VREME 891, 31. januar 2008. / VREME
Rusko-srpski sporazum o gasu i nafti:
Svečana energetska aneksija
Po svedočenju naših učesnika na kremaljskoj sahrani srpske energetike, sam predsednik Vladimir Putin istakao je da Rusija neće više dozvoliti da drugi rabe njihove resurse i da traži da ih sama monetizuje kod krajnjih potrošača. Bar je bio otvoren
|
Posle Nemačke, Kazahstana, Uzbekistana, Turkmenistana, Italije, Bugarske i Grčke – i Srbija je sa Ruskom Federacijom, 25. januara 2008. godine, potpisala dugoročni sporazum o energetskoj saradnji u domenu prirodnog gasa. Nažalost, srpsko-ruski sporazum, koji je potpisan u zlatnim odajama Kremlja u Moskvi, razlikuje se od svih spomenutih po tome što je ruska državna kompanija Gasprom u Srbiji dobila većinsku kontrolu nad kompletnim gasnim i naftnim tržištem. Rečju, uklještena spolja, a podeljena iznutra, Srbija je bila prinuđena da jednoj velikoj stranoj "prijateljskoj sili" poveri kompletnu brigu o sopstvenoj energetskoj budućnosti. To jest, Ruska Federacija dala je Srbiji najgore uslove.
|
"Svečanom i strateškom" potpisivanju Međuvladinog sporazuma o energetskoj saradnji Ruske Federacije i Republike Srbije (na 30 godina) i Protokola o osnovnim uslovima prodaje Naftne industrije Srbije ruskom državnom društvu Gasprom njeft prisustvovale su državne delegacije na najvišem nivou – domaću je predvodio predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin u društvu kandidata za njegovog naslednika Dimitrija Medvedeva, a srpsku družinu, koja je na lice mesta doletela odvojenim avionima, predvodili su predsednik Srbije Boris Tadić i premijer dr Vojislav Koštunica. Svi prisutni su sporazum odmah ocenili kao strateški dokument i kao obostrano koristan. Nažalost, taj "okvirni sporazum" je odmah objavljen, pa je svako, ko se potrudio da ga pročita na sajtu Vlade Srbije, mogao uočiti da on više liči na "energetsku kapitulaciju" Srbije, nego na partnerski ugovor.
Naime, da odmah iznesemo suštinu ovog sporazuma – dogovoreno je da Srbija Rusiji prepusti (još ne preciziranu) teritoriju za gasovod i gasno skladište u Banatskom Dvoru i da joj proda većinsko vlasništvo nad NIS-om za 400 miliona evra – a da pri tome Vlada Srbije kao manjinski vlasnik i naftnih i gasnih postrojenja, na sopstvenoj teritoriji, praktično, neće imati nikakva isključiva prava u kompanijama koje će biti osnovane ili prodate u domenu nafte i gasa (one u biti postaju eksteritorijalne).
Istina, u spomenutom protokolu na jednom mestu piše da će se ugovor o prodaji NIS-a zaključiti "u najkraćem roku, a najkasnije do 31. decembra 2008. godine", a na drugom mestu tog dokumenta stoji da će "u slučaju uspešnog zaključenja aranžmana čiji bi rezultat mogao da bude kupovina od strane Gasprom njefta, udela koji se prodaje, Gasprom njeft preuzeti na sebe obavezu da sprovede rekonstrukciju i modernizaciju tehnološkog kompleksa NIS-a sa ukupnim iznosom investicija od najmanje 500 miliona evra u periodu od 2008. do 2012. godine". To bi valjda trebalo da znači da još nije sve gotovo i da "energetski aranžman" u celini i ne mora biti "uspešno zaključen" u domenu nafte, ako Gasprom zapadno ili južno od Srbije ne nađe kupce za 10 milijardi kubika gasa godišnje, baš na tranzitnom kraku za koji je Srbija ponudila svoje zemljište – ili ako Srbija ustraje na svojim elementarnim i suverenim pravima na unutrašnjem tržištu, koje dozvoljava i štiti i međunarodno pravo.
