Intervju – Luk Bondi, režiser i pisac:
Režiser suptilnih tonova

"Ne zanima me neki pisac koji piše o trenutnoj krizi. Jer savremenost je sve i ništa... dok mi razgovaramo, ona već prolazi. Od takozvanih savremenih političkih tema nikada nije nastalo dobro pozorište"

Bečki festival je u poslednje dve decenije stekao reputaciju inovativnog pozorišnog festivala koji u međunarodnim okvirima inicira praizvedbe i izabira predstave veoma različitih žanrovskih profila, stavljajući naglasak na istaknuta režijska imena i društvenopolitički izazovne teme. Na čelu ovog festivala sa gotovo šezdesetogodišnjom tradicijom je šezdesetogodišnji Švajcarac Luk Bondi, intendant, režiser i pisac.

Luk Bondi je neobičan čovek. On je svojevrstan spoj senzibilnog umetnika usredsređenog na svoje delo, veštog taktičara koji znalački vuče konce pozorišne mašinerije, i dive svesne jedinstvenosti sopstvene biografije. Poreklom je iz jevrejske porodice književnika i pozorišnih direktora; u salonu njegovog oca okupljali su se ljudi poput Gombroviča, Pavezea i Joneska. Bondi je odrastao dvojezično uz francuski i nemački jezik; školovao se u francuskom internatu, pozorišnu karijeru je započeo u Nemačkoj, a od sredine devedesetih godina živi između Pariza i Beča. Bondi je čovek koji se u nekoliko navrata susreo sa smrću, budući da je u mladosti bolovao od raka, a protekle godine preživeo tri teške operacije kičme. Kao režiser čuven je po suptilnom prikazivanju i najmanjih pokreta duše, po usredsređenosti na unutrašnje procese, na neobjašnjivo i začuđujuće u čovekovom ponašanju. Njegov režijski kredo "pozorište nije ogledalo stvarnosti, nego preobražena stvarnost" upućuje na indiferentnost prema aktuelnim dešavanjima; ali baš tim udaljavanjem od aktuelnog i usredsređivanjem na ljudsku prirodu, Bondi se približava samom izvorištu aktuelnih pojava.

U vremenu komercijalizacije kulture, Bondi odbija da se potčini društvenim i medijskim obavezama kakve podrazumeva njegova uloga intendanta. U Beču ga zbog toga mnogi ne vole, ali mu je prošle godine uprkos tome produžen ugovor. Sa Bondijem razgovaramo dva dana nakon premijere njegovog poslednjeg komada – nove opere Filipa Bosmana rađene po Gombrovičevom komadu Ivona, princeza od Burgundije. Bondi je prehlađen i zato nas prima u svom stanu u Beču. Okružen je otvorenim knjigama, sveskama i papirnatim maramicama. Razgovor u nekoliko navrata prekida Bondijevo telefoniranje, tokom kojeg nam se pogled usredsređuje na jedini objekat na zidu, jedan dečiji crtež. U njegovom načinu govora smenjuju se tihi, sugestivni ton i nestrpljivi, pomalo nervozni ton kada govori o stvarima koje ne voli. Dok razgovaramo o Floberu, kome se Bondi trenutno vraća s oduševljenjem, Bondijeve svetle oči gotovo da varniče.

"VREME": Postoji li nešto zajedničko što vas privlači komadima koje režirate?

LUK BONDI: Jednom je to atmosfera i ritam, drugi put tajna, kao u Beketovim dramama. Zašto se u određenom trenutku odlučujem za određen komad sigurno zavisi od mog unutrašnjeg stanja, a ono zavisi od toga šta se trenutno dešava, ali i od ličnog i nesvesnog. U tom smislu je to psihoanalitičko pitanje.

Da li bi se moglo uopšteno reći da u većini komada koje ste režirali veliku ulogu igra psihologija likova?

Mene interesuju modeli ponašanja, a ne psihologija, koja je uvek kauzalna. U dramama postoje određeni motivi i strukture, veze se uspostavljaju pod određenim uslovima, a dobar pisac je onaj kome polazi za rukom trenutak iznenađenja, razbijanje strukture, zaokret u odnosu na očekivani pravac. U najboljim i najzanimljivijim dramama imamo mešavinu determinističke strukture i elementa nepredvidljivog, koji je prisutan na prirodan, a ne na veštački način. To vam je kao i u životu: najinteresantnije je baš to što možemo da predvidimo samo deo neke stvari, a veći deo ne možemo.

