Evropska unija:
Veliko kadrovanje

Na tajnim i javnim večerama, Evropa bira svoje čelnike

Za "Vreme" iz Brisela

Čak i za grad koji je navikao na glomazne susrete na visokom nivou, ono što je ove nedelje zadesilo Brisel ne može se opisati drugačije nego kao ministarska najezda. Tri kompletna evropska ministarska seta – dvadeset sedam ministara spoljnih poslova članica EU, isto toliko ministara policije i ministara odbrane, plus nekoliko premijera, svaki sa svojom svitom šefova kabineta, sekretara i pomoćnika – preplavili su hodnike i kancelarije grandiozne zgrade Evropskih institucija na Šumanovom trgu. Dodajte tome i nekoliko ministara iz zemalja ne-članica (vidi okvir o Ivici Dačiću), koji su u Brisel došli po nekom svom poslu, i dobijate situaciju u kojoj je vojska visokih gostiju brojno nadmoćna u odnosu na novinare, što se u Briselu ne viđa često.

Na ministarskom jelovniku našao se širok raspon tema, od pripreme za predstojeći samit sa Rusijom do Avganistana, ali glavna priča se vrti oko nove kadrovske postavke nakon ratifikacije Lisabonskog sporazuma, kojim se u EU uvode dve dosad nepostojeće funkcije. Evropski savet dobiće svog trajnog predsednika (koga mnogi doživljavaju kao budućeg predsednika EU), dok će Evropska komisija odsad imati visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednost, koji bi trebalo da funkcioniše kao neka vrsta evropskog ministra spoljnih poslova. Odluka o imenovanju trebalo je da bude donesena tokom svečane završne večere 19. novembra. Međutim, kako to u Evropi često biva, stvari su se iskomplikovale, tako da ćemo na konačan rezultat morati još da čekamo. Uz to, ne zna se ni novi sastav Evropske komisije, tako da zemlje poput Srbije, koje teže da se učlane u Uniju, nemaju predstavu ko će naslediti Olija Rena na mestu komesara za proširenje.

TONI BLER: Krenimo od predsednika Evrope. U poslednjih nekoliko meseci, vodeći kandidat za ovu funkciju bio je Toni Bler, bivši premijer Velike Britanije, ali je odnedavno prevladalo mišljenje da bi taj posao trebalo poveriti nekoj skromnijoj ličnosti iz manje zemlje. Blerova ambicija naišla je na dve prepreke: najpre, kad se pažljivije pogleda opis radnog mesta, "predsednik Evrope" i nije predsednik, nego predsedavajući Saveta, koji će tokom sledeće dve i po (a možda i pet) godine usaglašavati stavove ministara spoljnih poslova zemalja članica i, u stvari, neće biti u poziciji da diktira politiku, naročito velikim zemljama poput Francuske i Nemačke. Taj angažman zahteva takt i nenametljivost koje, po opštem mišljenju, nisu Blerova jača strana.

Drugi Blerov problem je što je za svog vakta bio preterano blizak sa bivšim američkim predsednikom Džordžom Bušom i što je snažno podržavao rat u Iraku, od koga se mnogim Evropljanima diže kosa na glavi. Tako se našao u nezgodnoj situaciji: za desničare je neprihvatljiv zato što je levičar (laburista), a za levičare zbog Buša i Iraka. Uz to, ankete pokazuju da ni većina Britanaca ne želi da ga vidi na ovoj funkciji (niti bilo gde), i mada još uvek ima teoretske šanse, trenutno ga otvoreno podržava jedino aktuelni britanski premijer Gordon Braun, koji je i sam prilično nepopularan i u zemlji i inostranstvu.

