Presude za Ivu Pukanića >

Kraj prvog poluvremena

U Zagrebu su prvostepeno osuđeni dostupni optuženici za ubistvo novinskog izdavača Ive Pukanića i njegovog saradnika Nike Franjića pre dve godine. Sada je red na beogradski sud pred kojim je optužen ostatak zaverenika, uhapšenih ovde

Kao što je i bilo rečeno, pravosudni ishod spektakularnog atentata pre dve godine u Zagrebu, kada su daljinski detoniranom eksplozivnom napravom ubijeni Ivo Pukanić, novinar i izdavač iz Zagreba i Niko Franjić, njemu blizak marketinški stručnjak, biće veoma složen. Zagrebački deo ekipe, to jest izvođači radova, prvostepeno je osuđen prošle nedelje na zagrebačkom Županijskom sudu. Čovek koji je postavio eksplozivnu napravu skrivenu u skuteru pored Pukanićevog automobila, Željko Milovanović (sedi u Beogradu; ekspert za te tehničke stvari) dobio je 40 godina, ostali nešto manje. Predmet je u apelaciji i treba sačekati pravosnažnu presudu.

Od svega toga pravosuđu u Srbiji nije mnogo lakše. Željko Milovanović, ako bude pravosnažno osuđen, najmanji je problem: po važećim sporazumima između Hrvatske i Srbije, on će moći da bira zemlju u kojoj će izdržavati kaznu. Veći je problem ono na šta je bilo upozoravano ranije: suđenje beogradskom delu ekipe u odvojenom postupku. Naime, zagrebački se Županijski sud sa vidnim olakšanjem ograničio na izvođače radova i ukazao na preduzimača, Sretena Jocića, koji je u beogradskom pritvoru. Tako su pozadina i najdelikatniji deo cele priče – ko je investitor i naručilac – prebačeni na Beograd. Ovde se još ne zna kada bi to suđenje, ta druga polovina suđenja – trebalo da počne. Osim toga, zagrebački je sud našao da optuženi Milenko Kuzmanović nije od značaja za predmet i ne pominje ga nigde. Ovde se, međutim, veruje da je on pratio Pukanića pred atentat, pa će ta razlika biti od značaja u odbrani.

ŠTA BI SA DUVANSKOM MAFIJOM: Kada suđenje u Beogradu počne, pojaviće se problem s dokaznim postupkom: u onoj meri u kojoj se dve optužnice za isto delo poklapaju – a to je najveći deo – trebaće izvesti pred ovdašnjim sudom dokaze već izvedene pred Županijskim sudom u Zagrebu. Dakle, materijalne dokaze, veštačenja, svedoke, presretane razgovore i ostalo. Odbrana će na tome, naravno, insistirati; kao što će insistirati i na svakoj najmanjoj procesnoj razlici između dva zakona o krivičnom postupku. Ipak je reč o organizovanoj zločinačkoj grupi koja je, po definiciji, jedna i jedinstvena i hijerarhijski ustrojena.

Sve bi to bilo mnogo jednostavnije da je celoj grupi suđeno zajedno i odjednom, ali takva mogućnost nije postojala u vreme početka suđenja. Sada se oba pravosuđa nalaze u mnogo težoj situaciji. Već je ranije bilo reči o mogućim svedočenjima preko video-veze, ali to će naići na očekivani otpor odbrane koja će se truditi da posao suda oteža koliko može. Mogu se naslutiti primedbe da je integritet beogradskog procesa narušen zagrebačkom presudom, dakle da je došlo do "prejudiciranja" i "uticaja na sud". Maštu i inventivnost advokata odbrane ne treba potcenjivati, kao što znamo iz ranijih velikih procesa. Kako će sve to ispasti – još nije jasno, jer je od cele te priče ispao jedan tužni haos zbog koga će se neki kajati, a nekima drugima odgovara. Izvesno je, međutim, da će se proces vući mnogo duže nego što je to dobro; da postoji mogućnost ponovljenih ukidanja presuda i vraćanja na ponovno suđenje; da će se pojaviti niz procesnih problema koje niko nije predvideo, mada se to moglo naslutiti. I tako dalje.

