Saveti za privatizaciju NIS-a:
Za "velike igrače"

Odmah je krenula i priča o tome hoće li Misija MMF-a biti zadovoljna savetima Konzorcijuma MLR, naravno, ako ih Vlada Srbije prihvati

Konzorcijum Meril Linč – Rajfajzen investment (MLR konzorcijum), koji je zimus pobedio na tenderu za savetnika Vlade Srbije za privatizaciju Naftne industrije Srbije, završio je posao. Prema proceni šefa Radne grupe Vlade za koordinaciju sa privatizacionim savetnikom dr Slobodana Sokolovića (pomoćnika ministra za energetiku i rudarstvo), dokument privatizacionog savetnika verovatno će se naći na dnevnom redu Vlade Srbije početkom jula. U ovom trenutku, međutim, u toku su prezentacija nalaza i "prethodna rasprava" o predlozima savetničkog konzorcijuma, te priprema terena za formulisanje strategije Vlade Srbije u ovom procesu, koji je, podsetimo, prošle godine bio jedna od glavnih spornih tema u odnosima Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim monetarnim fondom.

PRODUŽENJE UREDBE: U smislu "pripreme terena", nezasluženo je izmakla pažnji javnosti odluka Vlade Srbije (15. jun) da produži važnost famozne, već pet godina važeće Uredbe o uvozu nafte i derivata, zapravo uredbe o zabrani slobodnog uvoza derivata nafte i zaštiti domaćeg tržišta – do 2011. godine (važnost ove uredbe je trebalo da traje do 30. juna ove godine). Naime, Vlada je produžila Naftnu uredbu u saglasnosti sa privatizacionim savetnikom – a ona, zbog toga, i nije potpuno ista po sadržini sa uredbom koja je važila prethodnih godina. Naime, razlika je u tome što je u njoj deklarisano da će se već od iduće godine (2007) graditi mehanizam postepene liberalizacije prometa naftnih derivata na našem tržištu, da bi se tako, sinhronizovano, kroz tri godine moglo u tržišnom ambijentu razgovarati o drugom koraku privatizacije NIS-a.

Kako je sada reč o očigledno veoma značajnom i "prvom koraku" u privatizaciji NIS-a, sa osnovnim stavovima MLR konzorcijuma u pogledu privatizacije, 15. juna u Beogradu, prvo su upoznati resorno nadležni ministri Vlade Srbije, Predrag Bubalo, Milan Parivodić, Mlađan Dinkić i Radomir Naumov, a 19. juna u Novom Sadu zvanično su o sadržaju savetničke analize obavešteni i menadžment NIS-Naftagasa i predstavnici sindikalnih organizacija u toj firmi. U toku je i informisanje predstavnika Misije MMF-a u Beogradu o osnovnim rešenjima koja sugeriše MLR. Čini se da su svi spomenuti činioci u finalnoj fazi rada MLR konzorcijuma našli načina da savetniku sugerišu određene korekcije definitivnih predloga, a u te pritiske ubacili su se i "nepozvani faktori" – na primer, Američka ambasada u Beogradu. No, prvo da vidimo šta se ovog trenutka zna o predlozima privatizacionog savetnika.

Prvo treba reći da Konzorcijum MLR u svojoj analizi ističe ocenu da je za Vladu Srbije, kao trenutnog stopostotnog vlasnika NIS-a, najbolji takozvani vertikalni model privatizacije, koji u prvom koraku podrazumeva prodaju manjinskog paketa akcija NIS-a, uz istovremenu prodaju i određenih prava upravljanja kompanijom, a u drugom koraku, kroz tri godine, investitori bi do većinskog vlasništva nad kompanijom mogli doći i dokapitalizacijom. Uprošćeno, savetuje se da Vlada prvo, na jesen, raspiše tender za prodaju najamnje 34 odsto vrednosti NIS-a, a potencijalni investitori bi zajedno sa tim udelom dobili "jasno definisan put do većinskog vlasništva" i pravo kontrole upravljanja nad nekim od ključnih funkcija kompanije (a investicionom politikom i njenim tekućim vođenjem – svakako). Ergo, oni bi imali gotovo ista prava upravljanja kakva obično imaju vlasnici većinskog paketa akcija u pogledu razvojnih i tekućih investicionih ulaganja, a i drugih finansijskih poteza s tim u vezi.