U nizu nepovoljnih odredbi kremaljskog Sporazuma, koji bi pred svakim sudijom građanskog suda u privatnopravnoj parnici bio okvalifikovan kao "lavovski ugovor" (u korist Rusije), pa kao takav poništen – kao najskandaloznije ekonomsko rešenje ističe se odredba iz tačke 4. (alineja 3) u kojoj se doslovno kaže: "Učesnici (Sporazuma, prim. aut.) će razmotriti mogućnost povećanja obima isporuka prirodnog gasa iz Ruske Federacije u Republiku Srbiju uz korišćenje gasovodnog sistema. Konkretni obimi, uslovi i rokovi takvih isporuka prirodnog gasa određuju se odgovarajućim ugovorima." Pa to znači da se Rusija čak nije ni načelno obavezala da će povećati snabdevanje Srbije gasom, sa današnjih oko 2,4 milijarde kubika gasa godišnje, po bilo kojoj ceni, to jest po ceni u koju se Vlada Srbije ne može mešati (član 8) – ni ako preko njene teritorije bude prelazio tranzitni krak gasovoda kapaciteta od "najmanje deset milijardi kubika godišnje". A Srbija je, verovatno, tražila bar dodatnih, "bednih" 500-600 miliona kubika, koliko se procenjuje da će joj "najmanje nedostajati", kada i ako, kroz pet-šest ili više godina, bude izgrađen navedeni gasovod.
MINISTARSKO FRLJANJE: Bilo je, uzgred, komično, u Dnevniku RTS-a, kada je bukvalni potpisnik Sporazuma sa naše strane, ministar infrastrukture Velja Ilić (sa ruske strane to je učinio ministar energetike Viktor Hristenko) počeo da se "frlja" sa osnovnim dimenzijama gasovoda kroz Srbiju – pa je prvo rekao da će kroz njega prolaziti 20 milijardi kubika, a odmah zatim je spomenuo 30 milijardi kubika – kao da nije ni pročitao dokument koji je potpisao istog tog dana u Moskvi. A u tom papiru piše da će kroz njega godišnje prolaziti "najmanje deset milijardi kubika". Ministra Ilića moguće da je zbunilo to što je navodno isti gasovod, "Južni tok", u Bugarskoj dimenzionisan na 30 milijardi kubika gasa godišnje. Ili je on, možda, ovom zgodom hteo nešto tobože priprosto, a masno da natukne, kako bi cela stvar ispala važnija i veća.
U stvari, gotovo je neverovatno da oni koji su sa naše strane prihvatili i potpisali jedan dokument u kome piše da će se "tek razmotriti mogućnost" da Srbija bar postigne bezbedno snabdevanje gasom – a koji su za takvo "razmatranje mogućnosti" jeftino obećali celo naftno tržište Srbije – i dalje uporno govore da Srbija ima "strateški interes" za ovaj aranžman, da je on "na dobrobit privrede" i čak da će njegove "blagodeti osetiti svi građani Srbije".
PRETERIVANJE S EVRIMA: Koje crne blagodeti, kada će i pobednike na tenderu za izgradnju gasovoda na našoj teritoriji određivati buduća kompanija koja će biti osnovana za njegovu izgradnju i eksploataciju, a u kojoj će ruska strana (Gasprom ili neka njegova ćerka firma) imati 51 odsto vlasništva i punu kontrolu upravljanja – a Vlada Srbije će toj firmi "dodeliti povoljni carinski i poreski režim" (član 11). Tome se (u članu 12) dodaje da će "srpska strana razmotriti mogućnost da se materijali, usluge i radovi neophodni za realizaciju projekta oslobode poreza na dodatu vrednost do dostizanja njihove isplativosti". Lako se može dogoditi da srpskoj privredi zapadnu samo neki sporedni zemljani radovi – i to samo ako srpska građevinska preduzeća ponude iste uslove kao neka, recimo, turska ili bugarska kompanija.
