Ekonomska saradnja Srbije i Libije:
Lekovi za naftu, i obrnuto

Prošle godine oko 50 odsto izvoza u Libiju činili su proizvodi farmaceutske industrije, a iz te zemlje smo uvezli robu u vrednosti od preko 150 miliona dolara, koju je 99 odsto činila nafta

Do raspada SFRJ, Libija je bila jedan od najznačajnijih partnera jugoslovenske privrede. Sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka domaća preduzeća su realizovala velike investicione projekte u toj zemlji, a izvoz u Libiju (do uvođenja sankcija) dostizao je 200 miliona dolara. Najvažniji izvozni proizvodi bili su tekstil, nameštaj, kukuruz, projektna dokumentacija, metalne konstrukcije i druga oprema za gradnju koju su izvodile jugoslovenske firme. Vrednost investicionih projekata koje su naša preduzeća izvela procenjuje se na tri milijarde dolara. Najveći objekti su Luka u Bengaziju, Luka u Misurati (I i II faza), sedam ribarskih luka, rafinerija Ras Lanuf, vojna akademija i brojni drugi objekti, među kojima je najvredniji nedovršeni lukobran u Tripoliju.

U narednoj deceniji (do 1999) Libija je bila naš najveći partner među afričkim zemljama po uvozu (uglavnom nafte i naftnih derivata kroz "kineski aranžman"), dok je izvoz robe bio veoma skroman. Izvozila se oprema za termičku obradu ( preduzeće "Prva iskra Barič"), proizvodi od gvožđa i ručni alati ( "Goša" ), pumpe sa mernim uređajima, "Simpo" nameštaj, posuđe "Metalac" i PVC stolarija "Vujić" iz Valjeva.

Od 2008. u uvozu je nafta višestruko uvećala ukupan obim robne razmene u odnosu na prethodne godine, pa je Srbija nakon više godina suficita počela da beleži ozbiljan deficit u trgovini sa Libijom. Tako je uvoz za godinu dana skočio sa nešto preko dva miliona dolara (2007), na blizu 211 miliona (2008). Od ukupnog uvoza nafte 2010. godine, u vrednosti od oko milijardu dolara, udeo iz Libije iznosi 150 miliona (15 odsto).

Prema podacima Privredne komore Srbije, prošle godine smo iz Libije uvezli robu u vrednosti od preko 150 miliona dolara, a 99 odsto tog uvoza je činila nafta, dok su ostalo bili proizvodi petrohemijske industrije. Sa izvozom vrednim oko sedam miliona dolara, Srbija je 2010. godine doživela "debakl" na libijskom tržištu. Samo godinu dana ranije, srpske isporuke premašile su 26 miliona dolara, kada je tamo prvi put plasirana pšenica (u vrednosti od 13 miliona dolara). Značajan je bio i izvoz građevinskog gvožđa i konstrukcija, dečje hrane ("Flory") i lekova (Hemofarm i Galenika). Kada se pogleda tabela vrednosti izvoznih poslova u Libiju, to deluje kao retko srećna godina, jer se prošle godine vrednost vratila na jednocifrene brojke. U 2010. oko 50 odsto izvoza u Libiju činili su proizvodi farmaceutske industrije.

POSLEDICE I POTENCIJALI: Kako je za "Vreme" objasnila Zorica Jekić, samostalna savetnica u Privrednoj komori Srbije, libijsko tržište je postalo veoma konkurentno, pa je srpska privreda teško mogla da dobija poslove kakve je imala u doba SFRJ. Kada je građevinarstvo u pitanju, naša sagovornica ocenjuje da je tu postojala velika šansa, ali da su srpskim preduzećima bile "sasečene noge", jer komercijalne banke nisu bile zainteresovane da ih u tim aktivnostima prate, niti je država garantovala za njih: Gadafi je planirao ogroman budžet za infrastrukturne projekte, a za izgradnju stanova oko 50 milijardi dolara. Činjenica je da su u Libiji poslovali srpski građevinari, ali su poslovi bili mali (i uglavnom podizvođački) u odnosu na one koje su dobili veliki svetski konzorcijumi. Samo američki AECOM tamo je gradio oko 150.000 stanova, luksuzne zgrade, univerzitete i infrastrukturu. Radi konkurentnijeg nastupa na libijskom tržištu u Privrednoj komori Srbije je krajem februara održan sastanak srpskih i hrvatskih građevinskih firmi u cilju stvaranja zajedničkog konzorcijuma. Od srpskih firmi među prisutnima na sastanku bili su predstavnici preduzeća "Energoprojekt", "Ratko Mitrović", "Mostogradnja", "Planum" i "Zavarivač", a od hrvatskih "Lavčević", "Hidroelektro", "Konstruktor", "Končar", i "Železara".

Zorica Jekić slab izvoz industrijskih proizvoda objašnjava malim obimom asortimana da bi se sistemski izvozio, pa najveći potencijal vidi u procesnoj i prehrambenoj industriji.

Do trenutka početka sukoba, na libijskom tržištu su od srpskih preduzeća poslovali: Jugoimport SDPR, JAT, Geološki institut, Energoprojekt, Montinvest, Pessing, Petrolkomet (infrastrukturni poslovi), M Centar (trgovina), Eurogardi grupa (projektovanje), Otas Kompani (projektovanje), Partizanski put, Kofis, Jomil, Mobikom i Meridijan projekt. Jedan broj srpskih firmi i pojedini stručnjaci su uključeni i kao podizvođači "Ruske železnice" na izgradnji jedne deonice železničke trase. Zorica Jekić očekuje da će po okončanju sukoba svi ugovori i isporuke biti ispoštovani, a privredna saradnja nastavljena bez obzira na politički ishod.

Od ove obustave poslovanja će izgleda najviše stradati baksuzni radnici fabrike "Zastava oružje", jer je zbog prekida robne razmene obustavljena isporuka 60.000 automatskih pušaka u vrednosti od 15 miliona dolara. Posledice će biti velike, kako se navodi u saopštenju njihovog sindikata, jer trenutno nemaju drugih ozbiljnijih poslova, što će dovesti u pitanje opstanak ove firme sa dugačkim lagerom.

Shodno situaciji, i ministar odrane Dragan Šutanovac objavio je odlaganje vojnoekonomskih poslova sa Libijom. Naime, u novembru prošle godine on je tamo boravio kako bi dogovorio saradnju za koju se spekulisalo da vredi pola milijarde dolara, a poslovi su predviđali i izgradnju vojne bolnice na obodu Tripolija. Tada je Ministarstvo odrane objavilo da je napravljen plan da u narednom periodu 850 Libijaca dođe u Srbiju na školovanje u oblasti vojske i medicine. U tu vrstu obrazovanja Libija je bila spremna da uloži oko sto miliona dolara.

Ana Radić