Zumiranje 21, 14. jun 2015.:
Da li treba prodati Telekom?

O privatizaciji Telekoma, razlozima za i protiv toga, očekivanjima, potencijalnim kupcima razgovaralo se u dvadeset prvoj emisiji "Zumiranja", u kojoj je novinar nedeljnika "Vreme" Radmilo Marković ugostio dr Miroslava Prokopijevića, profesora ekonomije, i Zorana B. Nikolića, novinara i člana inicijative "Stop privatizaciji"

Kada se 2011. godine govorilo o privatizaciji Telekoma, Miroslav Prokopijević je rekao da bi prodaja bila dobra po preduzeće jer politička elita neće moći da utiče na poslovanje, ali loše po državu jer prodaje profitabilno preduzeće. On smatra da je situacija sada slična: "Čim neko hoće da kupi firmu, smatra da može da napravi više nego što je u stanju sadašnji vlasnik, u ovom slučaju država. Iako Telekom nekoliko godina posluje pozitivno, ta dobit može da bude veća. Najveća dobit je možda ta što se on izvlači iz ruku države jer se pokazalo da svaka vlast ‘očerupava’ javna preduzeća."

Važno je reći da Telekom posluje pozitivno, ali je pitanje šta za koga znači efikasnost, smatra Nikolić: "Za privatnog vlasnika je efikasnost maksimalan profit. Međutim, država Srbija od Telekoma ima niz drugih koristi. Dobit Telekoma je u poslednjoj godini za koju postoje zvanični podaci bila oko 130 miliona evra. To je bila godina u kojoj je otplaćivan kredit za otkup 20 odsto akcija OTE-a i refinansiran je kredit za kupovinu udela u Telekomu Srpske. Godišnji iznos koji je otplaćivan tokom tri godine bio je 170 miliona evra. To je otplaćeno i za 2015. godinu očekuje se da čista dobit bude oko 300 miliona evra. Ono što bi potencijalni privatni vlasnik radio možemo da vidimo iz primera telekomunikacionih kompanija iz zemalja u okruženju – povećavao je cene i otpuštao zaposlene kako bi povećao dobit. Konkurenciji je stalo da uradi isto, ali vlast mora da misli o izborima i vrlo nerado podiže cene. To uz dominantnu poziciju Telekoma na tržištu drži cene pod kontrolom, čime se većem broju građana omogućava da dođu do telekomunikacionih usluga."

Prokopijević smatra da to nije tržišni, već administrativni mehanizam i da cene drži konkurencija, a ne prodaja: "Kod nas je pravo drugih operatera formalno ostvareno, ali de facto nije. Ako se svi operateri definišu jednako, pretplatnik će imati priliku da pobegne od lošeg, skupog operatera, koji ne održava linije. Konkurencija tome služi i jedino je tako moguće ostvariti tržišnu ravnotežu. Limit jurenja profita privatnog vlasnika su drugi operateri. Privatizacija telekomunikacionog tržišta je preovlađujuće rešenje u većini srednjerazvijenih i razvijenih zemalja i nemoguće je da ne bi dalo rezultate i u Srbiji."

"Ovde je situacija obrnuta, jer država kao vlasnik Telekoma izbegava da podiže cene, a drugi operateri bi to voleli", smatra Nikolić. "Telekom drži cene nižim nego što bi privatni vlasnici voleli i ne omogućava im da ih podignu, kao što inače rade svuda kada se izgubi dominantna državna kompanija. Telekom neposredno zapošljava oko devet hiljada ljudi, sa zavisnim firmama više od 13 hiljada. Kompanija troši značajne sume za građevinske radove, nabavku opreme, te poslove inostrani vlasnik po pravilu seli iz zemlje. Tako, od Telekoma od zavisi 90 hiljada radnih mesta i procenjuje se da će 60 hiljada biti izgubljeno."

Privatizacijom jedne firme ne može se očekivati čudo u ekonomiji, ali privatizacijom i ostalih podigao bi se nivo efikasnosti, a plate bi počele da rastu, kaže Prokopijević: "Jedna od stvari koja mora da se uradi je popravljanje poslovnog okruženja da bi bilo više ulaganja za usisavanje nezaposlene radne snage. Postoje dve koncepcije – ako hoćete sigurnost radnih mesta, idete ka državnoj regulaciji, socijalizmu i planiranju, a ako hoćete više radnih mesta, morate imati konkurenciju."

KO ŠTA KUPUJE I PO KOJOJ CENI: Kada je o potencijalnom kupcu reč, Nikolić kaže da je najizglednije da će to biti Dojče telekom: "U Telekomu Srbija ima 372 korisnika na jednog zaposlenog, u makedonskom Telekomu gde je Dojče telekom već ušao, ima 800 korisnika na jednog zaposlenog, ali u Dojče telekomu ima 289 korisnika po zaposlenom radniku. Kroz broj korisnika po zaposlenom ogleda se i kvalitet usluga. O tome da li je racionalan način na koji je organizovan Telekom mora da se priča, ali to svakako nije argument za privatizaciju. Problem je što smo mi disfunkcionalna demokratija i dok se to ne promeni, ništa se neće promeniti. To je moguće samo učešćem građana koji će jednom morati da uzmu učešće u političkom životu i odlučivanju. Za naše trenutne socijalno-ekonomske uslove privatizacija Telekoma i bilo koje kompanije u javnom vlasništvu koja pozitivno posluje bila bi katastrofa."