I pri svemu tome naši političari uporno i dalje pričaju o nekakvoj tranzitnoj zaradi Srbije od oko 200 miliona evra godišnje – što bi trebalo da znači da bi spomenuta kompanija morala imati godišnji profit od 400 miliona evra na provozu gasa kroz Srbiju (49 odsto od toga išlo bi srpskoj strani), što bi, još dalje, trebalo da znači da će kroz Srbiju prolaziti najmanje 400-500 milijardi kubika gasa godišnje – što je apsolutno nerealno, u stvari fantastično, jer bi to bilo na nivou celokupne godišnje ruske proizvodnje (obično se naplaćuje oko jedan evro na provoz 1000 kubika na 100 kilometara). Realno gledajući, najverovatnije je da Srbija neće imati ni 20 miliona evra godišnje prihoda u toj kompaniji, jer nije Gasprom lud da naliva profit svom manjinskom partneru na cenama provoza gasa – kad ceo profit može da zahvati na kraju cevi – možda na tržištima Bosne, Hrvatske i Kosova, a eventualno i Grčke i Italije (zavisi od trasa svih cevi, koje još nisu određene).
Isti ti naši političari koji sada hvale energetski sporazum sa Rusijom stalno ističu da je odlično što smo ušli u posao sa partnerom koji ima i sopstveni gas i sopstvenu naftu (i sopstveni novac) – ali ne komentarišu ključnu okolnost da će u svim zajedničkim međudržavnim preduzećima u Srbiji ruska strana imati 51 odsto vlasništva – i da će zbog "manjinskog partnera" (Srbije sa 49 odsto vlasništva) po prirodi stvari biti demotivisani da "nabijaju" profit ovim zajedničkim društvima – na sopstvenoj sirovini. Upravo obrnuto – to što će NIS, na primer, koristiti sirovu naftu kojoj su oni vlasnici sto odsto (u stvari, ENI je izgleda vlasnik 20 odsto Gasprom njefta, jer je nekada bio suvlasnik Jukosa koji je oduzet od Hodorovskog, pa pripojen državnom monopolu), motivisaće ih da ta sirovina bude što skuplja na ulazu u zajedničko preduzeće i da u njemu bude prerađena po što nižoj ceni – te u obliku derivata jeftino prodata ponovo nekom posredniku, u stopostotnom vlasništvu isporučioca sirove nafte, da bi taj posrednik te derivate dalje utržavao po realnoj ceni i ostvario maksimalan profit centrali u Moskvi. Pa to je alfabet profitne maksimizacije. Uostalom, po svedočenju naših učesnika na kremaljskoj sahrani srpske energetike, sam predsednik Vladimir Putin je istakao da Rusija neće više dozvoliti da drugi rabe njihove resurse i da traži da ih sama monetizuje kod krajnjih potrošača. Bar je bio otvoren.
LEGANJE NA RUDU: Valja zapaziti da upravo ta strategija Rusije nailazi na otpor u Evropskoj uniji, pa je ovaj moćni potrošač, pre svega ruskog gasa, a manje nafte, već počeo pripremu za suzbijanje ovakvih ruskih zahteva jednim letošnjim dokumentom u kome se članice obavezuju da na unutrašnjem tržištu razbiju energetske monopole koji vladaju energijom po celoj proizvodno-prodajnoj vertikali. Istina, Francuska i Nemačka izbegavaju da se ozbiljnije obavežu u tom pravcu (prva zbog državne struje, druga zbog ruskog gasa), a Austrija je, čini se, "legla na rusku rudu", pa je njena gasna kompanija (dan posle Srbije, 26. januara), objavila da će Gaspromu odobriti 50 odsto vlasništva na najvećem evropskom gasnom skladištu u Baumgartenu. Italija je, očigledno, takođe spremna na značajne ustupke Rusiji na unutrašnjem tržištu, a i od nje se traži partnerskih 50 odsto.
