Šta sve možeš kad si predsednik:
Pekar leкar, apotekar…

Građani Srbije uopšte ne očekuju od svog predsednika da ume da upravlja teškim mašinama, da bude dobar u sportu, pa čak ni da im se direktno obraća bez valjanog razloga i povoda. Tadić je dosad, u okviru opisa svog radnog mesta, ostvario neke sasvim solidne rezultate. Ovako van predizborne kampanje, demonstriranje svestranosti i bliskosti sa narodom mogli bi da pošalju ne baš poželjnu poruku da šef države ima višak vremena, a manjak interesa za posao za koji je plaćen

Nije lako biti Boris Tadić. Tokom protekla tri meseca, predsednik Srbije i (po sopstvenom viđenju) predsednik svih građana regiona imao je više direktnih susreta sa takozvanim običnim svetom nego neki šefovi država tokom celog svog mandata. U Kraljevu je, podsetimo, pomogao zemljotresom pogođenoj porodici da usisa novododeljeni stan, u Boru silazio u rudarsko ono, u Rači je vozio kombajn... I sve to van izborne kampanje i bez zapostavljanja državničkih dužnosti.

U domaćoj tradiciji nije lako naći presedan: Tadićevi prethodnici, predsednici postkomunističke Srbije, nisu se baš istakli po tom pitanju. Slobodan Milošević je bio čudan slučaj: iako se uzneo na vrh tipično populističkim metodama, na krilima borbe protiv odnarođene birokratije, čim se konsolidovao, smanjio je direktne kontakte sa građanstvom na najmanju meru. Među narod je silazio samo kad je baš morao, i pritom se lepo videlo da mu to ne leži. Njegov poslednji pokušaj direktne komunikacije sa građanstvom (kontramiting "Volim i ja vas") završio se jadno. Od tada pa do pada sa vlasti sa javnošću je komunicirao samo putem televizije.

Njegov naslednik Milan Milutinović, skroman kakvim ga je Bog dao, retko je napuštao kabinet, a ni posetioci se nisu baš tiskali u predsoblju. Red je pomenuti i Vojislava Koštunicu, koji doduše nije bio predsednik Srbije nego SRJ, ali definitivno zaslužuje da se nađe u ovom tekstu. Koštunica je svojim profilom i načinom života (skroman državni posao, stan i vikendica u vlasništvu) najviše nalikovao tipičnom pripadniku beogradskog srednjeg staleža, ali nikad to u političkom životu nije jasno demonstrirao. Umesto toga, prigrlio je imidž umnog akademika, profesora prava, koji slabo obraća pažnju na zemne stvari, i na kraju je prošao kako je prošao.

Ako zagrebemo samo malo dublje u istoriju, naići ćemo na nešto naizgled slično: Josipa Broza Tita. Tito je, to su svi znali, bio kvalifikovani bravar koji se do smrti nije odvajao od svog malog struga. Sem toga je bio verziran u film i muziku, bavio se fotografijom, gajio je pčele, na Brionima je navodno sam okopavao vinograd, a ponekad je, kaže urbani mit, bežao od obezbeđenja da bi u nekom bircuzu sa običnim svetom na miru popio gemišt. Tito, međutim, nije imao potrebe da se udvara biračima ni da brine o glasovima: priče o njegovoj svestranosti deo su klasičnog kalupa kulta ličnosti u komunističkom modelu, a to je nešto sasvim drugo od višepartijskog sistema, gde vladaju druga pravila.

Većina šefova država ili vlada, ovde i svuda, svoje silaske "u bazu" ipak čuva isključivo za predizborne kampanje ili prirodne katastrofe, znači kad je neophodno. Gafovi su u takvim prilikama neizbežni, a ponekad su urnebesni. Sadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton, pametna žena iz visokog društva, tokom predsedničke trke ušla je u bar u nekoj zabiti i pred kamerama sa lokalnim ološem pila oštra pića na eks, pokušavajući da ubedi prisutne da voli lov na krupnu divljač; Vladimir Putin u slobodno vreme pilotira, vozi motocikle i rve se sa sibirskim tigrovima i polarnim medvedima; Berluskoni na različite načine, ali ništa manje uporno, demonstrira muževnost, proizvodeći skandale od kojih se čak i Vatikan sablaznio. U Britaniji je Gordon Braun upropastio šanse da bude reizabran kad je, nakon što se kobajagi slatko ispričao sa jednom bakicom na ulici, zaboravio da skine mikrofon, pa su svi čuli kako je, ulazeći u kola, pitao saradnika: "Ko mi dovede ovu ludaču?"

Ima i gore od toga. U epizodi koja je ušla u antologije gafova Džordž Buš stariji je, boreći se za drugi predsednički mandat, praćen kamerama ušao u samoposlugu, stavio par stvari u korpu i silno se začudio videvši laserski čitač na kasi. Na užas saradnika pitao je šta je to, a kad mu je objašnjeno, ukopao je sebe javnim obećanjem da će se, ako bude izabran, pobrinuti da svaka američka samoposluga dobije takvu spravu, čime je dokazao da godinama nije ušao ni u jednu radnju. Izgubio je glatko.

Šta je ovde pouka? To je ona narodna poslovica da majka ne kara sina što se kockao, nego što se vadio. Šta god mislili marketinški stratezi, američki građani nisu očekivali od Hilari Klinton da ume da barata sačmaricom, niti od bivšeg šefa CIA da sam kupuje bakaluk. Glasači su ih kaznili zato što su im, pokušavajući da se prodaju za nešto što nisu, uvredili inteligenciju.

Sledstveno tome, građani Srbije uopšte ne očekuju od svog predsednika da ume da upravlja teškim mašinama (čak ni ako stvarno ume), da bude dobar u sportu, pa čak ni da im se direktno obraća bez valjanog razloga i povoda. Tadić je dosad, u okviru opisa svog radnog mesta, ostvario neke sasvim solidne rezultate. Ovako van predizborne kampanje, demonstriranje svestranosti i bliskosti sa narodom mogli bi da pošalju ne baš poželjnu poruku da šef države ima višak vremena, a manjak interesa za posao za koji je plaćen.

Dejan Anastasijević