Intervju – Violeta Belanović Kokir, direktorka Sekopaka:
Infrastruktura je uslov za odgovorno ponašanje

"Rešavanje divljih deponija, koje postoje decenijama unazad, nije moguće bez aktivne saradnje inspekcije i policije, u sankcionisanju počinilaca radnji nelegalnog odlaganja otpada. Velika sredstva su u proteklih nekoliko godina data za uklanjanje divljih deponija, ali su se mnoge ‘obnovile’"

Prema nekim podacima, u Srbiji se godišnje proizvede oko 2,5 miliona tona otpada, od kojih veliki deo završi na divljim deponijama. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, trenutno se reciklira samo pet procenata komunalnog otpada, a jedina oblast gde se beleže dobri rezultati jeste sakupljanje ambalažnog otpada – u 2014. godini na tržište Srbije stavljeno je u promet 330.000 tona, a reciklirana je trećina te količine, dok je u 2015. godini reciklirano 42,3 odsto od ukupno stavljene ambalaže u promet. Kompanija Sekopak je najveći ovlašćeni operater za ovu vrstu otpada, a prema njihovim podacima, ova kompanija je u 2014. godini sakupila i poslala na reciklažu preko 38.000 tona dok je u 2015. godini sakupila i poslala na reciklažu preko 53.000 tona ambalažnog otpada.

O stanju u Srbiji kada je reč o otpadu i recikliranju, navikama građana i mogućnostima i potrebnoj infrastrukturi da oni sortiranjem otpada budu prvi činilac u procesu recikliranja, za "Vreme" govori Violeta Belanović Kokir, direktorka Sekopaka.

"VREME": Kakva je generalna situacija sa otpadom u Srbiji, u odnosu na ono što EU zahteva u Poglavlju 27? Koliko smo daleko od tih standarda (računato u vremenu i novcu), i koja je uloga Sekopaka u ovim procesima?

VIOLETA BELANOVIĆ KOKIR: Kada se govori o životnoj sredini uopšteno, možemo govoriti o stanju životne sredine u delu legislative, odnosno prilagođavanja naših zakona Evropskim direktivama i praktičnom stanju vode, vazduha, zemljišta, otpada. Srbija je u proteklom periodu dosta uradila u prvom delu, u delu prilagođavanja zakona evropskim, za šta je u velikoj meri dobila pozitivne ocene u vezi sa Poglavljem 27. Nažalost, u drugom delu ostalo je još jako mnogo toga da se uradi. Situacija u upravljanju otpadom je dualna, jer je sa jedne strane otpad generisan u industriji sve bolje rešen, ali komunalni otpad još kaska za potrebnim kriterijumima. Razlog za to je jednostavan, posao upravljanja otpadom zahteva vreme i novac, učešće svih učesnika u lancu. Iz tog razloga upravljanje ambalažnim otpadom jeste najbolji primer sinergije privrede, lokalnih samouprava, sakupljača i građana. Sekopak, kao operater sistema upravljanja ambalažnim otpadom ima važno mesto u održivom funkcionisanju celog sistema, finansijski podržavajući komunalna preduzeća i sakupljačke kapacitete u postavljanju i rukovođenju sistemom selekcije ambalažnog otpada EU je sa sistemom produžene odgovornosti proizvođača započela još početkom devedesetih godina prošlog veka, i danas se većina zemalja članica nalazi na 60-70 odsto sakupljanja i reciklaže ambalažnog otpada. Srbija je ovaj proces započela 2010. godine, i za prethodnih šest godina dosegla je cilj od 38 odsto, a ove godine očekujemo ispunjenje cilja od 44 odsto recikliranog ambalažnog otpada. Sekopak je za 2015. godinu ispunio propisan cilj sa 39,7 odsto, a za ovih šest godina, zajedno sa našim partnerima – sakupljačima, komunalnim preduzećima i privatnim kompanijama – sakupio je i poslao na reciklažu preko 180.000 tona svih vrsta ambalažnog otpada.

Koliko su građani edukovani za postupke odlaganja i sortiranja otpada i za njihov značaj u postupku reciklaže?

Edukacija je kontinuirani proces koji se nikada ne završava. Možda je bolje govoriti o navikama našeg stanovništva. Prema našim iskustvima, više od 40 odsto građana je spremno da razvrstava otpad ako za to ima odgovarajuću infrastrukturu (kontejnere, kese, kante). Kada govorimo o građanima u individualnim domaćinstvima, taj procenat raste i dolazi čak do 70 odsto. Suština je u omogućavanju građana da obavljaju svoju dužnost, jer odvajanje otpada jeste građanska dužnost! Novim izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom, koje su usvojene u februaru, dati su novi rokovi lokalnim samoupravama da se infrastruktura postavi, tako da će građani biti u prilici da pokažu odgovorno ponašanje. Sekopak se pored akcija i učešća na velikim festivalima, intenzivno bavi edukacijom građana kroz door-to-door kampanju (Leskovac i Niš), edukativne predstave za decu predškolskog i školskog uzrasta (u više od 15 gradova u Srbiji), radionice za zaposlene naših klijenata, akcije sa našim klijentima sa ciljem pozivanja građana da učestvuju i odvajaju ambalažni otpad.

Šta država i kompanije mogu da urade kako bi ovaj postupak bio što bolji? Na primer, svuda u mom kraju postoje samo obični kontejneri, gde nikakvo sortiranje otpada nije moguće.

