Roman – Ruski prozor:
U traganju za ulogom

Nova knjiga Dragana Velikića, uprkos nekim "ugrađenim manama", trijumf je njegove spisateljske veštine i jedan od njegovih vrhunaca

U dobro uređenom svetu trebalo bi da postoje specijalni vagoni za majke sa decom. Zašto bi nedužan svet podnosio teror tih bića? I ne smetaju meni deca u vozu zato što plaču, ili što prave buku. Smetaju mi što kidišu na moje misli, jer, i kada su lepo vaspitana, njihov pogled je nepodnošljiv. Tim pogledom ja gledam sebe, i prepoznajem se u prestrašenom dečaku na pozornici duboko porinutoj u prošlost, među kulisama kuće u kojoj sam odrastao.

Hajde da se odmah pozabavimo "kontekstom", pa da ga se ratosiljamo: Ruski prozor (Stubovi kulture, Beograd 2007) osmi je roman Dragana Velikića, i prvi koji će dobiti romanesknu The Nagradu. Osim, naravno, ako je ne dobije. Ako mu promakne, izroniće ono čuveno "Zar opet?"; ako ga ne mimoiđe, nastupiće ono još čuvenije "Zašto baš sad? Nije li to vraćanje nekih starih dugova?" (isto su tako lane smarali i oko Basare). Pa dobro, da li je Ruski prozor zaslužuje? Da, baš kao i najmanje dva Velikićeva romana pre ovog. I baš kao i par nekih prošlogodišnjih romana koje nije napisao Velikić. Ali, da li je sve to uopšte važno? Dakako da jeste, na jednom nivou. Ali se to ovog teksta – kao ni samog romana – baš i ne dotiče.

Ima tu, doduše, nečega drugog: ovaj je roman – nezavisno od namera svog tvorca – nekako nagradibilan, u onom smislu u kojem se za neke filmove kaže da su "festivalski", a ne "bioskopski". Drugim rečima, Ruski prozor je, što bi rekle filmadžije, rasni arthouse. To samo po sebi nije ni dobro ni loše: u te se fioke trpaju i remek-dela i neviđeni daveži. On je nesumnjivi trijumf Velikićeve zanatske veštine; u pravu je zato Slobodan Vladušić kad piše i "glavni junak Ruskog prozora je stil kojim je pisan". Odatle kreću i vrline i problemi ovog romana. Recimo, svaki će ljubitelj Via Pule i Astragana lako uočiti koliko je Velikić u međuvremenu sazreo i usavršio svoj izraz, ali će, možda, takođe sa zebnjom primetiti da je nevolja sa Ruskim prozorom u tome što ovoj vrlo brižljivo izgrađenoj proznoj konstrukciji ne nedostaje baš ništa, osim tek jedne stvari: središta, ose, nekog razaznatljivog razloga za priču. Ili će se čitalac barem tokom čitanja romana uloviti u takvom raspoloženju, ali će ga na kraju možda i prevazići, ukoliko ipak "kupi" Velikićev finalni obrat. Recimo da je to, manje-više, slučaj sa dolepotpisanim.

Velikić je svoj "roman-omnibus" realizovao u tri veoma asimetrična poglavlja. U prvom je narator Danijel, ostareli dirigent uglavnom nerealizovane umetničke karijere, koji ispoveda svoj život – proveden negde između severnog Mediterana i Beograda, uz Panoniju i Nemačku/Austriju neizbežnih mizanscena Velikićevih knjiga – sagovorniku o čijem identitetu ništa ne znamo. U drugom poglavlju, koje je okosnica romana, taj će se slušalac pojaviti na sceni: Rudi Stupar, mladić iz vojvođanske varoši, nesuđeni glumac, koji devedesete godine provodi u potrazi za svojim identitetom, intelektualnim koliko i ljubavnim. Pisac povlači Stupara kao kakvu šahovsku figuru po koordinatama priče, od zavičajnog gradića (u kojem se, mada to nije osobito bitno, kao model da razaznati Sombor: manji panonski grad, ali dovoljno veliki da ima profesionalno pozorište; iz Beograda se tamo putuje preko Novog Sada, a nije Subotica; ergo...), preko sedam beogradskih godina koje je proveo ne uspevajući da se ukoreni ni u sopstvenom životu, a kamoli u tom gradu koji će mu – baš kao i njegovom ocu, provincijskom novinaru sa nerealizovanim pretenzijama – ostati neosvojiv, te preko Budimpešte i Minhena, pa sve dalje na sever, do Hamburga, u kojem će se zatvoriti krug odrastanja i potrage za sopstvenim mestom pod suncem. Ta se decenija Rudijevog traganja za samim sobom vremenski poklapa sa apokaliptičnim dobom Srbije, no taj je "istorijski kontekst" u romanu samo nekakva pozadinska buka, važan možda tek utoliko što je Rudija lakše katapultirao odavde; izuzetak je epizoda sa vremenom NATO – bombardovanja, kada su u Budimpeštu pohrlile desetine hiljada beogradskih fensi izbeglica, što Velikić ne propušta da ironijski prokomentariše...

