Srpsko-evropska posla:
Srećna 2011.

Gužva, alkohol, vika, guranje, petarde..., novogodišnji scenario na ulicama gotovo svakog grada. Beograd, Rim...

Jedan moj rođak je dosta putovao, posao mu bio takav. No, ne može se za njega reći da je osoba koja vrca od radoznalosti. Po povratku iz Rima pitaju ga srodnici kako je bilo, šta je video, koje su boje večnog grada. A on, zastane na trenutak, zapali cigaretu pa nonšalantno izgovori: "Pih, šta tu ima da se priča, Beč ko Beč, Rim ko Rim, Pariz ko Pariz." I zaćuti.

Pre dve godine zaputim se i ja u italijansku prestonicu. Osim velike želje da vidim Rim, još me je nešto nagnalo na put krajem decembra. Imam određeni zazor prema Novoj godini. Opasna je po zdravlje, liniju, čulo sluha, jetru, džep i lično samopoštovanje. Počne sa onim strašnim pitanjem: "A kuda ćeš za Novu godinu?", pa se nastavi sa svođenjem računa i razmišljanjem o obećanjima koja nisu ispunjena u prošloj. Zatim, svi se denu u kupovinu pa deluje kao da su se ulice suzile. Onaj prolaz u Sremskoj postane neprohodniji od ulaza u Vatikan. Po gradu srećeš maskirane Deda Mrazove koji podsećaju na glavne likove božićnih horor filmova. Onda, u autobusu te love oponenti ljudi u crvenom koji imaju neodoljivu želju da ti ispričaju da je Deda Mraz u stvari deo američkog plana da preko koka-kole osvoje svet, da je Nova godina slavljenje paganskih običaja i kukaju "šta-je-s-našom-tradicijom". Pekare ne rade. Novine izveštavaju o broju povređenih od petardi, a jutro posle ministar nasmejan obaveštava da je doček protekao bez većih incidenata jer je bilo "samo nekoliko povređenih građana, kao i dva lakše povređena policajca". A onomad, 2006, veselje je bilo tako ludo da je oko 550 ljudi primljeno u Urgentni centar zbog povreda dobijenih u novogodišnjoj noći (veći hirurški zahvati, amputacije i manje intervencije). Ispada da je sreća u tome što si preživeo Novu godinu.

Iz gore navedenih, ubitačnih razloga (da ne pominjem histerično, hiperegzalitrano ponašanje u emisijama za Novu godinu, snimljenih, razume se, mesec i više dana pre pravog odbrojavanja) odlučila sam da Novu 2008. provedem u večnom gradu.

I to na trgu.

Za početak, gužva je veća nego u našoj prestonici. Na ulicama prodaju samo neko sumnjivo vino i šampanjac po ceni od pet evra, što dovoljno govori o njegovom kvalitetu. Kupila sam šampanjac, ipak je Nova godina. Tražim binu s muzikom, a do nje ne možeš da dođeš. Od ozvučenja ni "o". A stras(š)ni Italijani krenuli da bacaju petarde. Rekao bi posmatrač s visine da mi to plešemo, ali ne. To manjina bez petardi poskakuje nad praskajućim eksplozijama po ulicama večnog grada. Niko se ni na kog ne ljuti, valjda im to dođe normalno. Što se ponoć više približava, to je proslava intenzivnija. Ljudi s malom decom su na ulicama pa to uliva nadu da, kako god izgledalo kada prvi put sve to ugledaš, nije toliko opasno kada se navikneš i naučiš da izbegavaš razne novogodišnje smicalice. Između ostalog, flaše od šampanjca i vina ne idu na revers, pa staklo puca na sve strane, srča je pod nogama. U ponoć vatromet. Ispijam šampanjac, sladunjav, od hrane ni traga.

Bilo je meni tih nekoliko dana u Italiji predivno, al’ to veče...

U nekim člancima popularne istorije piše da su Vavilonci prvi slavili ovaj praznik, i da je trajao 11 dana. Odmah mi je palo na pamet kakve bi sve kletve mogle odavde da se izvuku – dabogda slavio vavilonsku novu godinu na trgu. Tih 11 dana došlo bi kao vojna obuka. Prema legendi, za kićenje jelki je "kriv" Martin Luter. Kažu da sama ideja stvaranja nepodnošljive buke uoči prelaska u novu godinu potiče iz rituala teranja zlih demona. U to mogu odmah da poverujem. Mi Srbi imamo dve nove godine, praska se i puca prilikom obe. Najgledaniji je prenos s Tajms skvera u Njujorku, a na tom trgu imate priliku da u novogodišnjoj noći pred milionskim auditorijumom kažete i sudbonosno "da". Treba samo da se prijavite par meseci unapred i dobijete potpuno besplatno venčanje na ovaj specijalni dan i uz svetski spektakl.

Ja sam za ovu Novu odlučila da odem u Pariz. Kažu da je divan vatromet. I već znam, biće mi lepo. A što se tiče čuvene noći, kako bi lakonski rekao moj rođak – Beograd ko Beograd, Rim ko Rim, Pariz ko Pariz. Nova godina ko Nova godina. Pa bila ona srpska, ili evropska.

Jelena Jorgačević

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.