Pod Medvednikom, u Mladićevom pčelinjaku >

Što smo cedili, cedili smo

Bio dobar sa komšijama, kod njega nije spav’o, šurak jeste, ne krije, i pomagali mu, cedili mu med, kad je Mladić bio nisu cedili, ali kad je nest’o svi su cedili

I Valjevo, i ta okolina, na mapi je kretanja generala Ratka Mladića. Poznato je, bilo javna tajna, da je krajem devedesetih godina, dvadesetak kilometara od Valjeva, podno planine Medvednik, u mestu zvanom Bobovske bare, kupio skoro hektar zemlje gde je drž’o pčele. I nije se time bavio iz hobija, im’o vele ozbiljne planove, ‘teo ceo kraj unapredi sa pčele i ti proizvodi. Angažov’o se i u Udruženju pčelara, planir’o osnuje udruženje prirode "Medvednik – Stave".

U to vreme se general slobodno kret’o, posećiv’o Narodni muzej u Valjevu, druge javne institucije. Biće 2000, ili 2001, javno bio u hotelu Grand na svadbi ćerke saborca i generala Živanovića, koji je pre Srebrenice prekomandovan sa mesta komandanta Drinskog korpusa. Zbog sve to što bilo javna tajna Nadležne službe su, sredinom prve dekade Novog veka, obilazile pčelinjak, i ispitivale komšije na okolnosti prisutnosti Generala. Najviše ispitivan i pretresan izvesni major u penziji Cvetko Cakić, koji drži pčele u istom mestu, i koji je i preporučio Mladiću lokaciju za pčelinji biznis. Kao mesto gde se Mladić skrivao poslednjih godina pominjan je vojni objekat u selu Krčmar podno Divčibara, a policija je, na iste okolnosti, imala takoreći javnu akciju u firmi "Vujić" Vidoja Vujića, za koga je utvrđeno da je milosrdno poslov’o sa Mladićevim sinom.

Zbog sve i zato krenemo pod Medvednik, pravo u Mladića pčelinjak. Dakle, Valjevo, Pričević, pre Stava desno skretanje u Bobovskim barama. Posle nekoliko stotina metara uzbrdnog i uzanog asvalta, sa desne strane, do puta, ograđena i zarasla parcela. Da nismo znali "koordinate", mogli omašimo, stanemo, tek kad se bolje zagleda, kroz zeleni gustiš se mogu videti košnice. Siđemo susednom parcelom nizbrdo, sve do velike lipe pod kojom su bile razbacane košnice. Uđemo u ograđenu parcelu, niz košnica žuto–plave, i srodnih boja koje su o’zgo pritisnute kamenjem. Trava visoka, voće iždžikljalo, nigde pčele, ni da se čuje da zazuji. Samo su se ošišane ovce gomilale na susednoj njivi.

Izađemo iz tu nebrigu, pa uzbrdo. Na krivini, gde kuća taj major Cvetko, gde sve podašišano, i gde se pčele samo roje u 200 plus jedna košnica, koliko i tačno im’o i general Ratko, naiđemo na vikendaša u penziji koji nešto barata oko bravice na kolima. Kako se upitasmo, sam počinje, ljudi nezadovoljni što General u’apšen, ali šta ćeš, čim je on bio obrijan, neprerušen, znači da i sam dig’o ruke. A njemu lično rek’o, dole u pčelinjaku, da se živ neće predati, da zadužio čoveka koji će ga likvidira. Opet i’ zvali u policiju, ima tome 20 dana, pitali, znaju li šta, lepo im rek’o, Slušaj, otkad je Slobodan otiš’o, njega nema, ako oni znaju da je dolazio, on ne zna. Još reko’ da su mu do pre dve godine u pčelinjak dolazili žena i šurak, sad niko, sve zaraslo.

Onda uze opriča šta rek’o onima sa B92, pre više godina, kad ga pitali, Šta bi on da naiđe Ratko, kako im odgovorio, Šta bi, pružio bi mu ruku. U te reči putem, sve se poštapajući, prođe meštanin koji dobaci, Srbin. Vikendaš u penziji nastavi da General im’o velike planove, ‘teo osnuje eko-zdravu sredinu, sa drugog brda, gde ima izvor, svima dovede vodu, osnuje Društvo prirode "Medvednik – Stave". Onaj što prolazio poštapajući se nastavi da se naglas preslišava, Šta ima da se priča kad završeno sve, otišla Srbija u bezdanje. Reporter mu reporterski posveti svu pažnju i zanimanje, on bez da zastane nastavi svojim putem, sve preko ramena zapodevajući priču u kojoj se sam pita’o i sam odgovar’o. Šta ima da priča, ništa, zar Srbina mi da damo, nije moralo, što se Amerikanci ne predaju, jok, samo mi šaljemo vojnika neprijatelju da mu sudi, nije dobro, nije dobro za pokolenja.

Da ga uslikamo, neće, nastavlja da General prop’o, kako ne bi prop’o od tolike brige i sekiracije, a nije ga vidio deset godina, šta da priča, ne vredi, trebalo je da se ne predaje, sam je prič’o da će da se ubije, to je uvreda države, uvreda svi nas. Okrete se, ko da podviknu, Snimaj to, to nije trebalo da dozvolimo, možda se General pred’o zato što rezonov’o da će Srbiji tako bude bolje, ali neće biti bolje prijatelju, samo gore, piši to, neka bude živ Tadić i zdrav, ali ne može nam biti bolje, nema od nas ništa, samo nas navode na tanak led...

Vratimo se do onog Vikendaša u penziji koji još petlj’o oko bravice na kolima, nastavimo ‘de stali, da narod misli da Generala nije trebalo ‘apsiti. Sluš’o je Draškovića Vuka, ne slaže se sa njim, ali podržava to što je rek’o da je General, gde je bio, i kako se sakriv’o, tek sad na slobodi. I on u policiji rek’o u tom smislu, da je bolje da je otkad otiš’o u Hag, nema smrtne kazne, a i na robiji se živi, biće bliže familiji, može kaže šta ‘oće, nije neki istoričar, ali misli da bi tamo sa Karadžićem mog’o iznese prave podatke o ratovanju. I u policiji je rek’o, nema njega ovde otkad je Slobodan odveden. A kad je bio, bio dobar sa komšijama, kod njega nije spav’o, jeste mu šurak, to ne krije. Pomagali mu, cedili mu med, kad je Mladić bio nisu cedili, ali kad je nest’o svi su cedili, cedili po dve tone, ali što su cedili, cedili su...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---