FEST 2007:
Deset favorita

Naredne sedmice počinje još jedan, trideset peti po redu, Beogradski međunarodni filmski festival, poznatiji kao FEST. Kao i prethodnih godina, "Vreme" i ovoga puta donosi izbor naslova koji će na njemu biti prikazani, a koji zaslužuju vašu pažnju

Dakle, došlo je vreme FEST-a. Biće održan od 23. februara do 4. matra u Centru "Sava" i još ponegde. Na njemu će biti prikazano osamdesetak filmova, uključujući i pet premijernih domaćih ostvarenja – Klopka Srdana Golubovića, kojim se FEST i otvara, Dva, velikana naše kinematografije Puriše Đorđevića, Hamlet Aleksandra Radojkovića, Zabranjeni bez zabrane, Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića, i Film noar Rista Topalovskog. Pre nekoliko godina ovaj uvod bi se bavio okolnostima političke i kultur-političke prirode vezanih za naš najstariji filmski festival. To vreme je prošlo. Konačno, FEST je samo stvar filma, eventualno filmskog biznisa, ali to je deo njegove unutrašnje ekonomije sa kojom širi društveni kontekst nema veze. I dobro je što je tako. Mnogo je bitnije da se ulaznice dobro prodaju. "Vreme", kao što ste navikli, donosi mogući izbor potencijalnih FEST-ovih favorita. Izvan ovog uzorka ostali su Altman, Kaurismaki, Forman, Verhoven... nešto morate da uradite i sami.

Zastave naših očeva (FLAGS OF OUR FATHERS)

> SAD 2006/132’
> R: Klint Istvud,
> U: Rajan Filip, Džes Bredford, Adam Bič

Pisma sa Ivo Džime (LETTERS FROM IWO JIMA)

> Japan/United States, 2006/142’
> R: Klint Estvud
> U: Ken Vatanabe, Kazanari Ninomija, Rio Kase

Klint Istvud u sedamdeset sedmoj godini života hvata se realizacije svog najambicioznijeg projekta u karijeri sa onom elegancijom koju pruža svest o tome da nema gde da se žuri sem na sopstvenu sahranu. Istvud želi da ispriča priču koja se nalazi iza jedne od najbitnijih fotografija ikada snimljenih – fotografije vojnika koji razvijaju američku zastavu na japanskom ostrvu Ivo Džima negde pred kraj Drugog svetskog rata. Tema je beskrajno provokativna jer je reč o jednoj od ikoničkih slika američke istorije koja je utkana u simbolični poredak na kojem nacija počiva. Drugi film bavi se istom tom bitkom samo iz japanske perspektive. Scenario za njega pravljen je prema pismima japanskih vojnika koja su pronađena zakopana u zemlji nekoliko decenija posle bitke. Ideja da jedna slika može presuditi ishod rata je zasluženo dobila svoju filmsku obradu.

Ja sanjam (LA SCIENCE DES REVES)

> Fra./Ita. 2006/105’
> R: Mišel Gondri,
> U: Gael Garsija Bernal, Šarlot Ginzburg,
Alen Šabat, Pijer Vanek

Ako ste voleli prethodni film Mišela Gondrija Večni sjaj besprekornog uma, verovatno će vam se svideti i ovaj. Reditelj nastavlja sa istraživanjima u podučju fantazmagorije opasno smanjujuću razliku između snova i jave. Barem u filmskom smislu. Ovoga puta je Gondri možda još radikalniji nego u pomenutom prethodniku. Ja sanjam je posveta i Gondrijevom vlastitom filmskom odrastanju među priručnim sredstvima sa kojima je počinjao, gde od omotača za bombone može da nastane more, a od grudvi vate oblaci. Film je toliko maštovit da prosto ne možete da ispratite sve što se dešava. S druge strane, Ja sanjam je studija jedne ljubavne priče kroz rad nesvesnog, i to nesvesnog smeštenog u glavi njegovog muškog protagoniste. Koliko god vizuelno bio zanimljiv i maštovit, scenario, koji je pisao sam reditelj, u potpunosti je iskren do poslednjih, ponižavajućih detalja. Reč je, naravno, o nesrećnoj ljubavi. Kao da dugačije postoje.

Vrati se (VOLVER)

> Špa 2006/121’
> R: Pedro Almodovar,
> U: Penelope Kruz, Karmen Maura, Lola Duenas

Posle jednog ne previše uspešnog filma Loše obrazovanje, gde se prvi put u karijeri bavio figurom oca, Almodovar se vraća onome što najbolje zna da radi, filmu prepunom žena i jednoj od svojih glavnih preokupcaija u karijeri, figuri majke. Vrati se je jedna savršena sapunica, odnoso jedna ortodoksna latinoamerička TV serija samo propuštena kroz ruke ozbiljnog filmskog reditelja. Čak se, prvi put, okanuo bavljenja seksom i seksualnošću. Rezultat je, za Almodovara, neobično uravnotežen i jasan film. Pedro kao da je konačno shvatio da ima i drugih rediteljskih kvaliteta i da ne mora neprestano da pokušava da nas šokira. Tek u Vrati se, kada nema žena sa penisima, pedofila, nekrofila, mazohista i svakog drugog seksualnog devijanta, može se videti koliko je ovaj reditelj, zaista, dobar.

