Monopoli:
Plivanje u mleku

Ko je car na tržištu mleka i mlečnih proizvoda u Srbiji

U dokumentarnom filmu nedavno emitovanom na televiziji protagonisti su govorili šta im je prva asocijacija kada se sete olovnih godina početkom devedesetih u Srbiji. Uz priče o ratu, mobilizaciji, izbeglicama, gotovo nadrealno je zazvučalo sećanje jedne žene na intenzivan osećaj sreće koji je imala kada bi uspela da, istog jutra, dva puta dođe na red i kupi čak dva litra mleka. Mnogo toga se promenilo od vremena kada niko nije ni gledao šta piše na dragocenoj kesi. Potrošaču sada nije lako da napravi izbor kada se nađe ispred bezbroj različitih tipova pasterizovanog i sterilizovanog mleka, običnog, obogaćenog, vitaminiziranog, sa imenima različitih proizvođača. Na prvi pogled bi se reklo da "cveta hiljadu cvetova" i da mnogobrojni prozvođači cenama i kvalitetom biju bitku za pridobijanje mušterija. Ipak, u pozadini ovog idiličnog prizora već dugo se razmenjuju oštre reči između Ministarstva poljoprivrede i investicionog fonda Salford, registrovanog u Velikoj Britaniji i danas uključenog u poslovni sistem Denjub fud grupa, većinskog vlasnika pet najvećih mlekara u Srbiji: Imleka iz Beograda, Novosadske mlekare, mlekare Subotica, Impaza iz Zaječara i mlekare Zemun.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da Salford ima monopol na tržištu mleka i mlečnih proizvoda u Srbiji, jer je vlasnik 65 odsto industrije mleka i zauzima više od 80 odsto tržišta dugotrajnog mleka. Na taj način može da diktira i otkupne cene i cene konačnih proizvoda. Ministar poljoprivrede Goran Živkov kaže da je cena koja se kod nas plaća prozvođaču najmanja, a cena mleka najviša u regionu. Otkupna cena u zemljama u okruženju je 25–30 evrocenta, kod nas mlekare plaćaju 18–22 evrocenta. U Ministarstvu kažu da kao pomoć proizvođačima na ime premija za mleko država daje preko tri milijarde dinara godišnje, što je najveća pomoć u bilo kom segmentu poljoprivrede. To čini 15–25 odsto cene, ali za onoliko koliko država premira mleko, za toliko mlekare smanjuju otkupnu cenu i praktično zadržavaju za sebe novac namenjen proizvođačima. Osim toga, skoro pedeset odsto od oko 1,8 milijardi litara proizvedenog mleka završi na crnom tržištu, što je najveći procenat u regionu. Goran Živkov kaže da se crno tržište polako suzbija, pre tri godine je obuhvatalo gotovo 60 procenata proizvedenog mleka, ali da situacija i dalje nije zadovoljavajuća. Premije za mleko u 2006. godini su smanjene (za ravničarsko mleko sa četiri na tri dinara, za brdsko-planinsko sa 4,4 na četiri), što je nepopularna mera, ali tako se skreće pažnja mlekarama da se moraju drugačije ponašati.

Kao nesumnjiv dokaz monopola Salforda Petar Bogosavljević iz Pokreta potrošača Beograda navodi podatke za isporučene količine mleka i mlečnih proizvoda na teritoriji Beograda. U Sekretarijatu za privredu grada kažu da je 2005. godine isporučeno 42.000 tona pasterizovanog mleka, od toga su mlekare u okviru Salforda isporučile 30.782 (73,29 odsto), a od 31.343 tone sterilizovanog mleka Salfordovih je bilo 30.486 (97,26 odsto). Slična situacija važi i za kiselomlečne proizvode, od 51.164 tone Salfordu je pripalo 42.648 (83,36 odsto). Ubedljivo najviše mleka isporučuje Imlek, koji je najbolji dokaz šta znači prepoznatljiv brend. Po nekim istraživanjima, legendarna "kravica", oko čijeg se cveta u kosi pre nekoliko godina digla prilična buka, doprinosi 16 odsto većoj prodaji mleka samo na osnovu ambalaže.

