Nuspojave Kad fazani lete Slika društva u kojem se pretpostavljene elite blamiraju na svakom koraku a javni govor je kontaminiran monumentalnom nekompetencijom, ne ostavlja nikakvu nadu

piše: Teofil Pančić

Ima u nas krugova (i drugova) u kojima je prosto stvar lepog vaspitanja ne verovati Dobrici Ćosiću ni kada dan između ponedeljka i srede nazove utorkom: more, ako Dobrica kaže da je utorak, mora da je subota! Pa dobro, ima tu nešto; ama opet, ja sam sasvim sklon da poverujem piscu Deoba i (ko)autoru seoba (ne onih na papiru) da lično nema ništa s inicijativom stanovitog profesora Jarića aus Neusatz da se hitno – i što masovnije opervaženo vlastoručnim potpisima Najumnijih Srpskih Glava – dojavi onom tamo Nobelovom komitetu u dalekoj i prijateljskoj Švedskoj da je krajnje vreme da već pomalo vremešni D. Ć., poznat i kao "srpski Tolstoj" (što, nadam se, ne znači i da je Grof "ruski Ćosić"), dobije Nobelovu nagradu za književnost. Mislim, ionako niko ko piše na srpskom nije dobio tu nagradu ima već pedeset godina pa smo se, biva, malko uželeli dernekovanja po Štokholmu. Ćosić je, (u)videvši o čemu se radi, napisao sitnu knjigu Politici (koja mu je donela muštuluk), zahvalio se na pažnji i tako to, ali i jasno rekao da ta stvar ide sasvim mimo njega, ne bi se on tu ništa meš’o. I tako se, jadničak, koliko-toliko izbavio od blamaže pod stare dane. Ne toliko zato što su mu šanse da dobije Nobela ganutljivo male, koliko zato što cela ta stvar odiše smehotresnim, a istovremeno i zastrašujućim provincijalizmom, koji iz svoje žabeće perspektive zamišlja književno "nobelovanje" kao nešto globalniju varijantu lokalne tarapane oko "nacionalnih penzija", kojima će se na koncu okititi i Marko i Janko, samo ako ih dovoljno glasno zatraže, a još bolje je ako neko to učini u njihovo ime.

Meni je, međutim, u celoj toj blago rečeno bizarnoj priči pažnju privukao jedan detalj koji kao da je svima promakao, ili bar niko nije osetio potrebu da ga javno notira, mada inače nije uzmanjkalo komentara ove neobične akcije. Naime, ekscentrični novosadski Inicijator kaže za najstariji, a valjda i najugledniji srpski dnevnik i ovo: "Dobrica Ćosić je nesumnjivo najveći živi evropski pisac posle Solženjicina, a najverovatnije i najznačajniji srpski pisac uopšte".

Šta smo naučili iz ove profesorove rečenice? Ono o Ćosiću smo već znali, mislim, znali smo da ima i takvih mišljenja na ovom šarenom dunjaluku; naučili smo, međutim, nešto upravo senzacionalno: Aleksandar Isajevič Solženjicin je živ! Jerbo da biste bili "najveći živi evropski pisac" neophodno je da budete živi. Ono, dakle, od 3. avgusta 2008. beše samo nesrećan nesporazum. Pretpostavljam da se Isajevič, sav onako živ, i dopisuje sa prof. Jarićem sa neke tajne lokacije, možda one na kojoj boravi sa Džimom Morisonom, Brusom Lijem i Elvisom Prislijem, koji su takođe živi, samo su se povukli u ilegalu. Džimi Hendriks im svirucka dok pijucka, a Dženis pevucka dok sprema prženice. A Migel de Servantes Savedra u drugoj sobi uzalud pokušava da zaspi, pa samo vrti glavom: eh, omladino, omladino! Karamba & karambita, kad li ćete se opametiti?!

U čudesnom svetu u kojem mrtvi građani žive a mrtvi fazani lete iznad naših glava, nije nemoguće ni da Dobrica Ćosić dobije Nobelovu nagradu. E sad, druga je stvar što se taj svet samo ponekad i samo slučajno preklapa sa ovim našim, nešto čvršće postojećim. Meni je fascinantnije od svega toga da ovakvi dragulj-detalji prolaze sve moguće, štono bi se reklo, "kontrolne instance", a zatim i izvesnu javnu verifikaciju, bez reči komentara. I to govori o stanju duhova u ovdašnjem, da prostite javnom životu: sasvim je nevažno znate li nešto o nečemu, tačnije, znate li išta o bilo čemu; to što ste možda i sasvim praznoglavi ili ne vladate ni minimumom znanja o tamo-već-nečemu nipošto ne bi smelo da vas pokoleba, da vam pomuti dobro raspoloženje, da vam saseče entuzijazam: slobodno vi Imajte Mišljenje, slobodno Zauzmite Stav...

Koliko juče (ponedeljak) u moj je inbox – inače solidno zaštićen od spama – dolepršalo pisamce od vrlo poznate i prilično ugledne agencije za istraživanje javnog mišljenja; radi se, očigledno, o nekom istraživanju javnosti, a kako se u svemu tome došlo baš i do moje adrese, valjda nije ni važno. Kako god, attachment sa samim pitanjima nisam otvarao, niti ću; dovoljno sam bio oduševljen i inspirisan uvodnim obraćanjem, u kojem se potencijalnom učesniku istraživanja, među ostalim, kaže i ovo: "pitanja su jednostavna i ne zahtevaju od Vas znanje, već uglavnom ispituju Vaše stavove". Ura, nije li to divno!? Ne moram više ni da fingiram da mojim stavovima prethodi nekakvo znanje, na osnovu kojeg su, hebi ga, ti stavovi formirani, zahvaljujući kojem su baš takvi kakvi su: jok more, direktno sam ohrabren da iskažem stav, ne ustručavajući se više da ga grunem samo zbog toga što, moguće, nemam blagog pojma o tome o čemu me se pita! Uff, sad sam već u opasnom iskušenju da ipak otvorim onaj attachment: možda unutra ima pitanje "verujete li da su Ameri stvarno onomad sleteli na Mesec", odavno vrebam priliku da rečem koju o tome...

Slika društva u kojem se pretpostavljene elite (akademske, medijske, ekonomske; o političkim da i ne govorimo) na svakom koraku blamiraju na najtrivijalnijim stvarima i u kojem je javni govor masovno kontaminiran monumentalnom nekompetencijom najšireg mogućeg spektra, a koja pri tome ne da se ne stidi sebe takve, nego nalazi da je baš u tome njen osobiti šarm, ne ostavlja baš nikakvu nadu. U takvom je okruženju neminovno da vas palanački vaćaroši pelješe na sve strane, jer nema ko da vam objasni tehniku kojom vas pelješe, normalno je da vas vašarski iluzionisti (vid’ mi Kosova u levoj ruci! A vid’ mi sad Jevrope u desnoj!) vuku za nos na dnevnoj bazi, da vam prodaju muda za bubrege, pri čemu su i jedan i drugi organ vaši, i tome slično, i tako bez kraja. Stvarno, nazire li se tome kraj, hoće li ovde ikada važiti nekakvi ozbiljni kriterijumi za bilo šta? Ma hoće, ne brinite: evo, čim Dobrica fasuje Nobela. Ili bar čim pronađu onu pećinu gde Solženjicin bekrija sa Dženiskom.