To su bili formalno-pravni problemi. Sadržinski nisu manji; naprotiv. U Zagrebu, među poznavaocima slučaja i njegove predistorije, ova prvostepena presuda izazvala je niz pitanja i primedbi. Pre svega, šta je bilo sa stalnim i upornim tvrdnjama da je Pukanića i Franjića ubila "srbijanska duvanska mafija", zbog pisanja njegovog Nacionala o tome iz 2001. i 2002. godine. Kao argument je slavodobitno istican Pukanićev iskaz italijanskom tužiocu iz Barija, Đuzepeu Šelziju iz jula 2002, ali u tom iskazu nema ničega što se nije znalo; ponajmanje saznanja iz prve ruke. Jedina novost bio je opis neke priče vesele Alke Vuice u avionu, usput, o izvesnoj žurci u Miločeru, kod Caneta Subotića; Alka je to posle demantovala. Sve u svemu, ostao je jak utisak da je pažnja javnosti bila sistematski skretana u pogrešnom pravcu, a dalje od nekih drugih, verovatnijih, radnih hipoteza. Svi su, naime, znali da se Ivo Pukanić, neka se Bog smiluje njegovoj duši, družio s lošim društvom i radio svašta. Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u svim našim zemljama, misli (intervju za "Pečat") da ga je Beba Popović optužio za lansiranje te "duhanske afere" 2001. u "Nacionalu" zato što je bio prijatelj sa Pukanićem. Druga škola mišljenja podseća da je Pukanić bio blizak sa osuđenim gangsterom Hrvojem Petračem, da je Petrač imao ambiciju da se ugura u trgovinu cigaretama, ali mu nije uspelo, pa da "duhansku aferu" treba tumačiti s te strane. Ali to je sve sporedno, irelevantno i davno je prošlo.

Mnogo je važnije, kažu kolege u Zagrebu, to što javnost nikada nije doznala kakav je bio sadržaj dva Pukanićeva sefa, u redakciji i u stanu, koje je policija komisijski otvorila i pregledala. Možda je javnost od toga očekivala previše; takav je bio pokojnikov imidž. A možda je javnost bila u pravu...

CRNI FONDOVI I DRUGI SMEROVI: Jasna Babić, koleginica koja je radila i u "Nacionalu", spada u bolje poznavaoce Ive Pukanića, njegovog života i poslova. Na vest o ubistvu reagovala je potreseno i u suzama: budala, rekla je; otprilike na temu lepo smo mu govorili... Sada, po prvostepenoj presudi u Zagrebu, napisala je veoma zanimljivu analizu za jedan internetski portal (oko.hr), na kojoj se vredi zadržati. Pod naslovom "Zašto ne vjerujem u Bajića, Karamarka i crnogorsku mafiju", Jasna Babić postavlja nekoliko neprijatnih pitanja, potkrepljenih konkretnim podacima. Pre svega, ona pita zašto se istraga i optužnica nisu bavile drugom žrtvom atentata, Nikom Franjićem, koji je "devedesetih godina radio za tajne službe, po zadatku emigrirao u Latinsku Ameriku, po zadatku se stavio Pukaniću na raspolaganje, pribavio lažne latinoameričke pečate za lažnu putovnicu Ante Gotovine, pomažući da se pred Hagom zataškaju njegovi ovdašnji jataci", kaže Jasna Babić. Dalje piše da je kao prva diverzija bačena javnosti priča da su Pukanića ubili "kokainski dileri njegove žene Mirjane"; onda je izmišljena "crnogorska mafija" (uz marljivu pomoć Ratka Kneževića, dodaćemo mi). "Bajiću (republičkom tužiocu) i Karamarku (ministru unutrašnjih poslova) ni jednoga trenutka nije pao na pamet najlogičniji istražni smjer u svijetu koji počiva na medijskoj moći, nekretninama i crnim izvorima prihoda. O, da: crna blagajna također je postojala u "Nacionalu", u količinama koje su bile dovoljne za isplatu desetak posto dionica na ruke."

"Crnogorska duhanska mafija... postala je sljedeći najpodobniji naručitelj Pukanićeve egzekucije, jer je najudaljenija od hrvatske mafijaško-tajkunske scene i svake istražno-kriminalističke logike", piše Jasna Babić. To je, veli ona, zvučalo seksi i mitologiziralo novinarski rad: "U trenutku kada je novinarstvo palo na najniže grane sami sebi izgledali smo nekako super-vrijedni." Uostalom, podseća Jasna Babić, najviše tekstova o "duhanskoj mafiji" u "Nacionalu" napisali su ona i Berislav Jelinić; oboje su dobili poziv da svedoče pred tužiocem Šelzijem, a niko ih nije ubio. Svi Jasnini napori da Mladena Bajića uveri da treba gledati i u drugim pravcima ostali su uzaludni.

Kad pokušaji da se stvar svali na "crnogorsku mafiju" nisu uspeli, odabran je Beograd; i dalje na istoj "duhanskoj" liniji – Cane Subotić kao investitor, pa Joca Amsterdam kao preduzimač. Motiv? Cane se, kao, sveti za "Nacionalove" članke iz 2001, pa je platio Joci da organizuje ekipu. I to je dovoljno daleko od hrvatske "mafijaško-tajkunske" i medijske scene, nekretnina, crnih fondova i blagajni, ucenjivačkih poslova i običnog organizovanog kriminala.

Pa neka se sada beogradski sud bavi ostatkom tog predmeta.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---