Možda je najveća vrlina Velikićevog pisanja, koja je uvrhunila baš u ovom romanu, njegovo izvanredno prefinjeno osećanje za "životni" detalj koji prikazuje i priziva sa gotovo šamanskom moći materijalizacije, bilo da je u pitanju predmet (poput limene Julius Meinl kutije za kafu), kuća, terasa ili gradska ulica, trg gledan sa prozora, ljubavni par koji promiče niz kej... Uopšte, Velikić je izvanredni pesnik Grada, a u ovom je romanu to pre svega Budimpešta, taj gizdavi kraljevski grad koji ipak ne dobija baš svake godine ovako uspelu, znalačku, ljubavnu, a opet sasvim nesentimentalnu, na prvi pogled čak "distanciranu" posvetu...

U središtu priče Ruskog prozora Rudijev je zamršeni porodični prtljag, gorki provincijski kompleks nesnađenosti u "širokome svijetu" (D. Rundek) i istovremenog snažnog i požudnog osećanja pripadnosti toj bujici, pa gde god ga ona odvukla, te samoća kao nemogućnost pronalaženja načina za približavanje Drugom, samoća koja se – kada se njen "bukvalni" i telesni vid jednom ipak prevaziđe – pretvara u seriju grozničavih avantura sa poznatima i nepoznatima, a sve u Stuparovom traganju za... čime, zapravo? Pa, za samim Stuparom, za njegovom ulogom u "podeli" sveta. Treće poglavlje samo je kratki appendix, u kojem junaci koji defiluju romanom – živi i mrtvi, "stvarni" i "izmišljeni" – iz svog, do tada nečujnog glasa svode račune s Rudijem. No, "stvarni" je kraj romana nekako pre na kraju drugog poglavlja, i taj kraj zapravo relativizuje sva čitaočeva saznanja: spolja gledano, Rudi je blizu egzistencijalnog dna, no istovremeno on se "pronalazi" – ili to samo zamišlja, u nekom već bunilu propasti?! – u ulozi pisca. I što je on više Pisac, to su svi likovi Ruskog prozora nekako manje Velikićevi, a više Stuparovi likovi, naročito Danijel, koji i sam već dvoji o svojem postojanju... Izvanredno vešto, upečatljivo Velikićevo majstorstvo: prvo poglavlje (inače najbolji deo knjige) pokazuje se retroaktivno kao moguće tek Stuparov literarni prvenac, a i ostatak knjige je, bogme, pod sumnjom... Krug se, dakle, na koncu zatvara, povratkom Rudijevim na onaj poslovični "kaptolski kolodvor", dole u panonskoj prašini, mada o tome činu, a naročito o onome "što je bilo posle" nećemo zapravo saznati ništa, biće baš zato što je sve važno već rečeno: ljubav je neuhvatljiva, stalno izmičuća, ona prvobitna toplina života neponovljiva je, tek ponekad blesne neki njen daleki eho, a ipak ćeš provesti ostatak života cunjajući u potrazi za njom; Ispunjenje u samome sebi je jalovo, a u Drugome nedostižno; šta preostaje? Knjiga, to je jedino sigurno. Ona je, možda, baš ta malena fortočka, taj "ruski prozor", dakle, maleni prozorski okvir za ventilaciju, kroz koji se možeš provući kada drugog izlaza više nema. A to nije tako malo. Uprkos izvesnim gorenavedenim "ugrađenim" falinkama, Ruski prozor je vredan svake pažnje, kao jedan od dosadašnjih vrhunaca jednog od najboljih savremenih srpskih pisaca.

Teofil Pančić