Intervju – Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova:
Ugrožena bezbednost regiona

Međunarodna politika sada se vodi sa nekoliko adresa, a glavni agent sprovođenja spoljne politike je Ministarstvo spoljnih poslova. Vlada jeste koaliciona i heterogena, ali je po pitanjima spoljne politike veoma složna

Ministar Vuk Jeremić (32) izronio je iz kabinetske senke predsednika Borisa Tadića, gde je bio savetnik za spoljnu politiku, i preuzeo dužnost od svog imenjaka u trenutku kada se odnosi Rusije i Vašingtona zatežu na mnogim pitanjima. Jedno od tih pitanja, budući status Kosova, tiče se i nas i celog regiona. U prvu zvaničnu posetu ministar Jeremić zaputio se u Bosnu i Hercegovinu u želji da pokaže da je regionalna saradnja prioritet njegovog ministarstva. "Mi nikada nećemo odustati od evropskog puta Srbije, a smatramo da ceo region Zapadnog Balkana mora da bude integrisan u Evropsku uniju", kaže ministar Jeremić. "To je jedan civilizacijski proces, a ako hoćete, taj put nam omogućava jedan dubinski socio ekonomski preobražaj. Najvažniji preduslov na tom putu jeste stabilnost regiona u bezbednosnom smislu, što je teško zamisliti i obezbediti bez evroatlantskih integracija."

"VREME": Do pre neki dan je integracija bila snažnija na vojnom planu. Primljeni smo u Partnerstvo za mir u trenutku kada su pregovori sa Evropskom unijom bili u zastoju. Bili ste savetnik predsednika Tadića i kada je on bio ministar odbrane. Kako gledate na ulogu koju pitanja odbrane danas imaju u diplomatiji?

VUK JEREMIĆ: Diplomatija je danas kroz bezbednosne strukture postala veoma važna komponenta i oruđe spoljne politike. Na sličan način je i većina novih članica EU-a najpre ulaskom u evroatlantske strukture obezbedila mir i sebi i u okruženju, i time stvorila uslove za neometano sprovođenje drugih reformi i ispunjavanje Kopenhaških kriterijuma. Zato je važno da i kod nas, kao i u celom regionu, evropski proces i evroatlantski proces idu ruku pod ruku.

Nakon hladnog rata, globalni izazovi bili su više ekonomske i socijalne prirode, bezbednost je počela da se posmatra kroz mnoge "mekše" teme, kao što su migracije i zaštita prirode. Nestalo je stare ideološke podele, pa su tada razne teorije globalizma popunjavale taj ideološki vakuum. Šok je nastupio 11. septembra 2001. godine, nakon čega je spoljna politika Sjedinjenih Američkih Država bila vođena jednom drugom ideologijom koja je imala veoma jaku bezbednosnu i vojnu komponentu. U takvoj smo se stvarnosti i mi probudili, kao država i kao demokratija željna integracija. Mi smo se, tako, obreli u jednom delikatnom momentu, gledano u globalnom kontekstu. Odnosi su sada mnogo manje predvidljivi.

Koja je naša "dodata vrednost" danas u takvom svetu?

Želimo da budemo faktor stabilnosti za naš region, Zapadni Balkan, koji još nije integrisan u EU. Mi možemo da budemo "meki trbuh" evroatlantske zajednice, a možemo da postanemo i primer uspeha vrednosti koja na okupu drži evroatlantsku familiju zemalja. Do sada smo bili deo problema, došlo je vreme da postanemo deo rešenja.

Međutim, stižu nam signali da je došlo vreme da se opredelimo šta od ta dva želimo da budemo, suočeni smo sa očekivanjima u međunarodnoj zajednici.

Naš položaj nikako ne može biti povoljan u situaciji u kojoj se veliki igrači na globalnoj sceni sukobljavaju oko principa, pa se taj sukob preslikava i na prostor koji i mi naseljavamo. To nas pomalo stavlja u inferiornu poziciju, jer ishod koji će uticati na naše živote u velikoj meri, ako ne i u potpunosti, zavisi od dogovora velikih sila. U ovom trenutku mi nismo učesnici u donošenju tih odluka.

Što se tiče Kosova, stavovi ove vlade bliži su stavovima i principima koje zastupa Rusija. I kroz to pitanje mi postajemo deo jedne šire debate, koja se ne tiče neposredno samo Balkana, ali

Balkan neće ostati imun na posledice. Stav ove vlade je jasan, za nas je nezavisnost Kosova apsolutno neprihvatljiva. To bi značilo kršenje međunarodnog prava. Celokupna arhitektura svetskog poretka zavisi od dokumenata i sporazuma kao što je Helsinški završni akt ili Povelja Ujedinjenih nacija koje na jasan način definišu subordiniranost dva principa – suverenost države i pravo na samoopredeljenje. Mi se zalažemo za kompromisno rešenje koje neće biti u suprotnosti sa međunarodnim prinicipima, uz uvažavanje stvarnosti. A stvarnost je da Kosovo i Metohija već sada uživa veoma visok stepen autonomije i samouprave u odnosu na Beograd. Ali istovremeno, mi polažemo pravo da očuvamo teritorijalni integritet naše zemlje. Ni od jedne suverene i demokratske zemlje i članice UN-a, a mislim da niko nema sumnje u to da Srbija jeste demokratska, nije zatraženo da se odrekne dela svoje teritorije.

Moskva i Vašington kao da igraju igru živaca. Dok Rusija najavljuje veto, SAD su Kosovu obećale nezavisnost sa najvišeg mesta. Unilateralna priznanja nezavisne države Kosova deluje kao najgori ishod, jer će ono ostati bez međunarodnog nadzora. Kako nameravate da sprečite takav ishod?