Vavilon (BABEL)

> SAD/Mex 2006/142’
> R: Alehandro Gonzalez Injaritu,
> U: Bred Pit, Kejt Blanšet, Gael Garsija Bernal

Meksički reditelji su trenutno potpuni hit na svetskoj filmskoj pozornici. Uz Alfonsa Kuarona i Giljerma del Tora, Alehandro Gonzales Injaritu već je stekao ime s druge strane Rio Grandea i to prevashodno svojim ostvarenjem 21 gram iz 2003. godine. I u Vavilonu Injaritu se interesuje za najteže životne krize, otuđenost, porodične tragedije i pri tome ne uspeva uvek da se sačuva patetike. Reč je o četiri priče labavo povezane jednom nesrećom. Američki par putuje severom Afrike, dva dečaka pucaju na autobus čisto da bi videli da li može da dobaci. Sticajem nesrećnih okolnosti pogađaju Amerikanku u rame. Na drugom kraju sveta mlada gluvonema Japanka se bori sa gubitkom svoje majke koja je izvršila samoubistvo. Ima još. Priče među sobom ne tvore nikakvo dramaturško jedinstvo niti to pokušavaju. Svaka za sebe je mala i pretenciozna, sentimentalna i tragična stranica iz života pretrpana emocijama, ali i dobrom glumom.

Kraljica (QUEEN)

>VB/Fra./Ita. 2006/97’
> R: Stiven Frirs,
> U: Helen Miren, Majkl Šin, Džejms Kromvel

Bio sam krajnje skeptičan povodom recepcije ovog filma u našoj sredini, koja nema, bar ne u bliskoj prošlosti u kojoj su odrastali gledaoci FEST-a, rojalističku tradiciju, niti gaji posebno poštovanje prema njoj, koje, čini se, treba uneti sa sobom u bioskopsku salu kada je reč o ovakvim filmovima. Međutim, dobar scenarista i reditelj napraviće zanimljivu priču od bilo čega, gledljivu iz svakog lokalnog konteksta. Upravo se to desilo sa Kraljicom. Iskusni irski reditelj Stiven Frirs, koji je godinama radio na televiziji, pravi od priče o engleskoj kraljevskoj porodici u vreme pogibije princeze Dajane karakternu studiju punu suptilnog humora i neverovatne glume. Krupni kadrovi malih pokreta ruku i izraza lica su savršeni. Režizer uspeva da pokaže kako se iza institucije engleske kraljice nalazi ljudsko biće. Ko bi rekao.

Apokalipto (APOCALYPTO)

> SAD 2006/139
> R: Mel Gibson,
> U: Rudi Jangblad, Džonatan Brever, Dalija
Hernandez, Majra Serbulo, Džerardo Tarasena

Mel Gibson je od holivudskog miljenika koji se šepurio po raznim akcionim blokbasterima došao u jedan čudnovat status seoske budale koja nakon što izleti sa nekom glupošću, u njegovom slučaju to su antisemitski komentari u vezi i oko njegovog prethodnog filma Stradanje Isusovo, umesto da ućuti ili se izvini, još glasnije nastavlja da gunđa i lupeta gurajući sebe time u neku vrstu dobrovoljnog izgnanstva. Pošto više ne može da prođe kriterijume korektnosti u kalifornijskoj fabrici snova, Gibson odlazi u Južnu Ameriku i snima film sa lokalnim glumcima, potomcima starosedelačkih plemena. I kao u slučaju sa Stradanjem, a suprotno očekivanjima, ponovo snima jako zanimljiv film. Stvar je u tome što Apokalipto zapravo podseća na ekranizaciju nekog starog kolonijalnog romana kao što je Knjiga o džungli ili Tarzan. Dopadljivost se zasniva na činjenici da je reč o avanturi, klasičnoj pripovesti za malo stariju decu, sa jurnjavom po džungli, savladavanjem silnih nevolja, pobedi nad neprijateljima i slično. Ideja o smenjivanju civilizacija stidljivo se pomalja tek na kraju u jednoj genijalnoj sceni.

