Film:
Jedna noć neuspešnog scenariste

Iako se ne može podičiti originalnošću, Taksi bluz je veoma pitak i gledljiv film, što dokazuje i njegovih prvih 50.000 gledalaca

Sudeći po bioskopskim rezultatima u drugoj polovini januara, pred nama je uspešna godina za srpski film. Trend koji su krajem prošle godine započeli još uvek aktuelni hitovi Južni vetar Miloša Avramovića i Kralj Petar I Petra Ristovskog (prvi je postao prvoklasni popkulturni fenomen koji još uvek trese zemlju i region), ove godine je nastavio Taksi bluz, komedija koju je za samo prva četiri dana prikazivanja gledalo gotovo 50.000 gledalaca. To je zaista impresivan broj koji već sada, na samom početku distribucije, ukazuje da će debitantska režija Miroslava Stamatova biti jedan od najpopularnijih filmova godine, a istovremeno i treći srpski bioskopski hit za tri meseca.

Scenario koji potpisuju dva Marka – Backović i Jocić – veoma je jednostavan. Priča prati jednu noć u životu neuspešnog scenariste Marka (glumi ga popularni televizijski glumac Andrija Milošević u svojoj prvoj pravoj glavnoj filmskoj ulozi) koji zarađuje tako što taksira. U Markovom taksiju će se od sumraka do svitanja voziti čitav niz živopisnih likova, a njegov susret sa siročetom Damirom (debitant Todor Jovanović, dečak koga ćemo ove godine imati prilike da vidimo i u filmu Heroji mladog Gorana Nikolića) promeniće mu život iz korena. Scenario ima pikarsku strukturu, sa glavnim junakom koji ide iz jedne avanture/vožnje u drugu. Segmenti najčešće nisu u uzročno-posledičnom odnosu, što ponekad ume da bude frustrirajuće, tim pre što su neki delovi filma znatno efektniji i smešniji u odnosu na druge. Opet, film funkcioniše kao celina pre svega zahvaljujući dvema narativnim nitima koje prožimaju radnju: prva prati zbližavanje Marka i Damira (kao i dečakove pokušaje da pronađe svog biološkog oca), dok je druga usredsređena na (moguću) romansu Marka i dispečerke Tanje (Milena Predić).

Andrija Milošević je u svakom kadru. Glumi u okvirima svoje prepoznatljive televizijske persone, nijansirane uz pomoć par dražesnih scenarističkih ukrasa (Marko je, na primer, veliki ljubitelj stripova, pa se u njegovom taksiju uvek mogu naći nove epizode Zagora i Dilana Doga, što predstavlja šlagvort za nekoliko komičnih dijaloških razmena). Scene neretko "kradu" epizodni glumci, pre svih poznata stendap komičarka Sandra Silađev u ulozi razgoropađene trudnice i Aleksandar Meda Jovanović kao transvestit poganog jezika. Najpoznatiji i najiskusniji glumci, poput Nikole Đurička, Borisa Milovojevića i Sergeja Trifunovića, ostavljaju najslabiji utisak, dok nova lica zaslužuju najviše pohvala – pored pomenutih, tu su i Aleksandra Tomić, čija uloga u sećanje priziva Branku Katić iz vremena filma Mi nismo anđeli (veći kompliment od toga joj nije potreban), i Srđan Bjelogrlić, čije prisustvo u film unosi malo jeze i podsećanje da Beograd, kao i svaka metropola, krije brojne opasnosti.

Taksi bluz je najbolji kada nije politički korektan, kada je humor grub i na granici "dobrog ukusa", ali je vidan pokušaj da ponuđeno, uz svega par odstupanja, bude prijemečivo što širem auditorijumu, pa otuda i potreba da se romantičnim podzapletom ublaži komična oštrica. Reditelj Stamatov zna kako da izvuče što više iz postavke i ograničenog budžeta, uz svesrdnu pomoć ekipe sastavljene od iskusnih profesionalaca i mladih nada, među kojima treba izdvojiti one ključne: direktora fotografije Luku Milićevića, scenografkinje Sanju Bulat i Katarinu Plavšu, kostimografkinju Jelenu Đorđević i montažera Davora Bosankića.

Balansirajući između melodrame i komedije, Stamatov i ekipa snimaju veoma pitak i gledljiv film, ostvarenje koje se svakako ne može podičiti preteranom originalnošću (naslov je pozajmljen od Lungina, postavka od Džarmuša, dok je po tonu i samozadatim ciljevima Taksi bluz najsličniji Andrićevim Munjama), ali koje ima šarma i koje je u produkcijskom pogledu iznenađujuće kompetentno i zaokruženo. Film sadrži i nekoliko prilično dobro režiranih akcionih scena, što svakako predstavlja još jedan plus, pa je šteta što sličnih vratolomija na četiri točka nije bilo više. Iako svakako ne predstavlja prevratničko ostvarenje u okvirima srpske kinematografije, Taksi bluz je zdrav komercijalni film i podsećanje da je naša publika željna filmskih razbibriga. Srećom po one željne da se razonode, bluz u Taksi bluzu uglavnom ostaje samo u naslovu. Naša publika je očigledno već dugo željna komunikativnog i rasterećujućeg filmskog sadržaja, a Stamatov im je ponudio upravo to – dobru zabavu i mogućnost da se gledalac tokom sat i po provedenih u bioskopu opusti i nasmeje. Ni više ni manje od toga.

Đorđe Bajić