Skupština o budžetu:
Do vađenja u sledećem rebalansu

U svetu opsesija depresijom, kod nas više flegmatično nego dramatično – otvorena, nežučna, ali kritička skupštinska diskusija o rebalansu budžeta

Naše gledanje na svetsku ekonomsku krizu, koja nas zapljuskuje, podseća na onaj vic u kome Mujo pita Hasu: "Šta misliš, bolan, šta je crnje? Je li crnji onaj mrak neznanja, kad neko ništa ne zna, ili je gore kad je nekoga za sve baš briga, kad ga ništa ne interesuje? A Haso gleda u neutvrđenom pravcu i kaže: "Ne znam, bolan, a nešto me baš i ne interesuje!" Vic je pre izvesnog vremena za opis stanja naše elite upotrebila Dana Popović, koja na Ekonomskom fakultetu u Beogradu predaje makroekonomiju otvorene privrede. U intervju u RTS-u, u ponedeljak, ona kaže da mi zapravo imamo dva problema: jedan je da preživimo krizu, a drugi je da sagledamo dan posle. Ako ga dočekamo toliko neopremljeni kao što smo bili pre početka krize, onda je to potpuni promašaj.

Dok se naša javnost zabavlja sitnicama ili flegmatično preskače krizne teme, u svetu, da upotrebimo floskulu iz "Njujork tajmsa", vlada opsesija depresijom iz tridesetih. Američki predsednik Obama se oslanja na Ruzveltov Nju dil i kreira jedan XXL stimulativni paket koji uključuje kreiranje radnih mesta po cenu povećavanja deficita. Nemački nedeljnik "Špigl" podseća na taj Obamin oslonac na iskustvo prethodnika, Franklina D. Ruzvelta, iz 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, za koje kaže da zapravo i ne bi bilo tako uspešno kako se priča da nije nastavljen razvojem ratne industrije i američkom pobedom u Drugom svetskom ratu. "Špigl" piše da je Obama mogao da pogleda i iskustvo Zapadne Nemačke iz 1950. (započeto dok se još zvala Bizone i Trizone) i na tada primenjenu "kulturu stabilnosti". Upućuje zapravo na Ludviga Erharda, nekadašnjeg nemačkog ministra finansija, kasnije i kancelara, tvorca posleratnog Wirtschaftswundera ("ekonomskog čuda"), najdužeg ekonomskog buma u svetskoj istoriji. Od 1949. do 1966. Erhardov model je ne samo funkcionisao drugačije od Ruzveltovog modela, nego i mirisao drugačije – na znoj. Njegova formula je glasila da se teško radi i pomalo štedi, nekako slično kao naše "bez muke nema nauke", a i na engleskom se to rimuje: "No pain, no gain".

Ako današnja Nemačka može da izvozi automobile, teške mašine i rizling, zašto ne može da izvozi "kulturu stabilnosti", pita se "Špigl", da bi zaključio: "Znoj je teško prodati!"

LOŠA KRVNA SLIKA: Srpska ministarka finansija Diana Dragutinović predstavila je u Skupštini rebalans budžeta ("trećeg budžeta" koji ona u kratkom vremenu potpisuje) kao jedan od instrumenata za ublažavanje posledica recesije izazvane svetskom ekonomskom krizom. Naglašava da vlada nastoji da smanji troškove administracije, uz podsticanje proizvodnje i infrastrukturnih projekata i zaštitu standarda najugroženijih građana.

Kriza očito predstavlja glavobolju za ovu vladu, ali joj služi i kao jak izgovor.

Kad je počela rasprava o budžetu, poslanici opozicije su ponavljali da će ti vladini predlozi zemlju uvući u dublju krizu, ponovo su podsećali vladu na olako data i izjalovljena obećanja; pitali su (Nenad Popović) gde je 1000 evra za akcije javnih preduzeća, šta je s Fijatom, gde je 50.000 novih radnih mesta godišnje; i na previše optimistične prognoze tokom krize.

Ukazano je na lošu "krvnu sliku" Srbije, u kojoj je industrijska proizvodnja pala za 18 odsto u prvom kvartalu, u kojoj je 60.000 računa preduzeća blokirano i u kojoj trenutno ima 730.000 nezaposlenih. Među najaktivnijim poslanicima pored Popovića bili su Jorgovanka Tabaković (naprednjaci) i svakako Marina Raguš, koja je koristila celokupno raspoloživo vreme SRS-a, čiji poslanici su udaljeni sa sednice, ali i demonstrirala stil koji ova stranka do sada nije negovala, govorila razložno, uz oslonac mnogo podataka, pozivala se na relevantne izvore, itd.