Elementarne čestice (ELEMENTAREICHEN)

> Nemačka 2006/113’
> R: Oskar Rehler,
> U: Moric Blebtru, Kristijan Ulmen,
Franka Potente, Martina Gedek

Treba prvo reći da je scenario pisan po Uelbekovom romanu koji i među ovdašnjim čitateljima ima izvestan broj poštovalaca. Drugo, svakom ko se hvatao njegove proze jasno je o kakvom je filmu reč. Dakle o jednoj opskurnoj, mračnoj, pesimističkoj, ali i duhovitoj pripovesti o degradaciji zapadne civilizacije s kraja dvadesetog veka. A možda i nije. Možda je samo priča o dva polubrata koji pokušavaju da se nose svako sa svojim životnim izazovima i demonima. Većinu filma zauzima Bruno i njegove seksualne avanture koje su koliko ponižavajuće toliko i smešne. U tom segmentu film ponekad zaliči i na Shortbus Džona Kamerona Mičela. Ipak, pošto je o Nemcima reč, sve je potisnuto, kanalisano, racionalno. Upravo ta činjenica čini film još napetijim. Elementarne čestice poseduju najoriginalniji osećaj filmskog vremena koji je skoro viđen sa ekrana. Naime, između uzastopnih kadrova može proći deset minuta ili nekoliko godina a da reditelj ni na koji način ne obaveštava gledaoca o tome.

Put za Gvantanamo (ROAD TO GUANTANAMO)

> VB 2006/95’
> R: Majkl Vinterbotom, Met Vajtkros,
> U: Riz Ahmed, Farhad Harun, Afran Usman, Šer Kan

Teško je uhvatiti žanr ovog filma. On i jeste i nije dokumentaran. Naime, prati sudbinu tri britanska državljanina pakistanskog porekla koji su završili u zloglasnom američkom zatvoru Gvantanamo na Kubi, gde su držani i maltretirani par godina i na kraju pušteni bez podignute optužnice. Vinterbotom intevjuiše svu trojicu, međutim, veći deo njihovih priča se uprizoruje u igranoj formi. Željeni efekat je postignut. Plastičnija i dinamičnija naracija koja je lakša za praćenje i saosećanje. Upravo ono što većini dokumentaraca nedostaje. Neće vam biti teško da pogodite ni kakvi se politički stavovi kriju iza ovog filma.

Gangster (TSOTSI)

> VB/JAR 2005/94’
> R: Gevin Hud,
> U: Prisli Čvenejage, Teri Feto, Kenet Nkosi,
Mothusi Magano

Južnoafrički film je skrenuo pažnju na sebe kada je prošle godine bio nominovan i kasnije osvojio Oskara za najbolji strani film. Na stranu to što, ipak bolji, palestinski film Raj, sada usled političkih pritisaka nije bio nagrađen, ipak je reč o jednom pristojnom ostvarenju koje unekoliko prevazilazi uzuse političke korektnosti i vredi više od one ljigave konstrukcije "potresna priča iz južnoafričkog života koja nosi poruku univerzalne humanosti". Ima malo i toga, doduše. Mladi gangster otima kola u kojima zatiče bebu, koju zatim odluči da zadrži. Taj događaj ga, naravno, navede da porazmisli o smislu. Ako ništa drugo treba ga pogledati zbog odličnog južnoafričkog hip-hopa koji se čuje u filmu, a negde je između 50 centa i ratničkih krikova iz duboke džungle.

Marija Antoaneta (MARIE ANTOINETTE)

> Jap./Fra./SAD 2006/123’
> R: Sofija Kopola,
> U: Kirsten Danst, Marjen Fejtful, Stiv Cugan,
Klara Brajman

Mnogi su oštro kritikovali rediteljku Sofiju Kopolu zbog ovog filma. Sve je počelo od prošlog Kana na kome je premijerno prikazan. Francuzi su posebno bili ogorčeni jer je reč o njihovoj istoriji koju nisu voleli da vide travestiranu u ovu kemp ekstravagancu. Sve se ovo dešava zbog pogrešnih očekivanja, tj. zato što je njen prethodni film Izgubljeni u prevodu uglavnom pogrešno gledan. Zapravo, u oba slučaja reč je o malim filmovima, sa iscepkanim i nedovršenim scenama, sa delićima radnji, atmosferom koja je bitnija od zapleta itd. Dakle, ista ta poetika koja je funkcionisala u filmu Izgubljeni u prevodu, u slučaju Marije Antoanete je, iz nekog razloga, procenjena kao neuspešna. Sama francuska kraljica je prikazana kao prva klab diva, osoba koja nije radila ništa drugo do pravila žurke i uživala u raskalašnom životu. Zbog toga njena priča nije tragedija, već više neka vrsta tragičnog nesporazuma. Ona je samo pogrešna osoba na pogrešnom mestu, nesposobna da preuzme odgovornost za okolnosti sopstvenog života. Za nju, kao takvu, Sofija Kopola pravi savršenu biografiju, senzualnu i besmislenu.

Ivan Jević