Ipak, treba ovde naglasiti da se samo u amaterskoj pameti jednostavno smatra da Rusija može sasvim slobodno da energetski ucenjuje zemlje Evropske unije, koje su u velikoj meri zavisne od ruskih isporuka gasa – čija domicilna proizvodnja već zaostaje za Putinovim obećanjima isporuka i planovima za nove gasovode. Zapravo može, ali uz užasno visoku cenu, koju danas bukvalno ne može da podnese – jer se gasni tokovi ne mogu preusmeravati na druga tržišta tek tako – kao jabuke i šljive u strategijskoj glavi Tome Nikolića ("Gde bi mi prodali ove godine naše voće, da nije Rusije", izjavio je on na TV B92 – a višestruko smo više od voća i ove godine zaradili u komšiluku i u EU).
Ta relativna i problematična projekcija, da su gas i nafta nesavladivo oružje onih koji s njima raspolažu, verovatno je i podloga utešnih priča da Srbija nakon ovog sporazuma postaje jedno od evropskih "energetskih čvorišta" i regionalni "strateški energetski igrač", što je samo jedna "ONO i DSZ bajka" onih koji zamišljaju da ćemo i mi, pored Rusije, držati jedan "zatvarač" energije prema Evropi. Za nas tu, međutim, baš ništa nije predviđeno. Na primer, u trećoj alineji tačke 8. Sporazuma surovo se kaže da "pravo na korišćenja svih kapaciteta gasovoda i podzemnog skladišta gasa pripada ruskim učesnicima". Jasno da jasnije ne može biti – mi samo dajemo rupu, ostalo rade Rusi.
Iako je pravna priroda pratećeg "Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom njeft akcija kompanije Naftna industrija Srbije a.d. Novi Sad, koje čine 51 odsto osnivačkog kapitala" diskutabilna, valja ovde pre neke nove "proslave" još jedne naše poslovne pobede sa katastrofalnim posledicama, reći još nekoliko otrežnjavajućih činjenica, koje treba da zabrinu naše tajanstvene pregovarače sa Gaspromom (ljudi iz NIS-a javno su priznali da dosad sve ide mimo njihove kompanije, mada je reč o njenoj budućnosti). Nije samo sporno pitanje cene za većinski paket akcija, od 400 miliona evra – koju, ruku na srce, treba posmatrati i u kontekstu neizvesne veličine NIS-ovih dugova, koji se procenjuju u suviše rastegljivom iznosu između 700 miliona i dve milijarde evra (a možda su i manji i veći), naspram knjigovodstvene vrednosti od navodno 3,2 milijarde evra (dakle, ipak je ponuđena niska cena).
Prvo što privlači pažnju je to da se u Protokolu kao neoborivo konstatuje da NIS "deluje kao zatvoreno akcionarsko društvo u skladu sa Zakonom o privrednim društvima Republike Srbije". Dakle, Zakon o besplatnoj deobi akcija se ovde ne spominje kao zatečeni fakt, a po gore spomenutom zakonu o našim zatvorenim društvima vlasnička struktura je fiksirana (ergo, ne prihvataju se neki novi akcionari, pa makar oni bili i građani Srbije). Drugi je problem što se period "zadržavanja postojećih zahteva prema kvalitetu produkata od prerade nafte" produžava "do završetka rekonstrukcije i modernizacije" (što bi po istom dokumentu trebalo da znači da će oni i dalje imati suviše olova i sumpora – do 2012. godine). Treći problem je što se ceo posao uslovljava produženjem NIS-ovog monopola na uvoz nafte i derivata u Srbiju u periodu od "najmanje dve godine" (znači, može i duže). Prostor za "vrdanje" srpske strane sužen je odredbom da "ovaj protokol stupa na snagu od momenta potpisivanja Sporazuma između Vlade Ruske Federacije i Vlade Republike Srbije... i važi do trenutka potpisivanja ugovora". Znači, ne može se pregovarati s drugima, već mora sa onim koji je već obezbedio "plafon" i za cenu i za investicije. Suštinsku prirodu i ovog Protokola i Sporazuma u celini na svojevrstan način lepo osvetljava i njegova poslednja rečenica, kako je to primetio jedan naš kolega, u kojoj se kaže da "u slučaju razlika u tumačenju odredaba ovog sporazuma merodavan će biti tekst na ruskom jeziku".