DRUGI KANDIDATI: Nakon što je Bler skrajnut, na vrh liste isplivala su tri kandidata iz Benaluksa: Herman van Rompuj iz Belgije, Jan Peter Balkenende iz Holandije i Žan-Klod Junker iz Luksemburga. Sva trojica su premijeri i potiču iz stranaka desnog centra, što im obezbeđuje podršku EPP-a, trenutno najjače grupacije u evropskom parlamentu. Ali i tu su iskrsli problemi: Van Rompuj, za koga se do pre neki dan verovalo da je nesporan, iznenada se našao u centru skandala kada se u medijima pojavila vest da je uoči samita bio na večeri Bidenberg grupacije, u skrovitom manastiru nedaleko od Brisela. Njegovo prisustvo unutar kruga bogatih i uticajnih ljudi koji vole da se sastaju daleko od očiju javnosti i za koje neki veruju da predstavljaju tajnu svetsku vladu samo po sebi mu je umanjilo šanse. Mnogo gore je, međutim, to što je u medije procurio i Van Rompujev govor na toj tajnoj večeri, gde je ocrtao buduću poresku politiku EU i drastične promene u sektoru finansija. Ne mora se biti pobornik teorije svetske zavere da bi se to ocenilo kao neprilično.

Ni preostala dva favorita, Balkenende i Junker, nisu bez mane. Balkenende će možda biti primoran da povuče kandidaturu zbog mogućnosti da se vladajuća koalicija u Holandiji raspadne u njegovom odsustvu, a Junkeru se zamera da kao šef Evrogrupe (grupe zemalja u kojoj je zvanična moneta evro) nije učinio gotovo ništa da predupreti posledice globalne finansijske krize. Postoji još niz mogućih kandidata (pominju se Marti Ahtisari i Felipe Gonzales), ali niko od njih zapravo nema realne šanse.

MINISTAR SPOLJNI: Stvari nisu nimalo jasnije ni kada je reč o drugoj funkciji – visokog izaslanika za spoljne poslove. Taj posao je, u stvari, značajniji od predsedničkog: izaslanik neće samo predstavljati EU širom sveta već će ujedno biti i potpredsednik Evropske komisije i imaće pod sobom malu vojsku diplomata u kancelarijama EU diljem planete. Favorit je opet donedavno bio Britanac, mlađani ministar spoljni Dejvid Miliband. Problem je u tome što nije dobio zeleno svetlo od svoje vlade, kojoj je mandat pri kraju, niti od svoje stranke, kojoj je neophodan za izbornu kampanju koja je u Britaniji nezvanično već počela (izbori se očekuju u maju). Stoga se, teška srca, javno odrekao kandidature, mada mnogi sumnjaju da je to konačno.

Za koliko-toliko ozbiljne kandidate važe i bivši italijanski premijer Masimo D’Alema, švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt, a pominje se i naš stari znanac Oli Ren. Svi oni imaju hendikepe: D’Alema je kao bivši komunista neprihvatljiv za članice iz bivšeg Varšavskog pakta, Biltu je problem što je Skandinavac, pa bi poremetio delikatnu evropsku regionalnu ravnotežu (jedan Skandinavac je već na čelu NATO-a), a ni Ren nije svima prirastao srcu. Tek da sve ne bi ispalo previše jednostavno, predsednik Komisije Žoze Manuel Barozo i predsednik evropskog parlamenta Jerži Buzek su se u poslednji čas setili da u vrhuški EU skoro uopšte nema žena, pa sad insistiraju da jednu od dve funkcije dobije osoba sa dva iks hromozoma. Time su u igru uvedene Austrijanka Ursula Plasnik, Francuskinja Kristina Legard, Grkinja Ana Dijamantopulo, Letonka Vajra Vike Frajberga i Finkinja Tarja Halonen. "Ne bih rekla da je na sceni potpuni haos, ali još nemamo dogovor", rekla je u utorak Sesilija Malstrom, švedska ministarka i predsedavajuća Evropskoj komisiji. "Ako se ne dogovorimo do četvrtka, slede petak, subota, nedelja..." Biće, dakle, još ručkova i večera, tajnih i javnih.

Dejan Anastasijević