Japan, mart 2011. >

Uvod u kraj sveta

Nekoliko velikih gradova na severu zemlje pretrpelo je strašna razaranja, a u celom Japanu dramatično je oštećena infrastruktura, putevi i pruge. Sa zemlje su gotovo zbrisani priobalski gradovi Minamisanriku, Rikuzentakata, Ofunato i Ocuči. Oko 4,4 miliona domaćinstava je ostalo bez struje, a oko 1,4 miliona bez pijaće vode. Saobraćaj je u kolapsu. Zapaljene su rafinerije u Sendaiju i Ičiharu kod Tokija, a popustila je i brana Fudžinuma, plaveći dodatno nova područja. I posle svega, nakon zemlje i vode, iz vazduha je stigao i treći "jahač apokalipse" – smrtonosni radioaktivni materijal iz reaktora elektrane Fukušima

Nakon serije zastrašujućih katastrofa, portparol Vlade Japana Jukio Edano više od četiri dana nije spavao – iz sata u sat saopštavao je novinarima zaplete krize koji kao da su prepisani iz kakvog prologa priče o kraju sveta. I dok su pred radioaktivnim vetrom druge države pokretale masovne evakuacije svojih građana, potomci samuraja širili su tviterom: "Molimo te, Edano, idi u krevet."

Tako je zemlju na Dalekom istoku ponovo pogodila nuklearna katastrofa – 65 godina nakon Hirošime, Japan je otrovan radijacijom zbog prirodne nesreće teško zamislivih razmera. Iz dana u dan, iz sata u sat, zapravo, nižu se i druge brojne, dramatične i uzajamno povezane posledice podmorskog zemljotresa od devet stepeni Rihtera, koji je prošle nedelje pogodio obalsku oblast kod grada Sendai na severozapadu Japana.

Stradalo je znatno više od 10.000 ljudi, a život se pretvorio u pakao. Prema podacima vlade Japana, a na osnovu podataka iz petnaest prefektura, četvrtog dana katastrofe bilo je potvrđeno 3400 smrti, dok se oko 6700 osoba i dalje vodilo kao nestalo. Uz to, povređeno je oko 2000 ljudi.

Broj ljudi koji su primili povećane doze zračenja još nije tačno ustanovljen. Nekoliko velikih gradova na severu zemlje pretrpelo je strašna razaranja, a u celom Japanu dramatično je oštećena infrastruktura, putevi i pruge. Na desetine hiljada automobila je uništeno, čitava naselja su bukvalno pretvorena u treske i iver, a poplavljeno je na stotine naselja.

Sa zemlje su gotovo zbrisani priobalski gradovi Minamisanriku, Rikuzentakata, Ofunato i Ocuči. Oko 4,4 miliona domaćinstava je ostalo bez struje, a oko 1,4 miliona bez pijaće vode. Saobraćaj je u kolapsu. Zapaljene su rafinerije u Sendaiju i Ičiharu kod Tokija, a popustila je i brana Fudžinuma, plaveći dodatno nova područja. I posle svega, nakon zemlje i vode, iz vazduha je stigao i treći "jahač apokalipse" – smrtonosni radioaktivni materijal iz reaktora elektrane Fukušima.

VELIKI TALAS: Bio je to jedan od onih zemljotresa koje seizmolozi ne nazivaju "velikim", nego "razarajućim" i koji se javljaju jednom u dvadeset godina, na sreću, daleko od naseljenih područja. Otkako se vrše merenja u celom svetu su zabeležena samo tri koja su bila snažnija. Zemljotres je tako rastresao duboke podzemne stene da se ostrvo Honšu pomerilo za 2,4 metra na istok, a zbog promene momenta inercije planete, osa čitave Zemlje se pomerila za deset centimetara.

Uprkos tome, tehnološki napredni i prilagodljivi Japan ga je 11. marta, u 14.46 sati, dočekao na nogama. I održao se na njima. Međutim, to je bio tek prvi udar. Za njim će u narednim danima uslediti sleganje tla sa skoro dve stotine sekundarnih zemljotresa, od koji su neki, jedva zasluživši medijsku pažnju, bili jači od šest Rihtera.