Podneto je čak preko 360 amandmana na budžet (vlada prihvatila 16), a ukupno 720 na budžet i prateće zakone, pa je utisak o tom iznenadnom uozbiljavanju remetilo mehaničko ponavljanje "na član-26-amandman-je-podneo-da-li-neko-želi-reč-ne".

Argumentacija koja se čula ostala je nekako "državna tajna" jer u medijima je mnogo više prostora uzeo incident s ručnim brojanjem glasova, nastao kada je opozicija htela da pokaže da vlada nema 126 poslanika u sali, kad se raspravlja o tako važnom pitanju...

Glavni problem vladajuće koalicije, vezan za ovaj rebalans, nije zapravo dolazio od opozicije, već opet, čini se, iz njenih redova. Ovog puta se ticao transfera novca Vojvodini. Ministarka finansija Diana Dragutinović je jednog trenutka izjavila da reč koju je dao premijer predstavlja garanciju da će Vojvodina nakon donošenja Zakona o prenosu nadležnosti, koji će biti usvojen do kraja maja, dobiti sedam odsto od prihoda budžeta.

Poslanik Saveza vojvođanskih Mađara Balint Pastor bio je sumnjičav, a šef poslaničke grupe LDP-a Čedomir Jovanović je naglasio da Vojvodinu treba poštovati i ispunjavati obaveze prema njoj, ali da se to ne može činiti tako što će se plaćati interesi vladajuće većine. Bilo je mnogo prigovora i zbog smanjenja sredstava lokalnim samoupravama.

Razložnosti te rasprave tonom su doprineli poslanici opozicije, ali, svakako i ministarka Dragutinović, koja je prihvatila izvestan broj opozicionih amandmana i, odgovarajući na većinu primedbi, možda demonstrirala i kako ministar treba da se ponaša u Skupštini.

CENA DRŽAVE: U Srbiji je u poslednjoj deceniji povećano učešće budžeta u BDP-u – godine 2001. iznosilo je 20 odsto, a 2009. popelo se na 27 odsto. Razlika je nastala zbog toga što Srbija sada iz svog budžeta plaća vojsku, carinu i diplomatiju. Drugi razlog je što se takozvani socijalni transferi sada isplaćuju na vreme, a ranije je isplata penzija kasnila i po tri godine.

Država plaća 260.000 ljudi (28.000 službenika), a na državnom nivou na jedan dinar plate ide 0,25 dinara za robu i usluge (papir softver, veze, itd.). Na lokalnom nivou taj odnos je drugačiji – na dinar za zarade ide još dinar za kupovinu roba i usluga.

Opozicija je pozivala vladu i da snizi poreske stope kako bi se povećao rast privrede. Ministarka Dragutinović podseća da je najveći eksperiment tog tipa izveo američki predsednik Regan, koji je smanjio poreske stope za 25 odsto i povećao javni dug! Ona, pak, tvrdi da kod nas zapravo nikada pad poreskih stopa nije rezultirao rastom proizvodnje! Valjda zato što je država glavni naručilac, pa kad ona ima manje para, manje radi i privreda?

Na primedbu o akcizama, ona tvrdi da je vlada analizirala cene benzina u 38 evropskih zemalja (najniže su u Rusiji) i nastojala da Srbiju stavi na mesto "najčešće pojavljivane" cene benzina.

Vlada je izašla pred skupštinu s rebalansom budžeta pošto je ugovorila aranžman sa MMF-om od tri milijarde dolara kredita do 2011. za jačanje deviznih rezervi i pošto je dobila signale da će biti osigurano još milijardu evra na osnovu takozvanih projektnih zajmova od Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj (Koridor 10).

STRAH OD SLOMA: U Skupštini je (Markićević, NS) citiran ekonomista Mlađen Kovačević, koji upozorava da Srbiji preti slom kakav su doživeli Meksiko (1995), zemlje jugoistočne Azije i Rusije (1998), Argentina (2001), da je deficit u razmeni robe sa inostranstvom u 2008. dostigao 11,256 milijardi dolara, a da je spoljni dug na kraju 2008. iznosio čak 30,7 milijardi dolara.