Uza sve to, kada pogledamo definitivnu sadržinu potpisanih Sporazuma i Protokola (koji su povezani), teško nam je da uočimo neku bitnu razliku između onoga što sada vidimo, sa onim što smo čuli o ruskom inicijalnom predlogu od 12. decembra prošle godine. Izgleda da pregovora, u međuvremenu, zapravo i nije bilo i da je priroda "energetskog diktata" bila po modelu "uzmi ili ostavi". Srpski vodeći političari, neki iz svojih trenutnih razloga ili pod pritiskom uticajnih interesnih lobija u svojim strankama, a većina iz temeljnih "geoideoloških" uverenja, očigledno su "dostojanstveno" prihvatili ono što se tražilo, pa nama ostalima ostaje da u naredne tri decenije beremo na šiljak gorke božure vladajućeg pravca kosovske politike Srbije.
Dimitrije Boarov
Nakon zaključenja rusko-srpskog energetskog aranžmana u Moskvi zanimljivo je primetiti da je ovaj potez Srbije u međunarodnim okvirima ocenjen "blaže" nego na unutrašnjoj sceni. Istina, lansirana je priča da su Amerikanci "zabrinuti" zbog ruskog energetskog prodora na Balkan, ali priča nema baš jasan oficijelni izvor. S druge strane, iz EU nije došla nijedna reč prekora – nego naprotiv, eksplicitno je rečeno da je to stvar Rusije i Srbije. Najzanimljivije je da se stiče utisak da se u hrvatskoj štampi pojavilo najviše razumevanja za rusko-srpski sporazum. Evo, na primer, jedne opservacije zagrebačkog "Poslovnog dnevnika" (od 24. januara): "Južni tok kao zajednički projekt Rusije i tri države članice EU dodatno gura Srbiju prema EU, jer i rusko-srpskog energetskog sporazuma ne bi bilo izvan tog rusko-europskog projekta. Izolirana Srbija i posvađana s Europom ne treba ni Rusiji i njezinim tvrtkama, jer svoje najveće energetske poslove realiziraju s članicama EU. I posao sa Srbijom tek je dio tog rusko-europskog energetskog poslovnog paketa." I Hina (hrvatska državna agencija) čini se ne vidi ništa loše u sporazumu Moskve i Beograda. U tom smislu evo istrgnutog citata iz zagrebačkog "Jutarnjeg lista" (od 26. januara): "Prvi put nakon 35 godina jedna velika svjetska kompanija dolazi na ove prostore. Nije pitanje kako će to utjecati na INA. Pitanje je hoće li se MOL moći oduprijeti Gaspromu, jer je u odnosu na njega zanemarivo mala tvrtka. Očito je da Gasprom kreće u širenje na jugoistočnu, ali i srednju Europu i upitno je hoće li mu itko moći stati na put." Jednostavno rečeno, posle Srbije, izgleda da je Hrvatska na redu pred Kremljom. Istina, ova komšijska zemlja ima više manevarskog prostora, pa je ovih dana objavljeno da će se do kraja godine doneti investiciona odluka o gradnji LNG (tečni prirodni gas) terminala na Jadranu u kompaniji nemačkih, francuskih, austrijskih, slovenačkih i hrvatskih ulagača. Kupovinom NIS-a Gasprom (400 miliona evra) dobija:
- Godišnju proizvodnju nafte od oko 700.000 tona;
- Tržište koje godišnje ukupno prihvata proizvode od oko četiri miliona tona sirove nafte;
- dve rafinerije kapaciteta od oko 7,5 miliona tona godišnje prerade;
- 497 benzinskih pumpi;
- tri ogromne reprezentativne poslovne zgrade i niz drugih u Novom Sadu i Beogradu;
- 16 odsto vlasništva Petrohemije u Pančevu;
- 43 odsto vlasništva a.d. Politike;
- 49 odsto vlasništva Sportskog centra "Pinki" u Beogradu;
- 38 odsto vlasništva hotela Hajat u Beogradu;
- 11 hotela i odmarališta u Srbiji i Crnoj Gori.
NA PRODAJU: Poslovna zgrada NIS-a u Novom Sadu |