Kompanije, kao članice Sekopaka, upravo i čine dosta da se ovaj postupak ubrza. Mi sarađujemo sa velikim brojem sakupljača i komunalnih preduzeća, naša infrastruktura je postavljena u mnogim delovima Srbije, od Pančeva i Bečeja do Novog Pazara i Leskovca. Od kada je Sekopak počeo sa radom na terenu 2010. godine, sakupljanje komunalnog ambalažnog otpada je poraslo preko šest puta! Planiramo da ovaj procenat povećavamo sve više i više, upravo kroz direktnu saradnju sa lokalnim samoupravama i postavljanjem kontejnera i kanti za primarnu selekciju otpada. U 2016. godini imamo akciju deljenja kesa za primarnu selekciju u Leskovcu, podelu kontejnera smo završili u Bečeju, dok nas očekuje i podela kontejnera u Novom Pazaru. Veoma su dobro propraćeni kontejneri za staklo (zvona za staklo) u Beogradu i Pančevu, pa ćemo sa akcijom postavke ove vrste kontejnera nastaviti i po drugim gradovima Republike Srbije.

Pomenuli ste princip "produžene odgovornosti proizvođača". U Srbiji je taj princip usvojen 2009. godine, ali šta zapravo taj princip znači?

Princip "produžene odgovornosti proizvođača" je princip transponovan iz Direktiva Evropske unije i predstavlja model kojim se odgovornost proizvođača ne završava u trenutku plasiranja proizvoda na tržište, već se ona produžava i nakon korišćenja proizvoda, do trenutka kada nastaje otpad. Ideja je udruživanje privrede i operatera, kao što je Sekopak, koji za njih brinu o obavezi da se nastali otpad zbrine na adekvatan način. Privreda za ovaj proces odvaja sredstva koja Sekopak prenosi direktno na sakupljače koji posao fizički obavljaju. Ovaj princip se pokazao kao najefikasniji i zastupljen je u svim zemljama EU. On apsolutno daje puni smisao cirkularnoj ekonomiji kojoj Evropa stremi.

Možete li nešto više reći o pojmu i ciljevima cirkularne ekonomije?

Evropska komisija je u decembru 2015. predstavila predlog zakonodavnog paketa o kružnoj ekonomiji (Circular Economy Package) koji bi trebalo da doprinese smanjenju nastanka otpada i kvalitetnijem smanjenju potrošnje resursa, uštedi energije i zbrinjavanju otpada do 2030. godine. Ukoliko se princip cirkularne ekonomije želi primeniti neophodne su dve stvari: da postoje aktivna privreda i aktivni građani koji će podneti trošak ovog principa. Cirkularna ekonomija se može posmatrati kroz dva lanca materijala: tehnički i biološki, gde tehnički podrazumeva vraćanje u proizvodni proces svih nebioloških materijala, dok biološki podrazumeva u najvećoj meri reciklažu hrane i materijala koji se mogu razgraditi. Ono što cirkularnu ekonomiju razlikuje od reciklaže jeste da ona zahteva rad na svakom delu procesa proizvodnje i na kraju i način kako reciklirati proizvod. Istovremeno, postavlja se pitanje koliko se puta otpad može reciklirati jer se svaki put gubi deo proizvoda i potrebno je uložiti više novca kako bi se napravio novi proizvod. I pored svih primena principa cirkularne ekonomije i vraćanja sirovina u proizvodnju, moramo biti svesni da se ne može reciklirati do beskonačnosti i da jedan deo proizvoda morati da završi ili na deponiji ili u inseneratoru. Zbog svega ovog cirkularna ekonomija i sistem produžene odgovornosti proizvođača se prirodno nadopunjuju i nadovezuju. Princip produžene odgovornosti već imamo, on daje najbolje rezultate u upravljanju ambalažnim otpadom, a ono što nam predstoji je da zajedno sa EU radimo na uvođenju cirkularne ekonomije.

Prema vašem iskustvu, koliko kompanije ispunjavaju svoje obaveze kada je reč o upravljanju otpadom? Činjenica je da u Srbiji postoji ogroman broj divljih deponija – sav taj otpad je morao odnekud da dođe.

Preko 80 odsto kompanija u Republici Srbiji prenelo je svoju obavezu upravljanja ambalažnim otpadom na operatere i time se uključilo u sistem. Koliki je uticaj i doprinos svakog operatera, teško je reći zbog različitih prioriteta, odnosno interesa. Kao operater, Sekopak je 100 odsto osnovan od strane obvezničke privrede, i najveći interes vidi u ulaganju u sakupljanje komunalnog ambalažnog otpada, saradnju sa lokalnim samoupravama i preduzećima kojima su one predale na upravljanje ovu delatnost. Smatramo da je ovo jedini način da se ispune svi ciljevi koje naša država ima. Ipak, mora se podvući da rešavanje divljih deponija, koje postoje decenijama unazad, nije moguće bez aktivne saradnje inspekcije i policije, u sankcionisanju počinilaca radnji nelegalnog odlaganja otpada. Velika sredstva su u proteklih nekoliko godina data za uklanjanje divljih deponija, ali su se mnoge "obnovile". Kada se postavi sistem za odvojeno sakupljanje ambalažnog otpada, dovoljan broj reciklažnih dvorišta za sve druge tipove otpada, neophodno je uvesti mere kojima će se nagraditi odgovorni građani, a sankcionisati neodgovorni.