na "nereprezentativnost" Živkovićevog kabineta i izostanak usvajanja novog ustava). I ne samo to – kabinet čiji mandatar ima više nacionalističkih osećanja nego što je za jednu malu, nacionalnim sukobima opterećenu zemlju teorijski preporučljivo, uspeo je ono što njegovom ubijenom prethodniku, optuživanom za preteranu kooperativnost sa Zapadom, nije pošlo za rukom – da napravi prvi korak ka evropskim integracijama. Otežavajuću okolnost u procesu dobijanja pozitivne Studije izvodljivosti aktuelnom premijeru nije predstavljala čak ni činjenica da mu neophodnu skupštinsku većinu omogućuje podrška stranke haškog optuženika Slobodana Miloševića.

Prepreka u vidu (neuhapšenog) haškog begunca Ratka Mladića, međutim, pojavila se u pokušaju pravljenja drugog koraka ka Evropi. Ipak, postoje razlozi za verovanje da, uprkos kratkom postavljenom roku za obavljanje tog zadatka, pregovori sa EU-om ipak ne moraju biti suspendovani. Tokom prošle godine, naime, Koštunica je, na veliko i javno izraženo zadovoljstvo glavne tužiteljke Tribunala Karle del Ponte, uspeo da pređe ogroman put od principijelnog stava da je "saradnja sa Haškim tribunalom deveta rupa na svirali", do pragmatičnog uverenja da "svaki dan nesaradnje sa Hagom vodi Srbiju unazad". Politička odluka (o izručenju Mladića) je doneta, ostao je samo tehnički deo posla, tvrde, zato, njegovi savetnici.

LEK PROTIV DOSLEDNOSTI: Osim promene stava po pitanju saradnje sa Haškim sudom, Koštunica je prošle godine dao još jedan razlog za preispitivanje mita o doslednosti: uspešno se, naime, izlečio i od predrasuda zbog kojih je pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću svom snagom zagorčavao gotovo svaki dan dok je bio na vlasti. Iako su Koštuničine teške reči, a još više ton kojim su izgovarane, još uvek u sećanju dela javnosti, u martu prošle godine aktuelni premijer, naime, odustao je od najoštrijih kritika na račun svog glavnog postpetooktobarskog konkurenta i ocenio da je "Đinđić pokrenuo reforme u Srbiji". Do tog otkrića je, kako je objasnio, došao zahvaljujući ličnom iskustvu sa "teškoćama sa kojim je jedna vlada suočena", pa je tako dobio "potpuniju predstavu" i počeo da "nešto drugačije gleda na posao svojih prethodnika".

Nešto kasnije, jednim potezom uspeo je da do temelja sruši uverenje javnosti da je previše spor i nedovoljno odlučan: zbog izostanka podrške jednom vladinom predlogu, bez predomišljanja kaznio je Nebojšu Čovića i njegovu Socijaldemokratsku partiju izbacivanjem iz vladajuće koalicije – iako je i ranije bilo slučajeva da članica vladajuće koalicije ne glasa za neki predlog Koštuničinog kabineta.

Koliko su njegovi protivnici slepi kada govore o "tunjavosti", "inertnosti" i "neodlučnosti" aktuelnog premijera, potvrdila je i prednovogodišnja demonstracija čvrste volje, u vidu oštre akcije "nadležnih organa" prema tajkunu sa političkim ambicijama, Bogoljubu Kariću. Iako je okidač pronađen u Karićevim (ne)delima o kojima su mesecima i godinama unazad mediji opširno izveštavali, najzagriženiji demagozi aktuelne vlasti, naravno, trude se da dokažu da je u pitanju redovna akcija već pomenutih "nadležnih organa", za koju nije bila potrebna nikakva politička odluka. Možda zato što se činjenica da bi tu političku odluku morao doneti čovek koji je, dok je bio na funkciji predsednika SRJ, istog tog Karića uvrstio u zvaničnu delegaciju za posetu Bosni, ne slaže baš sa mitom o principijelnosti?

KO JE OVDE SMOTAN?: Uz malo manje narcizma i nešto više mudrosti, Koštuničini protivnici mogli su da izbegnu smešne ocene o "nesposobnosti" čoveka koji ih je sve politički nadigrao i da porazmisle, recimo, o efikasnosti strategije narodskim rečnikom opisane rečima "praviš se blesav, a posle ih sve izradiš". Jer, malo pažljivije praćenje Koštuničinog pretpetooktobarskog života, uprkos njegovom "kabinetskom" pristupu politici tokom devedesetih, daje dovoljno argumenata za zaključak da čovek koga je Đinđić u leto 2000. predložio za zajedničkog opozicionog predsedničkog kandidata nikako ne može biti ni lenj, ni neambiciozan, ni "smotan".

Rođen 24. marta 1944. u Beogradu, od majke Radmile, domaćice, i oca Jovana, advokata i sudije, poreklom iz Koštunića, Koštunica je marljivost i ozbiljnost pokazao još u mladim danima. Nakon što je odustao od paralelne ljubavi – književnosti, sa gimnazijskom diplomom upisao se na Pravni fakultet u Beogradu, na kome je i magistrirao (1970) i doktorirao (1974. godine, s tezom "Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma"). Društveni aktivizam ispoljio je već kao asistent na Fakultetu, ali ne kroz članstvo u Savezu komunista, što je u to vreme bilo uobičajeno, već kritikom Ustava iz 1974. i sličnim disidentskim istupima, kojima je "zaslužio" izbacivanje sa posla (15 godina kasnije odbio je ponudu da se vrati na Fakultet, čime je progoniteljima uskratio mogućnost iskupljenja, ali i stvorio predstavu o sopstvenoj principijelnosti i doslednosti).

