Primopredaja na Andrićevom vencu (c):
Šta će biti sa tajnim službama

Tomislav Nikolić naslediće od Borisa Tadića i predsedavanje tim čudnim telom, Savetom za nacionalnu bezbednost, na brzinu sklepanim juna 2007. Taj Savet jedno je od onih mesta na kojima se preklapaju poslovi Vlade i Predsednika. Druga mesta su Vojska i spoljna politika, ali ovaj slučaj je više seksi, zbog nezdrave očaranosti naše političke klase tajnim službama

Savet za nacionalnu bezbednost na brzinu je 5. juna 2007. okupio Boris Tadić na ad hoc "konstitutivni sastanak", s neba pa u rebra; zakon o Savetu donet je u Skupštini tek kasnije. Iz nekog razloga trebalo je sastaviti neko telo koje bi objedinilo kontrolu i davanje zadataka tajnim službama, što je već samo po sebi namera koja izaziva izvesne opravdane rezerve. (O tome je "Vreme" pisalo početkom juna 2007.) Neko je to odmah nazvao "Savet za kopita i rogove (u vreći)", zbog tadašnjeg kohabitacionog stanja koje će se razrešiti tek izborima 2008. Taj prvi Savet okupio je premijera, ministre unutrašnjih poslova, odbrane i pravde, ali iz nekog razloga ne i ministra spoljnih poslova (tada Vuka Jeremića); direktore četiri Službe (BIA, VOA, VBA i SID – koji je lakomisleno ukinut u međuvremenu); direktora policije i još neke, ali po pozivu. Formalno i nominalno, Savetom predsedava Predsednik Republike, ali svakodnevne poslove i sastanke vodi sekretar Saveta, formacijski šef Kabineta Predsednika, dakle Miki Rakić, ukratko. Savet zapošljava aparat od petnaestak analitičara koji na osnovu izveštaja Službi i Agencija proizvode "strogo poverljivo – državna tajna" papiriće i dostavljaju ih članovima Saveta. Šta su do sada proizveli, nama je uskraćeno da znamo, kao i koliko novaca poreskih obveznika je na to potrošeno.

Miroslav Latinović

Sastav Saveta formacijskim je načinom promenjen posle izbora u leto 2008, pa smo ostali bez Koštunice, Jočića, Bulatovića, Stojkovića i još nekih, od čega je mnogima laknulo barem malo. Ministra spoljnih poslova su opet zaboravili, a SID je ukinut, ali to očito nikome nije smetalo, mada je trebalo. Naime, takvo telo – u principu i po definiciji – formuliše bezbednosnu politiku svoje države, a na osnovu percepcije i analize mogućih pretnji, što je bez aktivnog glasa i učešća Ministarstva spoljnih poslova nemoguće. U sadašnjem obliku i sastavu, čini se nekako da se više bavilo intrigama, olajavanjima, spletkama i samohvalisanjem, živeći od pameti vrednih operativaca na terenu koji ostaju, naravno, anonimni.

BORISOV MIKI I TOMIN MIROSLAV: Sada su dobili novog Predsednika Republike i – samim tim – Saveta za nacionalnu bezbednost, i veoma su iznenađeni, mada su na vreme bili upozoreni na takvu mogućnost. Toma Nikolić će, naravno, dovesti svog Mikija da vodi Savet umesto Borisovog Mikija. Tomin Miki, kako čujemo, najverovatnije će biti osoba bliska porodici, to jest šurak, brat gđe. Dragice Nikolić: Miroslav Latinović, šef Tominog kabineta u stranci i njegovo nadasve poverljivo lice, što je sasvim u redu. Primopredaja dužnosti sekretara Saveta od g. Rakića g. Latinoviću biće sigurno veoma zanimljiva, ali mi o tome nikada ništa nećemo saznati. Na osnovu više od dve decenije poznavanja Srpske radikalne stranke i skoro četiri godine posmatranja Srpske napredne stranke, izvesno je da Predsednik i svi njegovi ljudi i dalje imaju nezdrav interes za udbaška posla; osim toga, trijumfalizam će ih neizbežno podstaći da stave nogu i u ta vrata, pošto će Vladu sastavljati bez njih. To je Voja Koštunica već bio uradio posle Petog oktobra, zadržavajući Radomira Markovića na čelu DB-a, na našu nesreću.

Pitanje sada glasi: kako će se novi Predsednik i buduća Vlada dogovoriti oko korišćenja informacija koje kroz Savet za nacionalnu bezbednost prolaze? Ima li mogućnosti za zloupotrebu? Do sada, naime, niko nije mario za taj Savet; sada opet imamo kohabitaciju – ali obrnutu: Vlada Tadićeva, Nikolić Predsednik. Može se sa izvesnošću pretpostaviti da se sada neki kaju što su taj Savet uopšte pravili, ali – gde smo, tu smo...