VLADINA OGRANIČENJA: Ovaj predlog se obrazlaže kao neophodan minimum – da bi se u privatizacioni posao privukli ozbiljni ulagači. Vlada bi, kao većinski vlasnik, zadržala pravo da blokira statusne promene i likvidaciju, kao i pravo odlučivanja o prodaji delova i o povećanju ili smanjenju akcijskog kapitala kompanije (dokapitalizaciji). Uz to, Vlada bi mogla da nametne ograničenja ulagačima u pogledu zadržavanja sedišta u Srbiji, minimalnog nivoa proizvodnje, očuvanja robnih marki, minimalnog nivoa radne snage, minimalnog tržišnog učešća, zabrane gašenja rafinerija, određenih granica ugovaranja i da zadrži pravo da imenuje predsednika kompanije ili da rezerviše određeni broj direktorskih mesta za građane Srbije.

U pogledu spomenute "kontrole upravljanja", već u ovoj fazi (kako se indirektno može saznati) upravni organi i menadžment NIS-a izražavaju neslaganje i smatraju da je ona u suprotnosti sa orijentacijom na "manjinski vlasnički paket". Ovaj stav vodeći ljudi NIS-a obrazlažu tvrdnjom da je ocena kreditne sposobnosti NIS-a, koju navodi MLR, neispravna, to jest da je ona danas veoma dobra i da mnogi objektivizirani parametri pokazuju da rezultati upravljanja kontinuirano rastu u protekle dve godine. Menadžement takođe izražava rezervu prema ideji raspisivanja tendera za "manjinski paket" i ističe da je u svim zemljama u tranziciji (osim u Hrvatskoj) privatizacija naftnih kompanija počela na berzi, gde je zapravo i utvrđena orijentaciona tržišna vrednost kompanije u celini, pa zato i predlažu da se i vrednost NIS-a proveri na berzi (poslednjih meseci na svim svetskim berzama vrednost naftnih kompanija rapidno raste).

Ima, istina, tumačenja da se mišljenje MLR-a o prodaji "kontrole upravljanja" odnosi pre svega na kontrolu upravljanja u domenu investicione i razvojne politike (jer oni treba da obezbede novac za nužna ulaganja, koja se sada u maksimalnom iznosu procenjuju na 1,759 milijardi dolara, ali eksperti smatraju da je iz finansijske funkcije bilo koje kompanije nemoguće izdvojiti samo investicionu politiku i vođenje investicija, kao što je i razvoj firme nemoguće odvojiti od tekućeg poslovanja, pošto svako zaduživanje mora biti pokriveno kapacitetom za "servisiranje" investicionih obaveza iz tekućeg poslovanja itd. Utoliko se, dakle, predlozi savetnika MLR-a moraju shvatiti "prošireno", a to, pojednostavljeno rečeno, znači da oni predlažu da budući novi vlasnici oko trećine NIS-a (ako Vlada Srbije prihvati njihovo mišljenje) treba da preuzmu kontrolu nad kompletnim finansijskim poslovanjem državne kompanije, preuzimaju rizik za sudbinu samo trećine kapitala.

ZAUSTAVITI PROCEDURU: Od drugih važnijih saveta ovde treba spomenuti još da je Konzorcijum MLR odustao od početnog stanovišta (koje je bilo procurilo u javnost još tokom maja) da prilikom prodaje trećine vlasništva nad celokupnim NIS-om, uz kontrolu upravljanja, treba raspisati tender za pridobijanje jednog jedinog strateškog partnera, i sada prihvata da na tom tenderu može učestvovati i konzorcijum zainteresovanih strateških partnera – pod određenim uslovima. Glavni uslov je da taj budući, eventualni konzorcijum ulagača u NIS neće imati pravo da podeli NIS na delove i nominuje privatizaciona prava na te pojedine delove u korist odvojenih, pojedinih članove konzrocijuma.

Stav privatizacionog savetnika je i da sadašnji NIS treba da obustavi sve projekte reorganizacije (u holding, na primer), jer bi to budućim upravljačima i budućim privatizacionim koracima nametnulo mnoge pravne probleme i prepreke. Uostalom, savetnici Vlade Srbije smatraju da treba obustaviti ne samo dalju restrukturaciju nego i stišati sve rasprave o investicionom planu NIS-a, dok "manjinski vlasnici" ne uzmu stvari u svoje ruke i sami ne odluče u kom pravcu treba da se gradi i nova organizacija, i nova tehnološka postavka, to jest kakve nove investicije treba preduzeti – da bi NIS već kroz tri godine dobio novu vrednost na tržištu i da bi se na mnogo efikasniji način mogao suprotstaviti konkurenciji i na domaćem tržištu.

