Intervju – Veroslav Janković:
Biodizel iz Šida

NA POTEZU DRŽAVA: Veroslav Janković

Prva rafinerija biodizela u Srbiji gradi se u Šidu. Victoria Group je ušla u ovaj projekat, koji je po mnogo čemu značajan presedan u energetskoj slici Srbije. O planiranim rezultatima, rizicima i zakonskim problemima, kao i o tome šta država može da učini da bi stimulisala proizvodnju obnovljivih goriva u Srbiji, razgovarali smo sa Veroslavom Jankovićem, direktorom za investicije i razvoj kompanije Victoria Group.

"VREME": Kada planirate završetak prve biodizel rafinerije u Šidu, kolika je vrednost investicije i koliko će se biodizela proizvoditi godišnje?

VEROSLAV JANKOVIĆ: Završetak biodizel rafinerije i puštanje u rad očekuje se u drugoj polovini januara, a pravu proizvodnju očekujemo od proleća 2007. Kapacitet biodizel rafinerije je 100.000 tona godišnje, ukupna vrednost investicije je oko 20 miliona evra, a projekat se finansira delom iz sopstvenih sredstava, delom iz bankarskog kredita. Još nismo dobili nikakvu pomoć od države, za razliku od država u okruženju, gde država subvencionira kredite, finansira studije, isplativosti itd... Jednostavno, prepušteni smo u svim ključnim stavkama sami sebi.

Koji su ključni faktori uspeha ili neuspeha u proizvodnji obnovljivih goriva poput biodizela?

Poznato je da su kritični faktori uspeha sledeći:

- Cena poljoprivrednih proizvoda koji se ne koriste u prehrambenoj industriji i kreacija novih tržišta;

- Raspoloživost obradivih površina za setvu uljanih kultura i konkurentna potražnja za tim površinama;

- Poreske olakšice namenjene proizvođačima sirovina, proizvođačima biodizela, kao i obezbeđivanje logistike neophodne za plasman biodizela kao proizvoda;

- Promotivni eksperimenti sprovedeni na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Victoria Group je počela promotivne eksperimente i poznato je da je tokom proleća vrlo uspešno okončano testiranje upotrebe biodizela u Gradskom saobraćajnom preduzeću u Beogradu, a u toku su pripreme testova u GSP-u Novi Sad i Subotica, kao i na kamionima Sojaproteina;

- Jasno učešće države na duže staze kroz uspostavljanje zakonodavnog okvira, politike subvencija, dugoročne strategije o upravljanju energetskim resursima.

Mi se nadamo da će se većina ovih preduslova uspešno realizovati do završetka rafinerije biodizela u Šidu.

Širom sveta se investiraju milijarde dolara u etanolske i biodizel rafinerije, ali je pitanje koliko je plasman tog goriva u Srbiji ekonomski održiv, i postoji li potražnja za njim.

I pored velike ekspanzije investiranja u biodizel, bioetanol i druge obnovljive izvore energije, skoro je sigurno da Evropa neće uspeti u potpunosti da ostvari zacrtane ciljeve: 5,75 odsto biogoriva do 2010, što je preko 18 miliona tona. Razloga ima više, a jedan od najvažnijih je što proizvođači opreme i inženjering kuće nisu u stanju da odgovore ogromnoj tražnji nastaloj izgradnjom desetina biodizel rafinerija širom Evrope. Pošto mi imamo najsavremeniju tehnologiju i sam kvalitet biodizela biće u potpunosti u skladu sa najvišim EN 14214 standardom. Mi već imamo predloge ugovora za otkup 60 odsto godišnje proizvodnje i izvoz u zemlje EU-a. Naš plan je da u prvoj godini proizvedemo oko 60.000 tona biodizela, u drugoj godini 80.000 tona, a već od treće godine da radimo punim kapacitetom. Računamo na plasman u javnom prevozu, pre svega gradskom zbog ekoloških prednosti, redukcije emisije štetnih gasova od 70 odsto, smanjenog nivoa buke... Deo plasmana ići će u poljoprivredu, zato što organska proizvodnja podrazumeva upotrebu biogoriva, dok će deo proizvodnje biodizela biti plasiran domaćim i stranim špediterskim kućama. Očekujemo da nam značajan kupac budu rafinerije i uvoznici nafte zbog toga što se biodizel koristi i kao aditiv klasičnom dizelu. U planu je i prodaja standardizovanog biodizela B100 na svim važnijim putevima u Srbiji, kroz postojeću mrežu.

Koji problemi postoje u oblasti zakonske regulative u Srbiji, i u kojim specifičnim oblastima?

Ono što se hitno mora uraditi jeste ratifikacija Kjoto sporazuma, donošenje podzakonskih akata prema zakonu o energetici, uvođenje minimalnih tarifa za električnu energiju iz obnovljivih izvora energije i kogeneracije, kao i usklađivanje propisa sa direktivama EU-a. Takođe, najmanje što država može da uradi za kompanije koje investiraju u obnovljiva goriva jesu poreske olakšice, pošto u potpunosti snosimo sve rizike, počevši od finansijske konstrukcije, do plasmana goriva. A posao povećanja udela obnovljivih goriva u Srbiji nije naša lična stvar. To bi morao biti pre svega strateški interes države, koja bi jednostavno mogla da se ugleda na sve ostale države u regionu i svetu, i ozbiljno finansijski podrži industriju obnovljivih goriva koja je kod nas u nastajanju.

Ž. Pantić