Prosečan kupac će se verovatno složiti sa navedenim tvrdnjama. Tom kupcu sigurno već dugo bode oči činjenica da sve mlekare koje su u sastavu Salforda gotovo istovremeno menjaju cenu mleka. Samo je privremena uteha da je nekim drugim mlekarama za to potreban duži period. U Beogradu je poslednjih meseci među potrošačima popularan sport bio potraga za mlekom šabačke mlekare, zbog osetne razlike u ceni, ali i taj lov je posustao jer su se cifre kod svih proizvođača ponovo ujednačile.

Međutim, predstavnici Salforda i mlekara koje ulaze u sastav ovog investicionog fonda u javnim reagovanjima na optužbe tvrde da o njihovom monopolu na tržištu mleka ne može biti ni govora. Jedan od osnovnih podataka na koji se pozivaju potiče baš iz Ministarstva poljoprivrede, a to je količina otkupljenog mleka u Srbiji za koju su plaćene premije. U 2005. je ta količina bila oko 814 miliona litara, a Salfordove mlekare su otkupile 387 miliona, što je 47 odsto ukupno otkupljene količine, dok je ostatak pripao drugim mlekarama. U Srbiji ima ukupno 206 mlekara, od toga je 17 većih, "industrijskih", ostalo su srednje i male, što je za Salford dokaz više da svako može birati čije će mleko kupovati. Osim toga, u Salfordu kažu da je ukupna količina procesiranog mleka od 1,5 do dve milijarde litara, što znači da Salford u ukupnoj količini učestvuje sa manje od 30 odsto ukupno obrađenog mleka.

Bratislav Banjanac, predsednik grupacije proizvođača mleka Srbije i zamenik direktora Novosadske mlekare koja se nalazi u sastavu Salforda, u izjavi za "Vreme" kaže da su visoke prodajne cene izazvane visokim maržama prodajnih lanaca, najvećim u regionu. Pojedine trgovačke kuće imaju marže do 15 odsto, što je sasvim dovoljno, ali na neke proizvode marže su i 60 odsto. On takođe tvrdi da u našoj zemlji nema jasnih kriterijuma i činjenica šta je monopol, i da ako ga u oblasti dugotrajnog mleka i ima, to je samo jedan segment proizvodnje koji se ne može posmatrati odvojeno. Bratislav Banjanac smatra da su otkupne cene sada realne i da mlekare rade sa minimalnom zaradom. On kaže da se očekuje da će pre ulaska Srbije u EU količina otkupljenog mleka biti 1,8 milijardi litara, od čega bi se izvozilo 400 miliona, 200 bi išlo konditorskoj industriji, a ostatak bi se koristio za potrošnju građana čiji standard mora porasti da bi se koristile veće količine mleka po glavi stanovnika.

U ovom začaranom krugu svi izgledaju nezadovoljno: Ministarstvo ponašanjem mlekara, mlekare optužbama koje na njihov račun stižu iz Ministarstva, proizvođači otkupnom, a potrošači maloprodajnom cenom mleka koja teško da je primerena ovdašnjim prosečnim primanjima, iako ga ima dovoljno i za izvoz. Običan građanin, iz čijeg džepa se uzima porez kojim se finansira funkcionisanje države i njenih službenika, verovatno je sit prebacivanja odgovornosti sa jedne strane stola na drugu, sa sadašnje na bivšu vlast (i obrnuto). Kao logično se nameće pitanje zašto se problem monopola na tržištu mleka nije razmotrio pre nego što su velike mlekare privatizovane, odnosno zašto za tako nešto prvo nije postavljen precizan zakonski okvir. Ukoliko su postojeći zakoni dobri, zašto se onda ne učini nešto da bi se poštovali? Pitanje možda zvuči besmisleno u zemlji gde se i mnogo važnije stvari rešavaju tako što se prvo stupa u akciju, pa tek onda razmišlja o posledicama. Istina, pojam važnosti je relativan. Litar mleka i vekna hleba ulaze i u najsiromašniju potrošačku korpu, kojom počinje svačiji dan. I pored onoliko istorijskih događaja pre petnaestak godina, nekome su dva kupljena litra ipak ostala najjači utisak urezan u pamćenje.

Momir Turudić