Da li vam je u savremenim dramama važna prepoznatljivost društvenopolitičkog konteksta?

Ako time hoćete da me pitate da li me zanima neki pisac koji piše o trenutnoj krizi, mogu vam odmah reći ne. Jer savremenost je sve i ništa... dok mi razgovaramo, ona već prolazi. Od takozvanih savremenih političkih tema nikada nije nastalo dobro pozorište. Mnogo je zanimljivije prikazati savremenost slikanjem društvene atmosfere, kako je to sedamdesetih i osamdesetih činio Boto Štraus. Ali ako mi date Brehta, ne bih znao šta s njim da počnem. Jednom davno je trebalo da ga režiram, ali sam prekinuo probe posle dva dana.

Šta je za vas važno u pozorištu?

Važno je da se na kraju dogodi nešto što je drugačije nego na početku, ali uprkos tome, predstavlja večnost.

Kako biste opisali svoju poetiku režije?

Vi tražite od mene nemoguće...

(Smeh) Zaista?

Znate, to mi dođe kao neko silovanje sopstvene ličnosti. Kako bih mogao znati zašto režiram tako kako režiram?

Zašto ste se odlučili da postavite operu rađenu na osnovu drame Ivona, princeza od Burgundije?

Sam komad mi je bio zanimljiv još pre dvadeset godina, a danas me je pre svega privuklo da na osnovu njega napišem libreto. Neobičan je motiv te potpuno odvratne žene koja začudo razvija seksepil, koji je negativna vrsta seksepila... Da li ste videli predstavu?

Jesam. Danas je "Standard" komentarisao da je atmosfera na praizvedbi zimus u Parizu bila euforična, dok je u Beču bila uzdržanija, i postavio pitanje zašto je to tako.

Ovde misle da je celokupna svetska muzika izmišljena u Beču... (smeh) Znate, ja to uopšte nisam čitao. U Beču izbegavam da čitam kritiku, jer me ljuti... Bečka štampa je najgora štampa na svetu. Interesuje me kako reaguje "Sidojče cajtung" ili "Frankfurter algemajne cajtung", ali "Standard" me ne zanima, to su provincijalne novine.

Ali jedne od dvoje najznačajnijih dnevnih novina u Austriji. Uzgred, pohvalili su vas.

Eto vidite, ni to ne znam. Ja uostalom spadam među one koji od drugih ne žele puno da saznaju o sebi. Čovek mora da se oslobodi toga da bi radio...

Zašto?

Zato što svako ko previše zna i čita o sebi podsvesno usvaja nešto od toga, a ne treba da usvaja. Ja i sam pišem...

Poznata mi je vaša autobiografska proza. Šta sad pišete?

U avgustu mi izlazi roman Na prozoru... Dok sam ležao u bolnici u Parizu, došao je lektor iz moje izdavačke kuće da lektoriše tekst, ali mu je u bolnici bilo i suviše klaustrofobično. Onda me je posetio Handke, s kojim sam prijatelj, uzeo moj rukopis i lektorisao ga deset dana.

Handke vam je blizak prijatelj?

Da, on spada među moje najbliže prijatelje, znamo se od 1967. Puno je uticao na mene i puno toga mi doneo.

Sada moram da vam postavim jedno pitanje koje vam je sigurno već mnogo puta postavljeno...

Da, hiljadu puta, ali recite...

Kakav je vaš odnos prema Handkeovim političkim shvatanjima?

Ja sam u prijateljstvu staljinista... (smeh)

A to znači?

Prijateljstvo mi je u ovom slučaju važnije od svega ostalog. To ne znači da delim Handkeove ideološke stavove. Osim toga, bio sam loše informisan za vreme cele te priče sa Srbijom, nisam se ni usuđivao da formiram čvrste stavove, video sam da je tema složena i zamršena. Bilo mi je jasno da je pozicija ljudi kao što su Gluksman ili Bernar-Anri Levi antisrpska, kao što mi je bilo jasno da je Miteran prosrpski orijentisan pošto je Francuska imala takvu politiku još u Prvom svetskom ratu... Ja s jedne strane naravno osuđujem svaku vrstu masakra, ali s druge strane znam da je Izetbegović dozvolio da u Bosni trenira Al Kaida. To je isto tako neprihvatljivo kao i sve ostalo... Intelektualci koji su rekli da je ono što je Handke napisao katastrofalno i da to više neće da čitaju, sami nisu u stanju da napišu nijednu rečenicu poput njega. I to treba reći. U Parizu čak ima ljudi koji sa mnom neće da komuniciraju jer znaju da sam Handkeov prijatelj...