Među krupnijim savetima koje ovde treba izdvojiti jeste i taj da konzorcijum Meril Linč – Rajfajzen investment sugeririše Vladi Srbije da se privatizacija NIS-a i pančevačke Petrohemije (u kojoj NIS ima sada 16 odsto vlasništva) odvija sinhrono, što bi verovatno trebalo da znači da Vlada treba paralelno da raspiše tender i za prodaju (35 odsto?) Petrohemije uz kontrolu upravljanja i ovim preduzećem. To znači da je privatizacioni savetnik utvrdio veliku tehnološku i ekonomsku međuzavisnost ove dve firme, a verovatno je, s tim u vezi, imao u vidu i interese potencijalnih ulagača u NIS. Moguće je da je procenio da bi se sa takvim povezanim procesima lakše privukli investitori.

Još jednu bitnu ocenu konzorcijuma Meril Linč – Rajfajzen investment treba izdvojiti kao veoma važnu da bi se uopšte krenulo u privatizaciju. To je njihovo mišljenje da prethodne procene vrednosti NIS-a (a poslednju je prošle godine izveo Dilojt) više nisu zadovoljavajuće. To znači da bi se, pre tendera za 35 odsto NIS-a, moralo orijentaciono znati koliko novca treba tražiti (tačnije rečeno, očekivati kao "prag" ulaganja) za prodaju tog dela vlasništva nad celokupnom kompanijom, zajedno sa kontrolom upravljanja.

Pošto u ovom trenutku nemamo podlogu za procenu mišljenja predstavnika MMF-a o gore opisanom modelu privatizacije NIS-a, zanimljivo je primetiti šta su "nepozvani" faktori sa Zapada već indirektno zamerili Meril Linču i Rajfajzen investmentu oko koncepta privatizacije NIS-a. U tom smislu je pre desetak dana mnogo buke podignuto zbog, doista, neuobičajeno otvorene i grube izjave Marka Bočetija, šefa Ekonomskog odeljenja Ambasade SAD u Beogradu (okačene na sajtu Energyobservera), u kojoj je on savete Meril Linča Vladi Srbije prvo okvalifikovao kao savete koji su na liniji poznate formule "modernizacija, pa privatizacija", a zatim te savete i tu formulu potpuno odbacio. U stvari, ispostavilo se da je Bočeti uveren da privatizacioni savetnik umesto formule "većinsko vlasništvo i kontrola upravljanja" nudi "modernizaciju, pa privatizaciju", a čini se da savetnik zapravo nudi formulu "manjinski paket i kontrola upravljanja", što je ipak nešto treće u odnosu na oba modela s kojima operiše američki diplomatski činovnik.

NEŠTO TREĆE: U vezi s tom izjavom odmah je krenula i priča o tome hoće li Misija MMF-a biti zadovoljna sa ovim savetima Konzorcijuma MLR, naravno, ako ih Vlada Srbije prihvati. Po oceni eksperata, i taj model verovatno je prihvatljiv za MMF, zato što manjinskim investitorima uključuje i pravo upravljanja kompanijom, a MMF je stalno isticao da je prodaja naših rafinerija nafte potrebna da bi se s njima bolje upravljalo.

Vrlina modela prvog koraka privatizacije NIS-a jeste to što bi značio odlučan potez u pravcu (domaće) "depolitizacije" upravljanja NIS-om, a mana mu je što nema racio ukoliko se odmah ne dogovori i "drugi korak" ka većinskom preuzimanju, jer bi u suprotnom slučaju ulagači bili u protivrečnoj poziciji da podižu vrednost kompanije, kako bi ih neizvesna buduća kupovina većinskog udela koštala više. Mada je (samo) sličan model prvog koraka privatizacije Ine u susednoj Hrvatskoj (gde u upravnom odboru ove firme od pet članova, sede dva člana koja imenuje mađarski MOL) pokazao dobre rezultate, ipak se mora ukazati na okolnost da Hrvatska sada odbija da ide dalje po starim pravilima privatizacije, što sve investitore u regionu navodi na dodatnu opreznost. No, i takvo stanovište, da višak neizvesnosti zbog budućeg sticanja većinskog vlasništva automatski odbija ulagače, suviše uprošćava interese naftnih kompanija koje bi eventualno "ušle" u NIS. U velikom biznisu, naime, stvari se ipak ne računaju olovkom i na kratak rok, već sve polazi od interesa velikih igrača za kontrolu što šireg tržišta na dugi rok.

Dimitrije Boarov