Osamdesetih godina angažovao se u zaštiti ljudskih prava, posebno u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, a knjiga koju je sa kumom Kostom Čavoškim napisao 1993. (Stranački pluralizam i monizam) postala je neka vrsta priručnika za svakog disidenta tadašnje, "velike" Jugoslavije. A kada je i u Srbiji najzad sazrelo vreme za obnavljanje višestranačja (1989) sa grupom prijatelja osnovao je Demokratsku stranku (prema nekim verzijama, DS je rođen baš u njegovom stanu).

Prvi očigledan protivargument tezi o nedostatku ambicija ponudio je 1992. godine kada je, najpre pod imenom "krilo za DEPOS" i uz opravdanje o neophodnosti ujedinjavanja opozicije, odvojio "nacionalni" deo stranke i osnovao DSS. Neophodnost ujedinjavanja sa stanovišta DSS-a tada je trajala samo godinu dana, pa je na republičke izbore 1993. stranka izašla samostalno i osvojila sedam poslaničkih mandata.

PROCENTI I CIPELE: U jesen 1996. ponovo je u modi bila teza o neophodnosti opozicionog udruživanja, pa je, na insistiranje bivšeg guvernera NBJ-a Dragoslava Avramovića, DSS nevoljno pristupio već formiranoj koaliciji Zajedno, koju su činile stranke Vuka Draškovića, Zorana Đinđića (koji je u međuvremenu preuzeo DS) i Vesne Pešić. Koštunica je toliko teška srca ušao u koaliciju koju je pre toga nazivao "heterogenom, u mnogo čemu vlastoljubivom i oportunističkom kombinacijom", da je, prema svedočenju Vesne Pešić, bilo neophodno da mu Đinđić iz već dogovorene kvote ustupi toliki procenat mesta na izbornoj listi da je na kraju DSS u saveznoj skupštini imao više mandata nego, po svim anketama i ranijim izbornim rezultatima popularniji, Đinđićevi DS. Na tromesečnim demonstracijama za odbranu političke volje građana na lokalnim izborima te godine, međutim, Koštunica nije cepao cipele.

Nadoknadio je to u izbornoj kampanji u leto 2000. kada je, kao kandidat DOS-a, obišao svaki kutak zemlje i, onako stegnut, pa pomalo i trapav, svojim obećanjima o "dosadnoj državi" uspeo da izazove eksploziju emocija kod građana koji su u dotad neviđenom broju preplavili trgove svih gradova koje je posetio. Njihova radost posle pobede bila je ogromna, ali kratkotrajna: raspad pobedničke koalicije počeo je gotovo istog trenutka posle dolaska na vlast.

Pokazalo se da Koštunica ni najmanje nije bio raspoložen za jednokratnu ulogu koju su mu, prema mnogim ocenama, namenile arhitekte rušenja Miloševića: sa mesta predsednika SRJ počeo je da vuče brojne poteze koji njegovim partnerima nisu bili po volji. Ohrabren anketama koje su ukazivale na popularnost veću čak i od one koju je imao Tito, sasvim suprotno stavu većine stranaka koalicije koja ga je na izborima kandidovala, recimo, usprotivio se smenama u vojsci i policiji, a onda je diskretno stavio do znanja da unutarkoalicioni dogovor o kandidatu za mandatara republičke vlade (Zoran Đinđić) ne važi bez njegovog blagoslova.

SUKOB: Iz dana u dan, animozitet dvojice rivala prerastao je u otvoren sukob. Makar formalno, koalicija DOS preživela je izručenje Miloševića Hagu (koje je Koštunica najoštrije osudio) i ubistvo Momira Gavrilovića, bivšeg visokog funkcionera Državne bezbednosti (koji je noć pre nego što je ustreljen posetio Koštuničin kabinet). Nakon tog atentata, DSS je povukao svoje ministre iz Đinđićeve vlade, a funkcioneri te stranke dali su gas do daske u kampanji optuživanja tadašnjeg premijera za povezanost sa kriminalom. Razlog za zvaničan raspad koalicije pronađen je ubrzo u teško shvatljivoj odluci Đinđiću vernog skupštinskog odbora o oduzimanju mandata svim poslanicima DSS-a. Mesta za dogovor više nije bilo, a sukobljene strane su u međusobnom ratu sve više gubile osećanje mere.

Pokazavši, posle tragične Đinđićeve smrti, svoju nežnu stranu (u pismu svom saradniku Aci Bulatoviću, uhapšenom u akciji Sablja), ali i svoju bezobzirnu stranu (zahtevom da se formira koncentraciona vlada, izrečenim samo nekoliko sati nakon što je Đinđić streljan na radnom mestu), Koštunica je na decembarskim izborima 2003. napokon dobio priliku da isproba svu svoju veštinu vladanja. Pri tom je argumente za suprotstavljene teze dao i pristalicama i protivnicima teze da je zločinom od 12. marta 2003. poništeno sve što je 5. oktobra 2000. postignuto.

Prvima je u centar pažnje, potisnuvši sve drugo, dospela činjenica da se, samo četiri godine pošto je većina punoletnih građana Srbije sa zadovoljstvom "ispljunula" Miloševićev režim, Koštuničinom odlukom o formiranju manjinske vlade Socijalistička partija Srbije praktično vratila na vlast.

Drugi su srećni zbog činjenice da je, pod rukovodstvom političara koji kao uzor-državnika često pominje Šarla de Gola, "zbog toga što je bio ne samo iskreni nacionalista nego i ubeđeni demokrata, spreman da se odrekne i lične vlasti u interesu nacije", Srbija (sa Crnom Gorom ili bez nje) napokon krenula u dugo putovanje u Evropu.

Vera Didanović i Dokumentacioni centar "Vreme"