Zaista?

Zato što sam javno ustao protiv skidanja njegovog komada sa repertoara u "Komedi fransez". Tako nešto ne sme da se dešava, to je cenzura. Pa mi onda neko dođe i kaže: ali on je bio na Miloševićevom pogrebu, a ja kažem da to ne sme biti obrazloženje za skidanje Handkeovog komada. Debata mora biti moguća... Možda je Handke imao simpatije prema Miloševiću, ali to ne opravdava njegovo demonizovanje. I sva ta poređenja Miloševića sa Hitlerom i Staljinom, pa to uopšte ne može da se poredi jer je svaki put istorijski drugačije. Takva poređenja su izraz političke gluposti. Isto tako ne podnosim da čujem da se Izraelci ponašaju kao nacisti.

Okrenimo se vašoj ulozi intendanta Bečkog festivala. Kakav je to posao?

U njemu nema pozorišne svakodnevice – ansambla, repertoara, raznih kontinuiteta... Za mene je uzbudljiv dijapazon ekstremno različitih estetskih izraza na jednom mestu, iz različitih zemalja, ta široka mogućnost izbora.

Poznajete li pozorište iz istočne i jugoistočne Evrope?

Bečki festival je stalno u potrazi za predstavama iz tih zemalja. Ja lično ne putujem puno, ali moji saradnici idu i do Sibira da bi pogledali neku predstavu.

Dešava li se tamo uzbudljivo pozorište?

Postoje veliki režiseri kao Kristijan Lupa u Poljskoj. Poznavao sam i jednog interesantnog jugoslovenskog režisera, koji živi u Francuskoj... Materića. U Rusiji takođe ima zanimljivih stvari, to je zemlja koja polaže na pozorište.

Ove godine su kritikovali vašeg muzičkog direktora Stefana Lisnera zbog smanjenja broja opera u odnosu na prošlu godinu. Da li je ta kritika opravdana?

Ove godine smo imali manji budžet, a opere su izuzetno skupe. Kritika je ove godine neuobičajeno oštra zbog Salcburga, budući da je Lisner bio jedan od kandidata za novog intendanta. Ima ljudi koji ne žele da ga vide na toj funkciji i onda naravno moraju da ga napadnu ovde, u Beču.

Ali vi uprkos tome rado radite u Beču...

Kako da ne! I ja sam pomalo Bečlija, očeva porodica potiče iz Austrije u doba monarhije.

Da li to znači da ste u neku ruku genetski predodređeni da se nosite sa ovim gradom?

Da, moji geni već poznaju bečke intrige.

Pominjali ste smanjenje budžeta festivala. Osećate li dominaciju ekonomije nad kulturom?

U vremenima ekonomske krize kultura je prvo što strada. Što je, naravno, velika greška. Kultura govori o duhu, o raspoloženjima, o svemu što čini jednu državu. Kada kulture više nema, od države ostaje samo skelet.

Čini se da publika sve manje razume klasike, čemu doprinose i izvesni načini režije...

Dešava se da dođe režiser i kaže – ovde moramo da izbacimo tri glavne figure, a dve da zadržimo. Naravno da će onda neki mladić, kome je dosadno da čita dramu, nju u pozorištu još lošije razumeti nego da ju je sam pročitao. Jer mu neće biti posredovan tekst, već mišljenje režisera o njemu. To je veliki nesporazum. Moguće je ostati ličan i biti stilski dosledan, a ipak prikazati vlastiti afinitet prema komadu. A ne koristiti komad da bi dokazao vlastite afinitete.

Da li u trendu postavljanja filmova i romana na pozornicu vidite čežnju za velikom pričom, kakve nema u savremenim komadima?

Da, nema novog Šekspira.

Zašto je to tako?

To nećemo saznati na kraju ovog razgovora. Interesantno je da je tokom istorije u muzici i slikarstvu postojao veliki broj značajnih umetnika, što u pozorištu nije slučaj. Kada destilišete, kada izračunate koliko ima velikih komada koji su ostali, videćete da je taj broj mali. To je veoma čudan fenomen.

Katarina Rohringer Vešović