No, najstrašniji udarac stigao je samo dvadesetak minuta kasnije – japanske obale zapljusnuo je divovski cunami talas koji se na pojedinim mestima, kao posledica zemljotresa, podigao i do deset metara visine. Dok se talas kretao ka obali od stotinak kilometra udaljenog epicentra, razaslana je uzbuna o dolasku cunamija, ali vremena je bilo premalo.

Udarajući ogromnom snagom koja se ne može meriti ni sa kakvim ljudskim razmerama, niti braniti ikakvim lukobranima, talas visine 6,8 metara je posle 27 minuta, u 15.12 udario u Ivate Kamaisioki. Zabeleženi udar je jeziv – talas baca automobile, nosi kuće, izbacuje na obalu prekookeanski tanker. Ispostavlja se da na nekim mestima u priobalju talas prodire u kopno čitavih deset kilometara, lomeći sve pred sobom.

Šireći se u koncentričnim krugovima duž Pacifika, cunami je 35 minuta nakon zemljotresa u visini od četiri metra, pogodio nešto južnije gradove Mijako i Kamaiši, da bi do Some stigao nakon još dvadeset minuta, ali u visini od 7,3 metra. Do nekih delova japanskog arhipelaga on će stići tek nakon više od dva sata. Nakon ovih udara, Japan i bukvalno menja svoj lik.

REAKTORI: Centralna pozornica katastrofe narednih dana biće lokacija Fukušima 1, odnosno Fukušima Daiči (jedinica), u neposrednoj blizini morske obale. Ovde je smešteno šest nuklearnih reaktora kompanije Tokyo Electric Power ukupne snage od 4,7 GW, koji su u zemljotresu pretrpeli velika oštećenja i automatski bili ugašeni. Svaki od šest reaktora je BWR tipa (reaktor sa ključalom vodom) i svi su u funkciji već četrdeset godina.

Najstarija jedinica u Fukušimi je reaktor 1, čija projektovana snaga na pragu iznosi 460 MW i on je jedan od najstarijih u Japanu – počeo je da proizvodi struju još u oktobru 1970. Sledećih pet jedinica, 2, 3, 4 i 5 imaju snagu 784 MW, a reaktor 6 1100 MW. Starost japanskih reaktora će biti jedno od glavnih pitanja u danima koji slede kad epizode iz Fukušime izazovu pravu buru nuklearne zabrinutosti širom sveta.

Svi reaktori se nalaze na pacifičkoj obali, 250 kilometara severno od Tokija, u oblasti oko pomenutog grada Sendai. Igrom slučaja, u vreme zemljotresa reaktorske jedinice 4, 5 i 6 na lokaciji Fukušima 2 bile su u remontu.

Sa druge strane, odmah nakon prvog udara pokrenuto je automatsko gašenje reaktora 1, 2 i 3 – u reaktorsko jezgro su spuštene olovne šipke koje zaustavljaju lančanu reakciju, da bi se potom pristupilo njegovom hlađenju. Ova manje-više standardna procedura se, međutim, u satima nakon zemljotresa pokazala više nego dramatičnom.

BITKA ZA FUKUŠIMU: Prvi znaci nevolje pojavili su se odmah u petak, kasno uveče nakon zemljotresa, kad se pokazalo da postoje problemi sa hlađenjem inače najstarijeg reaktora 1. Pošto je električna mreža u prekidu, za napajanje se koriste dizel agregati, uobičajeni za nuklearne elektrane. Kako bi obezbedili dovoljno struje, agregati su odmah pokrenuti, ali je zbog potonjeg udara cunamija došlo do sukcesivnih kvarova i samo sat vremena od pokretanja – agregati su stali.

