Intervju – Bane Krstić, Garavi sokak, muzičar i producent tamburaške muzike:
Za društvo u ćošku i celi svet

"Odavde peva dno mora pod otvorenim nebom. Radosna tuga sa ravne ploče. U ravnici u kojoj nije lako pevati, a ako ne pevaš nećeš opstati, jer ovde Zemlja još uvek nije okrugla. U svakom slučaju, to je muzika nastala iz susretanja čoveka sa zemljom i ljudi sa ljudima, a tek posle su nastali gradovi"

"VREME": Govorimo o kulturnom mapiranju Vojvodine u kontekstu muzike ovog prostora. Kako vidite muzičku sliku ovog prostora? Koji je njen raspon i postoji li nešto zajedničko svim muzičkim oblicima koji se u Vojvodini mogu zateći – od tamburaša do Exita, od romske muzike do bećarca, od Slobodana Tišme do Balaševića, od Garavog sokaka do Obojenog programa?

BANE KRSTIĆ: Odavde peva dno mora pod otvorenim nebom. Radosna tuga sa ravne ploče. U ravnici u kojoj nije lako pevati, a ako ne pevaš nećeš opstati, jer ovde Zemlja još uvek nije okrugla. U svakom slučaju, to je muzika nastala iz susretanja čoveka sa zemljom i ljudi sa ljudima, a tek posle su nastali gradovi.

Pored komponovanja i muziciranja s Garavim sokakom, bavite se produkcijom i promocijom tamburaške muzike. Kako biste opisali geografsko-poetički sadržaj tamburaške muzike?

Kad bi trebalo da je predstavimo farbom, to bi bila zelena muzika nastala iz trijumfa bilja, najnežnije pobede na ovom svetu. Bila je i ostala izraz radosti života, bećarskog duha i optimizma ravničarskog čoveka.

Svira se prstima i dušom, sa perima od volovskog roga, bez struje, na drvenim instrumentima nasleđenim od predaka, u svim mogućim i nemogućim prilikama, po čardama uz Dunav, kafanama, kućama, uz špricer i osmeh.

Nekad je ova muzika bila estrada, danas je kultura. Medijski je skoro potpuno marginalizovana, mada se ovde svira najbolje u regionu. Većina tamburaša osuđena je na kafanski dim i zaborav. Zato smo pre par meseci pokrenuli nekomercijalni internet radio www.tamburasionline.com za besplatno slušanje ove vrste muzike širom sveta. Snimili smo zasad preko 500 pesama, što po terenu, što u studijima. Izvođači su poznati i nepoznati, koji pevaju 24 sata "za društvo u ćošku i celi svet".

Kakva je danas vojvođanska tamburaška scena? Gde se najbolje svira i koji su najbolji orkestri?

Legenda ove muzike je bio i ostao Janika Balaž sa kojim završava stara tamburaška epoha i počinje nova. Danas je kralj ove muzike Zvonko Bogdan, i sjajni tamburaši koji ga prate: Mile Nikolić, Boško Nikolić, Čiča Sladić, Dubravko Isakov, Dragan Radović... Tu su i sjajni braća Šćitaroci iz Ad Libituma. Posebno mesto u tamburaškoj muzici zauzimaju romski pevači: Stevica Jovanović – Čvarak, Milan Ivanov – Brataš, Vida Pavlović, Miodrag Dimitrov – Pisarika, Boško Jovanović – Boškić, Kole Jovanović... Mesto gde se sad najbolje svira ova muzika su čarde "Akva Dorija" i "Plava frajla" u Novom Sadu, "Kaloš čarda" u Bačkoj Palanci, salaš "Majur" u Subotici, "Salaš 137" na Čeneju, čarda "Kod Braše" u Begeču...

Ko su ličnosti koje u muzičkom (autorskom i izvođačkom) smislu najbolje personifikuju muziku u Vojvodini?

Kantautori: Zvonko Bogdan, Đorđe Balašević, Bane Krstić, Branislav Babić – Kebra, Milan Mumin... Izvođači: Mile Nikolić, Boško Nikolić, Dubravko Isakov, Bako Jovanović, Boško Jovanović, Miloš i Momir Jovanović, Stevica Familić, Stanka Ninkov... Da nekim slučajem nisu u muzici, već u atletici, svi pomenuti bili bi maratonci. Svi decenijama bez prestanka tiho koračaju kroz bespuća ravnice i tražeći i praveći svoje puteve, u taktu prirode, tu gde je sporina resurs. To smo naučili od zemlje koja je zahtevna, ali strpljiva.

Kada biste nekome sa strane morali da muzički objasnite Vojvodinu, koje pesme biste mu pustili i zašto baš te?

"Gajdaško kolo"

"Ej, salaši"

"U tom Somboru"

"Kada padne prvi sneg"

"Evo banke, Cigane moj"

"Ringišpil"

"Slovenska"

"Neki novi klinci"

"Priča o Vasi Ladačkom"

"Teci teci, Dunave"

"Skeledžija"

"Ko te ima taj te nema"

"Nebo nebo plavo je"

"ABCD avioni"

"There..."

Muzika jednog podneblja je uvek odraz prožimanja geografije i mentaliteta ljudi koji tu žive. Zato se danas može i muzički putovati svetom, jer destinacije više nisu mesta već stanja. Bilo bi dobro da u tom smislu Srbija pređe sa sobom na ti i ponovo otkrije samu sebe. To je u 21. veku neophodno. Autentičnost nikad nije bila na većoj ceni. Ovaj tekst nije zaboravljeno sećanje na jedan svet koji nestaje, već potvrda njegove vitalnosti. Bilo je i težih vremena, a tamburaši su pevali, uvek sa osmehom na licu...

S. Ćirić