Intervju – Marko Jakšić, političar sa severa Kosova:
Obraz nema cenu

"Posle svega što se desilo Oliveru, nakon svih saopštenja i gadosti koje su o nama izgovorene posle njegovog ubistva, spletki i ucena kako pre, tako i posle poslednjih lokalnih izbora koje su nam priređivali članovi i perjanice te ‘državne liste monolitnog jedinstva’, kao i najviši predstavnici vlasti u Srbiji, bilo bi bolesno..."

Vest da Građanska inicijativa "Sloboda, demokratija, pravda" (SDP) na predstojeće parlamentarne izbore na Kosovu i Metohiji, zakazane za 6. oktobar, izlazi zajedno sa Srpskom listom, izazvala je veliku zbunjenost u javnosti. Sve do pogibije u još nerasvetljenom atentatu 16. januara 2018. SDP je predvodio pokojni Oliver Ivanović, političar koji je uoči poslednjih lokalnih izbora na Kosovu prošao tešku medijsku hajku i ozbiljne optužbe na svoj račun. Pošto su spotovi u kojima je Ivanović satanizovan emitovani na TV Pinku, javnost osnovano sumnja da iza njih stoje ljudi bliski Srpskoj listi i Srpskoj naprednoj stranci. Iako je "preletanje" iz SDP-a u redove Srpske liste i do sada bilo česta pojava, koalicija je, s obzirom na ono što su vodeći ljudi obe političke organizacije govorili jedni o drugima, ipak, šokantna vest. Jedan od verovatno najpoznatijih pripadnika SDP-a, Marko Jakšić, pravnik iz Kosovske Mitrovice, na ovu odluku reagovao je istupanjem iz ove organizacije. Za "Vreme" govori o razlozima za taj potez, ali i o drugim temama koje su u kosovskoj realnosti važne, a iz Beograda se možda i ne vidi da su bitne.

"VREME": Početkom godine podneli ste ostavku na mesto odbornika, a sada ste i napustili Građansku inicijativu SDP. Šta su vam bili motivi za svaki od ovih pojedinačnih poteza?

MARKO JAKŠIĆ: Za sve ovo vreme koliko traju antivladini protesti nijednom predstavnici države nisu upotrebili toliko resursa i truda da spreče održavanje jednog od protesta ili umanje broj učesnika kao tada u Kosovskoj Mitrovici. Najduži boravak Marka Đurića na Kosovu i Metohiji odigrao se tom prilikom, otvorena je nezavršena banja, podeljeni ključevi već useljenih stanova. Taj protest jeste bio jedna gradska priča, spontano nastala, bez ikakve političke podrške ili uticaja nekoga sa strane. Međutim, to nije sprečilo da šef kancelarije za KiM koristi nacionalne medije pod kontrolom vlasti i protest povezuje sa raznim političkim opcijama i optužuje nas za "izdaju". Svrha ostavke na mesto odbornika je bila dvostruka: da se spreči manipulacija kojom se služio režim, a ujedno i pošalje poruka eventualnim učesnicima i javnosti da je to stvarno čin građanskog aktivizma sa ciljem da ukaže da je ubistvo Olivera Ivanovića i dalje nerasvetljeno i pokaže da i u Kosovskoj Mitrovici imamo pravo da budemo različiti i da to javno iskažemo. Drugo je bilo, da se na neki način zaštiti Građansku inicijativu SDP, koja je sve vreme, i bez tog protesta, bio pod konstantnim pritiskom od vladajućih struktura, i da se pokaže da ona nema direktne veze sa organizacijom protesta.

Koliko god u današnjoj Srbiji čudno delovalo, obraz i dostojanstvo su nešto što nema cenu. Građansku inicijativu SDP sam napustio samo zato što nisam želeo, kad sam saznao šta se sprema, da me bilo ko dovede u bilo kakvu vezu sa određenim ljudima sa te druge liste. Posle svega što se desilo Oliveru, nakon svih saopštenja i gadosti koje su o nama izgovorene posle njegovog ubistva, spletki i ucena kako pre, tako i posle poslednjih lokalnih izbora koje su nam priređivali članovi i perjanice te "državne liste monolitnog jedinstva", kao i najviši predstavnici vlasti u Srbiji, bilo bi bolesno... Hajde da budem malo blaži... Bilo bi u najmanju ruku nemoralno biti u bilo kakvoj vezi sa Srpskom listom. I ne postoji ucena ili beneficija koja bi uticala na drugačiju odluku, jer tu bruku nikada ne bi oprali ni Ibar, ni Sava, ni Dunav.

GI SDP ide na izbore sa Srpskom listom. Šta mislite da su uzroci ovakve odluke?

