Nuspojave Grad slučaj Novi Sad se pod radikalskom i koštuničarskom upravom spektakularno srozava, ali najnovija bruka iznenadila je čak i večite pesimiste

piše: Teofil Pančić

Sećate li se Novog Sada? Da, beše to jedan lep i miran grad na Dunavu. Dobro, lep je i dalje, mada se intenzivno i ne bez uspeha radi na njegovom nagrđivanju, a što se mira tiče... Tja, njega onako izistinski nema još od onomad, kada su ga ono maskirni likovi preplavili (presivili?) i uzeli pod svoje. Pa ipak, taj je prvi šok odavno prošao, grogirani Grad je kako-tako uzvratio udarac i jedno su vreme stvari išle vidljivo nabolje, gotovo da bi čovek gdegde i ponekad osetio onaj stari, gotovo zaboravljeni šmek sedamdesetih i osamdesetih, ali ne u nekom jalovom "retro" smislu, nego kroz reanimaciju onog najboljeg u duhu ovog unikatnog grada, a primereno sadašnjem vremenu: Exit je, uostalom, najsjajniji, ali ne i jedini simbol te Dobre Promene.

A onda se Novom Sadu (a krivicom Novog Sada, što jes jes; naročito onog inertnog i palančanski "mudračkog" kojem su "svi oni isti, gari") desila jedna mala 1991, kroz ponovno ušunjavanje radikala, espeesovaca i tobož odmetnutih koštuničara na vlast u gradu. Ovaj put, istina, osvajački polusvet nije marširao u maskirnim uniformama: obuklo to u međuvremenu civilna odela, neki čak i kravate vezali, ali ne vredi, suština ostade da beznadežno kaska za formom... Doduše, nije da se NS radikali u prvo vreme nisu trudili da ostave utisak da su "drugačiji", gotovo pa normalni, ponajviše zahvaljujući trudu gradonačelnice Maje Gojković, koja opsesivno pazi na svoj imidž (i ni na šta drugo). Samo što je od svega bila slaba vajda: problem sa tunjavim i njanjavim "reformističkim" pokušajima radikala, ne samo u Novom Sadu, u tome je što ovi traju i važe samo dok ih neko zdravo ne iznervira – e, tada kurjaci brzo skinu jagnjeću kožu...

Danas, pred proleće 2007, Novi Sad je Grad-Slučaj, mesto mrakobesnog iživljavanja Najgorih Među Najgorima nad mirnim (odviše mirnim?) civilnim pučanstvom. Samo je u atmosferi koja je u ovom gradu stvorena bilo moguće da neko upadne u pozorište i bije glumce. Na drugoj strani, da se to odviše skandalozno, odviše otvoreno i odviše javno batinanje nije dogodilo, niko i dalje ne bi mario za to što gotovo kompletan ansambl Pozorišta mladih mesecima štrajkuje protiv oktroisane, komesarske radikalsko-koštuničarske uprave u vidu jednog minornog glumca-činovnika, koji je sebe video u roli Velikog Diktatora, čaplineskne provenijencije. Nešto, dakle, kao Berček bez talenta, ako tako nešto možete da zamislite...

U ovom se gradu, ostavljenom na milost i nemilost, krčka svakakva poganština, ali tek je slučaj mlaćenja glumaca zainteresovao "širu javnost" za novosadska zbivanja. A u međuvremenu, radikali & co. su pozapošljavali ama baš sve svoje pašenoge, šurnjaje i snaje po javnim preduzećima, očerupali gradski budžet, popločali centar grada nekakvim bezveznim behatonom koji već sada, ciglih dve godine docnije, izgleda kao sopstveni ružniji brat koji je još imao i maler da oboli od pegavca, geački nadobudno nagrdili jedan od najlepših gradskih prostora (Katoličku portu) besmislenom i otpadajuće ružnom fontanetinom, na glavnu gradsku promenadu postavili spomenik svom idolu Jaši Tomiću, inače antisemiti i osuđenom ubici, jednom od svojih finansijera omogućili da, ničim izazvan, izgradi i nedužnim putnicima nametne novu Međugradsku autobusku stanicu na antologijski idiotskom mestu (uzgred lišivši GSP, ako im se mračni naum ostvari, velikog i neophodnog prihoda), pravili cirkus oko Sterijinog pozorja etc. etc. – mrzi me i da se podsećam svih sramnih stvari. Grad-slučaj? O, da. Ali, koja je struka nadležna za takve slučajeve?

Nakon najnovijeg zapleta, naime, čini mi se da će za terapiju – a valjda će i ona uslediti jednog dana – biti neophodan multidisciplinarni pristup. Teško da je, naime, igde drugde moguće da neki od najeminentnijih srpskih pisaca budu nepoćudni za nastup – i to za promocije svojih knjiga, a ne dnevnopolitičke govorancije! – u Kulturnom centru Novog Sada, nasledniku nekada kultne Tribine mladih, koja je u socijalizmu razbijala svakakve tabue (dok je, jelte, nisu razbili, snagom čistog dijalektičko-materijalističkog pristupa...).

O čemu se radi? Hajdemo od kraja. Vojislav Karanović, jedan od (naj)značajnijih savremenih srpskih pesnika, urednik u Kulturnom centru, dao je otkaz ne mogavši da trpi pritiske: njegov nadređeni, gradskim glavešinama bliski direktor Miodrag Kajtez – u slobodno vreme pisac druge gradske lige – oštro mu je zamerio što je dopustio hrvatskom (sic!) piscu Slobodanu Šnajderu da priča na tribini u KCNS-u kako je prebijanje glumaca velika sramota za Novi Sad. Sada nam, u intervjuu "Dnevniku" (6. 3. 2007), revoltirani Karanović priča kako je ovo Kajtezovo šnajderisanje Šnajdera samo kap koja je prelila čašu: ispostavilo se da su za The Direktora, ergo za ("kulturnu") vlast u Novom Sadu, nepoćudni i Svetislav Basara, i Vida Ognjenović, Radoslav Petković, Mirjana Mitrović (?!)... Navodno je većini navedenih izmerena povišena količina DS-a u krvi. Ej?! Tako u KCNS-u nije bilo, stojim vam dobar, čak ni početkom ni usred devedesetih, za vakta SPS-a i sličnih.

Priznajem, ovaj mi je slučaj osobito osobno zanimljiv. Nedavno sam, naime, baš u Novom Sadu objavio zbirku književnih kritika, i moja je predobra urednica bila naivno namerila da je promoviše(mo) baš u Kulturnom centru. Odatle su je, viđu čuda, momentalno otpilili, pod nekim cinično providnim izgovorom. A suština iz podteksta je glasila: jesi li luda, on ne može (a ranije je mogao, i te kako)... Okej, ionako sam to više voleo da uradim negde drugde, i oko svega se nisam ni najmanje nasekirao. Sada, avaj, vidim da nisu samo "ekstremisti" poput mene nepoćudni. Uvek to, naime, krene od nas, pa se polako širi ka svakome ko je normalan i pismen. Dakle, još jednom: grad-slučaj? Da, ali tu baš ništa nije slučajno.