IMA TU NEČEG: Vreme je, nažalost, da se neke stvari reorganizuju i poboljšaju, da se ne bismo više bavili ovakvim brigama. Kao prvo, kažu da će buduća Skupština umesto jednog parlamentarnog odbora za odbranu i bezbednost (17 članova) imati dva: jedan za bezbednost, drugi za odbranu. To se čini kao pametna promena, jer je dosadašnji zajednički odbor bio glomazan i nepouzdan. To još ne znači da će Službe, Agencije i ostali pasti pod pažljiviju i efikasniju parlamentarnu i pravosudnu kontrolu, sve dok u tom Savetu – kad su već zapeli da ga imaju, a bolje bi bilo da nisu – ne budu sedeli ljudi iz Vrhovnog suda, odbora za bezbednost budućeg parlamenta i Ministarstva finansija. Ovo poslednje je važno, jer se jedino striktnom kontrolom trošenja novaca poreskih obveznika može obezbediti demokratski nadzor nad tajnim službama, kao što znamo iz primera raznih starih i lukavih demokratija. Ovaj Savet bio bi idealno mesto za takve provere i nadzor – kad ga već imamo. Pored toga, trebalo bi obavezno uključiti i ministra inostranih poslova – ili lice koje on ovlasti – iz gorenavedenih razloga. Bilo bi pametno izdvojiti spoljni obaveštajni rad iz sadašnjeg konglomerata BIA i osnovati iznova spoljnu obaveštajnu službu Ministarstva inostranih poslova, kad je SID već bio lakomisleno ukinut (nikada nismo čuli razloge za to). Naime, u normalnim demokratskim državama unutrašnja i spoljna bezbednost i obaveštajne aktivnosti na oba plana drže se strogo odvojeno; ima zašto tako treba, da sada ne ulazimo; čak su i Rusi bivši KGB razdvojili na FSB (unutrašnja bezbednost) i SVR (obaveštajni rad van zemlje). U nekom – nadamo se – budućem obliku, Savet bi imao u svom formacijskom sastavu i finansijsku kontrolu, spoljnu politiku, ali i Parlament i pravosuđe.

Skupštinska kontrola neophodna je i iznutra, u Savetu, a ne samo u budućem Odboru za bezbednost (ako tako ispadne), gde svi sede i slušaju, a niko nema bitnih primedbi i pitanja, jer ne zna šta se zapravo radi. Formacijsko prisustvo Vrhovnog suda (Kasacionog, to jest) potrebno je da posle ne bi bilo primedbi na zakonitost rada tajnih službi, a ako ih bude – da bi se znalo ko je trebalo da ih spreči ili da kazni prekršioce. Možda u sastav Saveta za nacionalnu bezbednost imenuju i nekog vladiku (Irineja bačkog Bulovića, recimo), ali to je samo šala, mada se ovde nikad ne zna...

Gde je tu sada Toma Nikolić, prezidencijalni odabranik i budući Nosilac Narodnog Suvereniteta? Ima u toj kohabitaciji i nečeg dobrog, kako se čini: paziće jedni na druge više i opreznije. Sve i da mu padne na pamet da nešto smulja i ugrozi javni interes – što se ne može isključiti, s obzirom na radikalsku prošlost, znamo čoveka – Toma Nikolić najverovatnije će odoleti iskušenju: ionako ga gledaju pod mikroskopom i prate mu svaku izjavu, a kamoli budući korak. On pred sobom ima pet godina u kojima može – ako se potrudi – svoju stranku da ojača, obnovi i dopuni boljim ljudima. Skandali mu ne trebaju, mada ima kratak fitilj i hoće da progovori na lakat, kao što vidimo. Reči su jedno, to se dade nekako ispeglati, makar bilo i bolno i ponižavajuće; postupci su drugo. Racionalno gledano, ako to bilo šta znači ovde – ne bi trebalo očekivati da Toma Nikolić pokuša bilo šta izvan svojih ovlašćenja preko Saveta za nacionalnu bezbednost ili preko Vojske čiji je, formacijski gledano, vrhovni komandant. U Savetu ima sve članove iz koalicione vladajuće većine koji će paziti na njega (ako ta većina ne bude njegova, naravno); u Vojsci ima između sebe i oficirskog kora Ministarstvo odbrane kao filter; vojne službe (VOA i VBA) sada su opet organi Ministarstva, a ne više Generalštaba, kao za vreme Miloševića.

Kako stvari stoje, teško da bi novi Predsednik Republike mogao – sve i da poželi, daleko bilo! – da ugrozi javni interes zloupotrebom tajnih službi.

Ako ne ispadne drugačije...

Miloš Vasić