Ministarka Dragutinović odgovara da svog kolegu i profesora Kovačevića ceni, ali da se s njim ne slaže: kaže da Argentina predstavlja istoriju velikog broja populističkih eksperimenata i da ona nije doživela ekonomski krah zato što je sledila preporuke MMF-a, već zato što ih nije sledila. Za kredit od MMF-a kaže da je verovatno najjeftiniji, pošto se plaća kamata od samo 1,47 odsto samo na povučena sredstva.

Na pominjanje formule slovenačkog ekonomiste Mencingera, da za tranzicione zemlje nije dobro da ulaze u aranžmane sa MMF-om, odgovara da primer Slovenije nije dovoljan dokaz da zemlje u razvoju ne treba da imaju aranžman sa MMF-om...

Tvrdi da zaduživanje Srbije nije visoko, da je u grupi najmanje zaduženih država sa 29 odsto BDP-a, a da su od nje manje zadužene, na primer, samo baltičke zemlje i Bugarska. Kad to kaže, ona precizira da misli na dug države, a po njoj nije uloga države da spreči privatni sektor da se zadužuje, i da država ne treba da garantuje privatni dug. Odbacila je i prognoze da će se privreda u kratkom roku zadužiti za još tri milijarde dolara, već predviđa da će svoje dugove refinansirati, vraćati kredite i uzimati nove. Konstatuje da Srbiji krediti nedostaju, da su bili potpuno stali u decembru i januaru, ali da mart pokazuje za 16 odsto veći skok kredita nego u decembru. S druge strane (Popović) tvrdi se da osam desetina preduzeća nema uslove da uzme kredit.

U štampi su se pojavili tekstovi iz kojih proizlazi da je ministarka najavila da će u junu PDV biti povećan, no ona precizira da je samo rekla će se u junu znati da li će biti potrebne dodatne mere vlade, a od dodatnih mera do povećanja PDV-a ima mnogo prostora.

Čemu se nadati?

"L" ILI "U": Predsednik MMF-a Dominik Štros-Kan je u svom izlaganju u Nacionalnom novinarskom klubu u Vašingtonu ocenio da usporavanje globalne ekonomije preti da poništi uspehe koje su mnoge zemlje postigle u protekloj deceniji. Iz MMF-a dolazi dijagnoza da samo 17 od 182 država očekuje stope rasta veće nego prošle godine, a da će 30 od 34 razvijene ekonomije opadati.

Neke dijagnoze kažu da će nama bliža Evropa zapasti u dublju recesiju od Amerike i da će se teže oporaviti. Neke pesimistične prognoze kažu da bi za nas važna Nemačka mogla da pokaže najgore privredne performanse od 1931. Druge kažu da profiti nemačkih banaka rastu. Obama tvrdi da mu se ukazalo svetlo na kraju tunela.

Upozorava se sve češće da krizu u Evropi čini težom kriza u bivšim komunističkim zemljama. Da li su i dalje održive naše dosadašnje pretpostavke o formulama tranzicionog uspeha? Sve bivše socijalističke zemlje su siromašne, bez realnog novca za finansiranje svih ranije obećanih izdataka (penzije, škole, bolnice, vojska, policija, itd.) i razvoja, pa reformske vlade lako padaju. Ovde je mnogo puta ponovljeno da su oni koji su se predomišljali (Rusija, Bugarska, Rumunija) platili privrednim zaostajanjem, begom kapitala i inflacijom. Kao pozitivno, ovde je isticano iskustvo Mađarske. Ona je, međutim, zapala u tešku krizu zbog neopreznog zaduživanja.

Različite su i dijagnoze o tome kakav oblik zapravo ima ova kriza, da li je to oblik slova L, gde svi indeksi padaju i zadržavaju se dugo na niskom nivou, ili ima oblik slova U, što znači da se ekonomija kreće ciklično, indeksi padaju, a zatim počinju da rastu. Srpska ministarka Diana Dragutinović na kraju, kako sama kaže, otvorene, nežučne ali kritičke skupštinske diskusije o rebalansu budžeta procenjuje da dobra vest glasi da se svetska ekonomija kreće ciklično. Do vađenja u sledećem rebalansu! Pardon, do viđenja...

Milan Milošević