Kontrolna soba reaktora 1 nastavlja elektranu da "vozi" na baterije, i proizvodi struju od 10 sati rada kontrolnih sistema. Međutim, zbog prekida rada pumpi za vodu, koje je cunami takođe uništio, ugašeni reaktor više ne može da se hladi. I otvara se pretnja od nuklearne katastrofe.

Nakon informacije o problemima sa hlađenjem na Fukušimi 1, odmah, preventivno, japanska vlada proglašava stanje nuklearne uzbune – evakuiše se područje u prečniku od tri kilometra oko elektrane, a ubrzo stiže naređenje da se evakuiše svih deset kilometara u prečniku.

U međuvremenu, bez struje, posada elektrane se suočava sa nizom problema. U petak oko 20 časova po našem vremenu, pritisak u reaktoru dostiže 600 kPa, što je nešto više od propisane granice, da bi samo tri i po sata kasnije pritisak porastao skoro dva puta. Kako bi se izbeglo neizbežno topljenje jezgara, posada već oko ponoći donosi odluku da krene sa razgrađivanjem elektrane – zarobljena radijacija se ispušta i kontaminira elektranu.

Međutim, ovim ispuštanjem temperatura ne opada dovoljno brzo. Kontrolna soba sat vremena kasnije donosi mnogo težu odluku i u okolnu atmosferu ispušta paru i deo radioaktivnih fragmenata čija temperatura sve više raste.

Zbog toga, na mernim mestima oko elektrane beleži se značajan rast nivoa Cezijuma 137 koji je sve viši kako dan odmiče – uskoro postaje uporediv sa godišnjim vrednostima. Područje je srećom prethodno evakuisano, tako da u ovoj fazi niko ne trpi posledice. Japanske vlasti šalju dodatne baterije u Fukušimu, ali se rešenje problema ne nazire. Stižu vesti i o nevoljama na ostalim reaktorima. U japansku dramu ulaze novi, još problematičniji junaci.

PITANJE HLAĐENJA: Nad reaktorima neprekidno visi bojazan od najgoreg – šta će se desiti ako se, zbog sve većeg pritiska, neki od reaktora otvori i u okolni prostor izađe radijacija. Kako bi se to sprečilo, operateri tokom tih dana na devastiranoj elektrani koriste neverovatnu kombinaciju inženjerske domišljatosti i brzine u donošenju odluka. A sve sa ciljem da se – reaktori ohlade.

Zašto je hlađenje tako važno pitanje pri gašenju reaktora kakav je Fukušima 1? Da bi se to razumelo, važno je znati kako inače, u osnovnim crtama, funkcioniše jedna nuklearna elektrana.

Naime, tokom redovnog ciklusa u reaktoru, električna struja se dobija iz uranijumskih tableta u kojima se nalazi izotop U238, koji se dobija obogaćivanjem uranijuma. Fisijom ovog uranijumskog goriva neprekidno se oslobađa ogromna energija koja greje vodenu paru u sekundarnom ciklusu. Ova para se koristi za pokretanje turbina elektrane koje zatim, kao i svaki generator, proizvode struju.

Međutim, u samom reaktoru, u koji ulazi voda iz primarnog ciklusa, neprekidno se u procesu fisije oslobađaju "vreli" fisioni fragmenti. Oni imaju presudnu ulogu u kontrolisanoj lančanoj reakciji, jer su na visokoj temperaturi brzi i obezbeđuju dalje cepanje uranijuma.

Nakon gašenja, ovi radioaktivni fragmenti ostaju zarobljeni u reaktoru sa ogromnom temperaturom. U sudarima, ako su dovoljno vreli, mogu da postanu više nego nezgodni. Zato se moraju ohladiti ili nekako ispustiti, inače se spontano pokreće lančana reakcija, te dolazi do takozvanog "topljenja jezgra" kakvo se prethodno dogodilo u Černobilju ili na Ostrvu Tri milje.