Građanska inicijativa je neformalnija organizacija od neke stranke. Jedinu formalnu ulogu od nekog značaja za njeno delovanje imaju odbornici, posebno u situaciji gde nikada nije izabran novi predsednik Inicijative umesto Olivera koji je to bio do smrti. Od njih troje, koliko ih SDP ima u Skupštini opštine Severna Mitrovica, samo je Ksenija Božović prihvatila da bude kandidat drugog registrovanog političkog subjekta Srpske liste. I dalje ne vidim racionalan razlog za takvu odluku, posebno zato što smo, na poslednjem sastanku svih kandidata za odbornike, što je ujedno i bilo telo za neka ranija odlučivanja, jednoglasno bili protiv ponude da predstavnici SDP-a budu na Srpskoj listi koja je navodno došla od Marka Đurića. Ostala dvojica odbornika su se od ovog poteza ogradili. Dakle, u narednim danima će se videti kako će se stvari odvijati pošto su oni najavili razgovore unutar Inicijative. Sam njihov čin budi nadu da politička zaostavština Olivera Ivanovića nije izgubljena i poslednjim potezom i preletanjem nekih od njegovih najbližih saboraca obezvređena do besmisla.

Pogled iz Beograda uvek je drugačiji nego pogled iz Mitrovice. Kako izgleda politički život pod dominacijom Srpske liste?

Pod dominacijom Srpske liste nema nikakvog političkog života. Njihovo delovanje u svakom pogledu podseća na delovanje jedne vrlo jake i uticajne partije tridesetih godina u Nemačkoj. Ovde nema političkog pluralizma, niti oni daju prostora za neko drugačije mišljenje, čak ni o lokalnim temama i pitanjima, i u svom delovanju se vode maksimom "ili si sa nama, ili ćutiš i nema te". Ovo što su planirali i hteli da postignu sa SDP-om na "jedinstvenoj" listi je pokušaj da se uguši i to poslednje mesto različitosti i drugačijeg političkog delovanja koje je preostalo posle Oliverove smrti. Dok se oni deklarativno bave velikim i bitnim pitanjima od nacionalnog značaja, mi se na lokalu gušimo u prašini, grad je zapušten i zarastao u korov, pored novog vodovoda i dalje nemamo vode. Kosovska Mitrovica je i danas grad bez završene hale sportova, bioskopa, pozorišta, doma kulture. Sve to ne sprečava perjanice ove liste da se enormno bogate.

Otkad se Srpska lista pojavila na političkoj sceni među Srbima na Kosovu, u Kosovskoj Mitrovici su ubijena oba dosadašnja opoziciona kandidata za gradonačelnika, Oliver Ivanović i Dimitrije Janićijević, zbog čega na vanrednim izborima za gradonačelnika u maju nije bilo nijednog srpskog protivkandidata predstavniku ove liste. Iako su oni ti koji su bili deo Haradinajeve vlade i blisko sa njim sve vreme sarađivali to im nije smetalo da svakog drugog ko se usudi da kaže nešto ili kritikuju neki njihov potez ili potez vlasti u Srbiji odmah etiketiraju, i nazovu Haradinajevim Srbima. Ne mogu se izbrojati saopštenja kojima oni na najprizemniji način vređaju političke protivnike sa Kosmeta, ali i opozicione lidere na nivou Srbije. Pored toga, mnoge stvari koje se primenjuju u ostalim delovima Srbije vezane za načine predizbornih pritisaka, manipulacija ili krađe na sam dan izbora ovde su ispitivane i patentirane. Mislim da nema čoveka u zemlji kojem nije zapalo za oko kolektivno glasanje zaposlenih u institucijama sa rukovodiocima na čelu kojem se svakog puta pristupa. Stav koji Marko Đurić kao papagaj ponavlja od prvog protesta da svuda po Srbiji možemo da protestujemo ili delimo po političkim osnovama osim na Kosovu gde moramo biti "monolitni", izgleda da je imperativ u delovanju ove liste. I oni ne biraju sredstva da ga realizuju.

Da li je, s obzirom na ukupnu situaciju među Srbima na Kosovu, ostalo bar u tragovima slobode i demokratije?

Demokratije nije, ali malo slobode, na sreću, jeste. Ona se najčešće čuva sebično od očiju sveprisutne Srpske liste i iskazuje se na nekim užim okupljanjima. Liči da je ljudi čuvaju i ispoljavaju kao rani hrišćani svoju veru. Pored toga, ima malo i onih dovoljno hrabrih da je javno pokažu. Najveća javna manifestacija slobode je bio prvi protest "1 od 5 miliona", koji je svojom brojnošću iznenadio bukvalno sve. Čak i organizatore, ali najviše one koji su radili na tome da do protesta ne dođe. Taj 121 "Spartanac", prisutan u tim okolnostima, je, na primer, puta 100 u Beogradu. Oni su vratili nadu jer su bili deo nečega što niko nije ni očekivao niti mogao da zamisli. I imam utisak da se nakon toga sloboda polako širi, kao neki virus. A prethodi joj nezadovoljstvo, kao jak saveznik. Bilo bi nezahvalno ne pomenuti sve nezavisne novinare, predvođene KoSSevom, jer su oni, sve vreme, poslednja linija odbrane slobode među preostalim Srbima na Kosovu. Ali i najčvršća linija, sa vrlo kvalitetnim ljudima u svojim redovima, pa nije čudo što su i oni često na udaru režima.