Argument zagovornika privatizacije je da Telekom neće moći još dugo da posluje pozitivno i na to ukazuje gubitak tržišta, smatra Prokopijević: "Za desetak godina broj klijenata će se smanjiti za 20–30 odsto, a taj pad može da bude i drastičniji. Da je manjak zaposlenih, a efikasnost visoka, kompanija bi bila vrlo dobra za prodaju. Ne bi bilo otpuštanja i reorganizacije. Po pravilu, privatizacije su dovodile do investicija, ali samo pod uslovom da se tržište otvori. Bitni su uslovi pod kojima će se Telekom prodati. Ako vlasnik bude hteo da ide na cenu, potrebno je da se podignu cene usluga i da kupac dobije ekskluzivno pravo na određeni broj godina. To je ubistveno za potrošače, a dobro za vlasnika koji dolazi i za vlast jer će dobiti više fondova, pa će moći više da troškari i kupi više socijalnog mira."

Završena je procena i urađeno šest varijanti za prodaju – od strateškog partnera, preko manjinskog udela, do prodaje celokupnog državnog udela, kaže Nikolić: "Sve opcije su otvorene, ali se na kraju došlo do toga da umanjivanjem raznih obaveza država za svojih 78 odsto može da dobije oko 1,2 milijarde evra. Poređenja radi, 2011. godine je za 51 odsto nuđena 1,1 milijarda evra. Država kao vlasnik ima druge prioritete, pa i dobit drugačije deli – kroz radna mesta, niže cene, davanja u sportske, kulturne, humanitarne svrhe, kroz angažovanje domaćih firmi... Poslovi sa Telekomom mnogim domaćim firmama daju reference da bi dobili neke druge poslove. Sa privatizacijom, svega toga neće biti."

O eventualnoj ceni trenutno se ne može govoriti ni približno jer je to stvar određenog trenutka, smatra Prokopijević: "Cena koja je pominjana zavisiće od toga sa kojom cenom usluga će se prodavati, koje usluge će se prodati, koji procenat, da li će biti ekskluzivnih prava za kompaniju koja kupi, da li će biti prave konkurencije. To su sve faktori koji utiču da ovog časa ne možemo da kažemo ni okvirnu cenu. Kada se oni definišu, videće se koliko je neko spreman da ponudi. Onaj ko kupuje Telekom, uzima da bi pokazao da sa tom firmom može više da se napravi. Da bi se više napravilo, mora bolje da se radi, a ako želimo bolje da živimo, moramo efikasnije da radimo. Privatizacija Telekoma i ostalih firmi je mali korak ka tome."

Ukoliko se Telekom proda, novac će nestati u roku od godinu dana, kaže Nikolić: "Premijer je govorio da će polovina novca otići na otplatu najskupljih zajmova, a da će druga polovina otići u budžet da bi se smanjio deficit. Ukupna suma koja je sada predviđena budžetom za otplatu dugova je četiri milijarde evra. Polovina od ranije pomenute 1,2 milijarde evra je 15 odsto od tog duga koji mi moramo da otplatimo u narednih godinu dana. Druga polovina otići će na smanjenje budžetskog deficita koji iznosi oko dve milijarde evra. Novi deficit u budžetu nastaće otpuštanjima i taj novac će samo da poništi negativne efekte za tu jednu godinu."

Prokopijević smatra da će novac otići na čuvanje socijalnog mira: "Možda neće otići na plate i penzije, ali može da ode na otplatu najskupljih kredita. Upravo time postiže se čuvanje socijalnog mira jer njihovo otplaćivanje stvara veće mogućnosti zaduživanja Vlade u budućnosti. Pretpostavljam da prodaja Telekoma izaziva priličan odijum među premijerovim biračima i da je svestan političke štete koju bi izazvala. Postoji direktna politička šteta o kojoj vlast mora da misli. Ukoliko do privatizacije Telekoma ne dođe, on će postati kompanija koja je na razne načine privilegovana, koja polako gubi učešće na tržištu i postaje sve manje atraktivna i koju produktivniji radnici posle nekoliko godina počinju da napuštaju."

Ciljevi privatnog vlasnika svode se isključivo na profit, dok su ciljevi političara složeni jer svako od njih na kraju mora da izađe na izbore, smatra Nikolić: "Mora mnogo toga da se menja, u tome sam saglasan, ali to mogu da menjaju samo građani. Kad je u privatnim rukama, mi nemamo nikakvog uticaja. Privatni vlasnik samo gleda da strpa u džep. Moguć je i scenario po kome će ući neki strani operater, pa da posle izvesnog vremena shvati da mu se više isplati da proda nekom investicionom fondu. Kad jednom uđe privatni kapital, svašta može da se desi. Ako se na političkoj sceni ništa ne promeni, dobrobiti koje Telekom ima dok je u državnom vlasništvu će se smanjivati, dok kompanija ne počne da posluje negativno", zaključuje Nikolić.

priredila Katarina Stevanović