U međuvremenu, u Fukušima reaktoru 1 i dalje je previsoka temperatura. Ona prirodno jedva da opada. Uskoro i voda počinje da ključa, mada ne bi smela. Iz vode se, na tolikoj temperaturi, oslobađa vodonik koji se nagomilava u primarnom krugu. Zbog toga operateri donose odluku da ga izvedu napolje, ali u kontaktu sa kiseonikom nastaje praskavi gas.

PRVA EKSPLOZIJA: I onda, u subotu rano ujutro, oko 7.30 po našem vremenu, dolazi do eksplozije koja razara spoljni betonski omotač. U eksploziji, nalik na konvencionalnu detonaciju omanje avionske bombe, povređuju se četiri radnika elektrane, ali bez ozbiljnijih posledica. Iznad Fukušime se podiže oblak sivog dima.

U sivom oblaku iz reaktora najverovatnije izlazi deo radijacije, što pomaže hlađenju. Međutim, nakon eksplozije Fukušima 1 počinje da privlači nepodeljenu pažnju svetskih medija i sve više jača zebnja od černobiljskog scenarija.

No, japanske radijacione vlasti saopštavaju da je unutrašnji omotač reaktora neoštećen, a deo zapadnih stručnjaka smatra da se išlo logikom "manjeg zla" i da je eksplozija namerno dopuštena kako bi se smanjio pritisak u reaktoru. U narednim satima, zbog nevelike, ali ne i bezopasne ispuštene radijacije, krug oko nuklearke iz koga se evakuiše stanovništvo povećava se na 20 kilometara.

Evakuišu se stotine hiljada ljudi u nemogućim uslovima posle udara zemljotresa i cunamija. No, kao što ocenjuju strani novinari, spasilačke akcije i akcije evakuacije izvode se na "imponzantan način". Do subote, 12. marta, u 15 sati, iz oblasti oko elektrane evakuiše se 300.000 ljudi.

MORSKA VODA: Reaktori su još vreli, a slične probleme sa agregatima, ventilima, pumpama za vodu imaju i reaktori 2 i 3. Pokazaće se da je samo morska voda na raspolaganju da ohladi reaktor na putu samouništenja. U subotu u podne po našem vremenu, glavni kontrolor na preporuku vlade Japana donosi još jednu dramatičnu odluku – da reaktor 1 ohladi morskom vodom, što je procedura koja ranije nije viđena.

To znači trajno uništenje milijarde dolara vrednog reaktora, ali i ko zna koliko milijardi da se ispravi šteta učinjena životnoj sredini i eventualno, ljudskom zdravlju. Međutim, alternativa je nuklearni holokaust, a vreme curi i za ovu odluku. Procenjeno je da morskoj vodi koja se meša sa borskom kiselinom, treba deset sati da napuni reaktor. No, ispostaviće se da će proces trajati mnogo duže.

Stižu vesti o problemima u još dve nuklearne elektrane, ali mnogo manje ozbiljnim. U međuvremenu, zbog nagomilavanja vodonika, u ponedeljak ujutru na Fukušimi eksplodira i reaktor 3, ali se pokazuje da je i u ovom slučaju unutrašnji zid neoštećen i da nema novog Černobilja.

U toj nesreći je 11 radnika povređeno, a 160 ljudi ozračeno, ali situacija se prividno smiruje. I taman kad se javnost počela navikavati na uzastopne eksplozije, pokazuje se da ništa neće biti prepušteno rutini. Naprotiv, prava tragedija tek počinje.

ZABRANJENA ZONA: U utorak rano ujutru po lokalnom vremenu dolazi i do treće, najozbiljnije eksplozije – na reaktoru broj 2. Tom incidentu prethodi drama sa kvarom na ventilima i isticanjem vode iz primarnog ciklusa zbog čega su uranijumske šipke u toku večeri bile "ogoljene". Opasnost od takozvanog "topljenja jezgra" je neposredna.

U međuvremenu, na ugašenom reaktoru broj 4, koji je inače pre zemljotresa bio u remontu, izbija požar koji se brzo gasi. Kako prenosi AFP, iz njega je oslobođena doza radijacije koja odlazi u atmosferu. Japanske radijacione vlasti saopštavaju da je na reaktoru 4 otvorena rupa veličine osam kvadratnih metara u spoljnjem omotaču.

