Intervju – Dragoslav Mihailović, književnik, o dosijeima tajne policije:
Kada je cvetala Udba

"Prvi dokument protiv mene napisan je u mom dosijeu kada sam imao 18 godina! Da li znate šta znači poslati dečaka od 19 godina na Goli otok? Ja se tad nisam još redovno ni brijao. A uhapsili su me najviše zato što sam se bio pobunio protiv hapšenja dvojice mojih drugova iz razreda. U to vreme bio sam član srednjoškolskog odbora Narodne omladine. I smatrao sam da imam pravo da kažem da udbaši to ne smeju da rade"

Dragoslav Mihailović, jedan od najvećih srpskih pisaca, autor knjiga koje su ostavile neizbrisiv trag u našoj književnosti (Petrijin venac, Kad su cvetale tikve, Čizmaši, Goli otok...), akademik, disident, čovek čiju je predstavu zabranio Tito lično, za sebe ima običaj da kaže da je čitav život posvetio otkrivanju prave istine o zatvoru na otoku. Surovo kažnjen još kao mladić, a potom šikaniran i izopšten od strane komunističkog režima, dugo vremena sa fakultetskom diplomom radio je razne poslove: i kao impresario u cirkusu, prodavac jaja, merač kože, urednik u časopisu "Hrana i ishrana", a zbog svoje biografije često dobijao otkaze. U svojoj 40. godini prestao je da traži stalan posao. Pod budnim okom tajne policije duže od šest decenija, između ostalog, morao se boriti i da ostane, kako kaže, "slobodan, smiren i hrabar".

Povodom njegovog 80. rođendana, u novom broju "Književnog magazina", mesečnika Srpskog književnog društva, objavljen je njegov novi rukopis Ex libris "VT" na 54 strane. Reč je o dokumentu iz Arhiva Josipa Broza, prvoj informaciji o izvođenju tada zabranjene predstave Kad su cvetale tikve, iz 1969, dokumentu koji je Mihailović nedavno dobio. Ujedno, to je i povod da sa ovim književnikom razgovaramo o tajnim policijskim dosijeima, tom svojevrsnom plagijatu života i čudovišnom psihičkom teroru.

"VREME": Do sada ste imali uvid u dva tajna arhiva u kojima ste i vi bili predmet interesovanja: u Arhiv Josipa Broza povodom predstave Kad su cvetale tikve i u vaš lični dosije u Arhivu Državne bezbednosti. Kasnije, u knjizi Majstorsko pismo navodite da ste iz dosijea DB-a saznali da pažnju tajne policije uživate iz tri razloga...

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ: Da, kao golootočanin, kao nacionalista i kao francuski špijun. U mojim knjigama ja sam te optužbe objasnio. To se sve nalazi u jednom dosijeu koji je, prema onome što sam 2001. video, imao oko 250 do 300 strana, tako mi se bar učinilo. Naime, posle promena oktobra 2000, u junu sledeće godine nova vlast je donela uredbu kojom se ljudima zainteresovanim za svoje dosijee dozvoljavalo da se jave na neke telefone i da zatraže da ih vide. Ja sam to pomno pratio i onog trenutka kad su ti telefoni objavljeni, javio sam se. Već sutradan išao sam tamo gde su mi rekli.

Moram da kažem i to da su prvo hteli da me skinu sa vrata i rekli mi kako dosije nemam. Na to sam se ja zapanjio: kako nemam dosije, a bio sam na Golom otoku! Onda mi je došao jedan mlad čovek i rekao da bi njegov načelnik Goran Petrović hteo da razgovara sa mnom telefonom. Tadašnji načelnik Udbe Goran Petrović, takođe mlad čovek, pozvao me da dođem u Institut za bezbednost, gde su mi dosije pokazali. Rečeno mi je da ne smem ništa da prepisujem niti da uzimam, tako da sam morao strogo da pazim da što više zapamtim. Nažalost, ta uredba je bila vrlo brzo povučena tako da ko nije iskoristio prve trenutke da svoj dosije vidi to više nije mogao da uradi. Moguće da je bila raspisana kasnije još jedna slična uredba, ali je i ona kratko trajala. Otprilike pre dve godine dosijei su preneseni iz agencije BIA u Arhiv Srbije. Išao sam i tamo, interesovao sam se koliko strana moj dosije ima i saopštili su mi da sada sadrži 63 strane. A kad sam 2006. bio rehabilitovan, iz spiska dokumenata navedenog u sudskom rešenju video sam da nedostaju i neki krupniji dokumenti iz njega.

Zašto vas je nekoliko godina kasnije interesovalo koliko strana ima vaš dosije? Jeste li u nešto posumnjali?

Kako da nisam posumnjao kad je dosije toliko smanjen. Tada sam video da nedostaje i rešenje iz oktobra 1979. kojim me Viobran Stanojević, tadašnji sekretar unutrašnjih poslova Srbije, stavlja na listu za nekakvu operaciju "Munja". A to bi, recimo, moglo da znači da će me simpatični momci u kožnim kaputima u nekoj hladovini nežno koknuti. U tom rešenju nema nikakvog objašnjenja, ne govori se zašto se to preduzima, na čiji predlog, s kojom idejom, nego samo "za slučaj da nastane potreba". To rešenje, koje je deo mog ličnog dosijea, povučeno je i ukradeno.

Da li vam je još nešto poznato o operaciji "Munja"?

Ne, to je bila tajna operacija. Ne znam ko je sve bio na toj listi, a rešenja su bila individualna.

(...)

Ceo intervju možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 13. januara 2011. Pretplatnici na internet izdanje tekst mogu pročitati klikom na ovaj link. (pretplatnici: prvo se ulogovati pa kliknuti)

Ivana Milanović Hrašovec