Proces je zapao u jednu prilično tešku situaciju. Sve ovo vreme međunarodna zajednica je po inerciji gurala proces u pravcu pregovora sa unapred utvrđenim ishodom, koji će kasnije biti sankcionisan rezolucijom u Savetu bezbednosti UN-a. Greška se desila na samom početku procesa, jer vodeći zapadni akteri nisu uzeli u obzir stavove Rusije.

Ali, Rusija, kao članica Kontakt grupe, doskora nije ispadala iz tog takta...

To je tačno, ali su očigledno prevideli činjenicu da će se Rusija, s obzirom na položaj koji uživa kao stalna članica Saveta bezbednosti, čvrsto zalagati za poštovanje međunarodnog prava, i mi takvu poziciju Rusije veoma cenimo, a njoj je teško oponirati, imajući u vidu međunarodni poredak. Ipak, tu postoje dva puta. Prvi je ignorisanje međunarodnih institiucija i međunarodnog prava, a drugi put je uvažavanje činjenice da ne postoji saglasje u Savetu bezbednosti, i da je neophodno da se u pregovorima postigne saglasnost i da se takvo rešenje utka u rezoluciju. Prvi put je veoma rizičan po bezbednost regiona.

A region se nalazi u Evropi. Imali ste prilike da ispipate i puls u okviru EU-a, kakve poruke čujete?

Većina naših sagovornika u Evropi smatra da ne treba istupati iz multilateralnog okvira, jer može da se desi da napori u stabilizaciji regiona budu poništeni, i da još jedna generacija na Balkanu podnese žrtvu prolaska kroz period nestabilnosti, socijalnog i ekonomskog, nadajmo se ne i oružanog previranja. To bi umnogome unazadilo evropsku integraciju čitavog prostora. Zato se mi zalažemo za ovaj drugi put, da se dijalogom dođe do rešenja prihvatljivog za sve.

Šta će se, po vašem mišljenju, desiti pre – Mladić u Hagu ili nova rezolucija u Savetu bezbednosti koja definiše status Kosova?

Kratkoročni prioritet ove vlade jeste puna saradnja sa Haškim tribunalom koja će biti okončana lociranjem, hapšenjem i predajom Tribunalu svih koji se nalaze na optužnicama. U vladi sada postoje i politička volja i saglasnost o tome da je okončanje te saradnje prioritetni zadatak.

Nedavno ste izjavili da očekujete da će Srbija biti u Evropskoj uniji 2012. godine. Nije li takva procena previše optimistična ako se ima u vidu da je Bugarskoj, od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju do punopravnog članstva, bilo potrebno 14 godina, a mi taj sporazum nismo još zaključili?

Mi pred sobom imamo političku prepreku, a to je puna saradnja sa Tribunalom u Hagu, ali sam ubeđen da smo kao država, u administrativnom i političkom smislu, potpuno spremni da brzo ispunimo Kopenhaške kriterijume. Mislim da su naši problemi u ovom trenutku pre svega politički. Važno je da političko uslovaljavanje našeg napretka na evropskom putu ostane samo na ispunjenju uslova vezanog za punu saradnju sa Tribunalom u Hagu, i da se ne proširi na neke druge teme.

Imate neke nove uslove u vidu?

Imam u vidu to da će od načina na koji bude rešeno pitanje budućeg statusa Kosova i Metohije umnogome zavisiti stabilnost u regionu, a da od te stabilnosti zavisi proces napretka na evropskom putu. Stav Evropske unije jeste da je reč o dva nezavisna procesa, i to je za nas veliko ohrabrenje. Moram da naglasim da je naša evropska budućnost apsolutni prioritet ove vlade. Ali, mi ne možemo odustati od našeg suvereniteta nad Kosovom u zamenu za evropsku budućnost. Ne možemo da odustanemo ni od Kosova ni od Evropske unije, takav je mandat ova vlada dobila od građana, za Srbiju u Evropi i Kosovo u Srbiji.

Iz vas sada kao da progovara matematičar i fizičar. To zvuči prilično dekartovski, čak pomalo liči na Hajzenbergovu relaciju neodređenosti. Kad smo kod budućih uslovljavanja, na pomolu je još jedno, vezano za član 98 Rimskog statuta, kojim SAD uslovljavaju pomoć za reformu odbrambenog sistema, a koja podriva Međunarodni krivični sud. Crna Gora je, da podsetimo, to već potpisala. Znamo da EU ne gleda blagonaklono na takve potpise, dok se SAD hvale da su već prikupile 100 potpisa...

Potpisati ili ne potpisati član 98 još nije pred nama kao ozbiljna dilema, do tada ćemo morati da pređemo više koraka u reformama našeg odbrambenog sistema. Mi smo po tom pitanju bliži stanovištu EU-a, podržavamo Međunarodni krivični sud, ali ne isključujem mogućnost da se stavovi SAD donekle izmene do trenutka kada se to pitanje zaista nađe pred nama, jer i tamo se približavaju izbori.

Sprovođenje spoljne politike prilično je fragmentizovano, dok međuresorna saradnja, uz izvesne izuzetke, nije bila jača strana prethodne vlade.

Međunarodna politika sada se vodi iz nekoliko instanci, sa nekoliko adresa, ali mi svi veoma blisko sarađujemo, i međuresorna saradnja je veoma dobra, a glavni agent sprovođenja spoljne politike je Ministarstvo spoljnih poslova. Vlada jeste koaliciona i heterogena u partijskom smislu, ali je po pitanjima spoljne politike veoma složna.

Duška Anastasijević