Eksplozija reaktora broj 2, međutim, ostaviće dugoročne posledice. Stanovništvo je već evakuisano u zoni prečnika 20 km oko elektrane, a građanima koji se nalaze između 20 i 30 kilometara u prečniku, savetuje se da ne napuštaju kuće. U međuvremenu, proglašava se zona zabrane leta iznad elektrane. Stvara se prostor oko Fukušime koji će u godinama koje dolaze biti – zabranjena zona.

Živi svet, koji je preživeo cunami, doživeće teške posledice zbog povišene radijacije. Najverovatnije u ovoj oblasti neće biti ljudskih naseobina, pa će, ako se ugledamo na černobiljski scenario, kroz jednu ili dve decenije, izrasti divljina sa brojnim genetskim modifikacijama kod biljaka i životinja. Pitanje je šta će biti s morskim sistemom, jer je deo mora u kontaminiranoj oblasti.

RADIOAKTIVNI OBLAK: Nakon eksplozije reaktora broj 2, četiri dana nakon zemljotresa, nivo radijacije iznosi oko osam milisiverta na sat, što je osam puta više nego godišnja doza koja je zakonom dozvoljena. Kasnije u toku tog dana nivo radijacije raste do čitavih 400 milisiverta na sat, a zatim pada i stabilizuje se.

Poređenja radi, dozvoljena doza je 0,5 milisiverta, jedna doza od 100 može da izazove rak li leukemiju, a od 1000 milisiverta na sat izaziva sporo i izuzetno bolno trovanje radijacijom, dok 5000 dovodi do brze smrti – polovina ljudi ozračenih ovom dozom umire za mesec dana (videti okvir).

Radioaktivni oblak se kreće nad Japanom. Nakon eksplozije na reaktoru 2, radioaktivnost pokazuje blagi rast u ostatku Japana, koja je deset puta veća od uobičajene, ali je stanje podnošljivo. Međutim, budući da vetar duva ka kopnu, raste zabrinutost svetskih medija da bi radioaktivni oblak mogao stići do 250 kilometara udaljenog Tokija, a pojedini mediji razglabaju o mogućnostima evakuacije.

Radioaktivni oblaci mogu da putuju hiljadama kilometara. No, meteorolozi objavljuju da će vetar odneti oblak ka Pacifiku i nastaje privremeno olakšanje. Samo se američka flota pomera sa puta oblaka radijacije. Četvrtog dana od zemljotresa još nema histerije u Japanu i postavlja se samo jedno pitanje – koliko reaktora će se otvoriti?

KAMIKAZE: Tako se ispostavlja da je incident na reaktoru 2, zapravo, prvi koji je narušio "integritet reaktora". U obilju kontradiktornih saopštenja nakon tog događaja u utorak, Tokyo Electric Power na kraju nedvosmisleno saopštava da je značajna količina radijacije iscurela u životnu sredinu, kao i da je, za razliku od reaktora 1 i 3, kontejner reaktora 2 oštećen. To kasnije potvrđuje Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Premijer Japana Naoto Kan se obraća naciji najavljujući i da se "mogu očekivati nove količine radioaktivnog materijala". Kasnije istog dana, zahteva od kompanije operatera da brže daje informacije i da svoje radnike ne evakuiše iz elektrane.

Ubrzo zatim dolazi i do četvrte eksplozije u Fukušimi 1. Širom Japana preduzimaju se mere radioaktivne bezbednosti. Po naseljima putuju plavi kombiji koji starije građane sećaju na Hirošimu. Ljudi u belim maskama mere nivo ozračenosti.

Situacija u elektrani, u međuvremenu, postaje tragična. Kontrolne sobe su ozračene. Operateri, na putu ka ozračenju i potencijalnoj smrti, u smenama ulaze u kontrolnu sobu i nakon što obave zadatke, odmah potom izlaze iz nje, kako ne bi primili preveliku dozu. Stanje u elektrani prate preko monitora.

Na inicijativu japanskog ministra odbrane Tošimi Kitazave, kompanija Tokyo Electric Power se upušta u poduhvat hlađenja reaktora SDF helikopterima. Osnovna ideja je da se kao kod požara morska voda ispusti na reaktor. No, s obzirom na ozračenost područja, rizik koji piloti preduzimaju je ravan riziku jedne kamikaze.

BOŽANSKA KAZNA: Svet je u panici, koja je možda i veća od one koja vlada u Japanu – za poslednje tri decenije, od Černobilja do danas, nije bilo perioda kao što su poslednjih sedam dana u toku kojih je doneto toliko zaključaka i pravilnika o nuklearkama. U nekim zemljama vlade čak, ubrzano, najednom, zaključuju kako više neće graditi nuklearke.

U Evropi se donosi odluka o opštem testiranju reaktora na "stres", a Nemačka daje obećanje da će ugasiti sve reaktore starije od 1980. godine. Javlja se pregršt agencija i komiteta – čak i domaća javnost postaje upoznata sa činjenicom da u Srbiji postoji Agencija za jonizujuće zračenje i nuklearnu sigurnost. Čitav igrokaz slabo je od koristi ugroženom Japanu – više liči na ponašanje pokajnika koji kaže "nemojte, neću više".

Neke države, kao Kina, pozivaju svoje stanovništvo da se evakuiše, a širom Azije se širi lažni tekst o opasnostima od radioaktivnog oblaka iz Japana. Sa druge strane, svetske berze padaju više od deset odsto – Japan je treća ekonomija sveta i kataklizma koja ga je zadesila ne može ostati bez posledica. Analitičari, međutim, nagoveštavaju da će se ova zemlja brzo privredno opraviti, ali da će sve što se događa imati veće posledice u svetskom energetskom sektoru nego u privredi Japana.

Dotle, pred takvim udesom, mnoge zemlje i gradovi (uključujući i siromašno Prokuplje) šalju pomoć Japanu. SAD šalju čitavu flotu da pomogne u rešavanju posledica zemljotresa, a Japancima u pomoć priskače i Rusija, koja obezbeđuje dodatne megavat-sate i ugalj. Japanu zapravo najteže pada nedostatak struje – zemlja je u tehnološkom smislu nenadmašna, ali bez struje gotovo ništa ne funkcioniše. Nedostaju namirnice, takođe.

Međutim, sa radioaktivnom pretnjom, stanje u Japanu postaje više nego nepodnošljivo. U nedelju, dva dana nakon zemljotresa, aktivira se i vulkan Kjušu. Razorena infrastruktura otežava preventivne akcije, a na pojedinim mestima počinje da pada čak i – martovski sneg, koji dodatno otežava komunikaciju.

"Ali šta će biti sa ljudima?

Zatvaram oči i mislim:

Svet bez stanovnika", kaže stari japanski haiku pesnik. U trenutku očaja nakon cunami talasa, guverner Tokija Šintaro Išihara izjavljuje pred novinarima da je sve to što se događa "božja kazna" Japancima zbog njihove gordosti. Nakon promišljanja toga što je izjavio, Išihara se potom izvinjava sunarodnicima. No, ljudi širom sveta ne mogu da se otmu utisku da je neoprezni guverner možda bio u pravu.

Samo, a to je najčudnije – što su od svih drugih naroda tako strašno, tako okrutno kažnjeni baš Japanci? Ono što se događalo prethodnih dana ne zaslužuje nijedan deo čovečanstva, a poslovično trpeljivi, vredni i humani, pa čak "odani i u samoubistvu", stanovnici Japana prosto nisu stereotip naroda kome bi sledovala takva kazna, čak i u najgoroj verziji scenarija "kraja sveta". Osim ako smo preveliki optimisti i ako prognozeri apokalipse zapravo ne misle da se ostalima priprema – veća kazna.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---