Često ste na udaru botova SNS-a i tabloida, kao i svako ko se usudi da kritikuje vladajući režim. Štaviše, svi smo izloženi tome, a nikoga od nas još nisu uspeli da ućutkaju tom metodom. Šta mislite, zašto ne odustaju, ako već sedam godina ne postižu željeni efekat?

Iskreno, na komentare botova se ne osvrćem. Ne bežim od debate, ali nivo elementarnog nepoznavanja činjenica je glavna njihova samodiskvalifikacija. Dugo ih nisam blokirao, ali kako su s vremenom postajali hiperaktivniji opredelio sam se za tu opciju. Sa preko 2000 blokiranih sada sam prilično mirniji. Bitno je da njihova reakcija uvek znači da to što ste napisali na mrežama, naročito Tviteru, pogađa suštinu.

U tabloidima sam u poslednjih par meseci pročitao naslove o sebi koji me nasmeju svaki put kada ih se setim. Pre njih je bilo i onih koji su klasično targetiranje, što je brinulo ljude iz mog okruženja. Činjenica je da su oni zamišljeni da se bombastičnim naslovima obraćaju određenom delu društva koji nije mali, a koji, nažalost, ne pročita više od tog naslova. Imperativ svakog takvog teksta ili pominjanja jeste da putem notornih laži onaj o kome se govori bude označen kao negativan lik u svakom obliku. Neistine koje oni plasiraju, ali i ne samo oni, jer su tu i mediji sa nacionalnom frekvencijom, i način na koji to rade je takav da bi im čak i najpoznatiji ministar propagande u istoriji zavideo. Već neko vreme planiram da ih tužim i, kao svi ostali koji su to uradili, u sudskom postupku sigurno dobijem. Tu i leži odgovor zašto sa kampanjama blaćenja svih protivnika ne staju, jer znaju da će pare koje izgube na sudu dobiti iz budžeta kroz razne sumnjive projekte podrške medijima od strane ove vlasti. Njihov govor mržnje njih ništa ne košta, i tu je suštinski problem.

Da li možda napadima na kritičare, opoziciju i nezavisne novinare ne pritiskaju nas nego šalju poruku drugima koju bi se možda usudili da dignu glas?

Ne znam zašto, ali bi Aleksandar Vučić najviše želeo da ga svi do jednog od onih koji ga kritikuju vole, a ako to već nije moguće, da makar ćutimo. Istina, jedan od ciljeva napada jeste obeshrabriti druge – pokušajima da uguši svaki vid slobodne misli i kritike ovaj režim pokazuje eventualnim protivnicima šta može da ih očekuje ako se usude da se suprotstave. Ali to nije i jedini cilj. Aleksandar Vučić je u stalnoj kampanji, 24 sata na dan, 7 dana u nedelji. I tome je sve podređeno. I mediji sa nacionalnom frekvencijom, i tabloidi, i botovi na mrežama. Svakodnevni napadi i omalovažavanje političkih protivnika, kritičara, slobodnih novinara i nezavisnih intelektualaca imaju za cilj da drže na visokom nivou "borbeni moral" njihovih birača i da im ne dozvole da se opuste i uspavaju, jer eto tih zlih, pokvarenih, bahatih, lopova, izdajnika – slobodno dodajte epitete koje sam izostavio – koji svakodnevno na svaki način i u svakom pogledu rade protiv svoje države. Da nema te svakodnevne kampanje protiv neistomišljenika, bilo bi više prostora da se čuju informacije o svim zloupotrebama ove vlasti, koje se svakodnevno gomilaju.

Kako iz perspektive nekoga ko živi u Mitrovici izgledaju napori srpske opozicije? Tu mislim i na proteste "1 od 5 miliona", na bojkot parlamenta, na pokušaje ukrupnjavanja?

Protesti "1 od 5 miliona" su prekretnica u borbi protiv ovog režima i važno je da i dalje traju, bez obzira na broj učesnika. Njihov značaj potvrđuje i funkcionerska kampanja Aleksandra Vučića "Budućnost Srbije", koja i danas traje sa sve otvaranjima puteva, fabrika ili konferencijama uživo. Oni su ujedno i lakmus papir, iz njih svi koji su za promene moraju da izvuku određene lekcije. Najvažnija je način na koji će opozicija uspeti da kapitalizuje očigledno nezadovoljstvo koje postoji u stanovništvu. Što pre bude razumela poruke nezadovoljnih to će se i promene desiti brže. Bojkot parlamenta, u situaciji kada parlamentarnu raspravu vladajuća većina obesmišljava hiljadama nebuloznih amandmana, jedina je mogućnost koju opozicija ima i jedino logično ponašanje. Bojkot rada parlamenta ili napuštanje skupštinskog zasedanja jesu uvek vest, dok i najsjajnije izlaganje i najbolji amandmani ostanu neprimećeni u moru Martinovićevih ili Rističevićevih gluposti. Kao takav on predstavlja temu o kojoj se govori i u zemlji ali i van nje. U državi u kojoj je sve podređeno volji jednog čoveka, učestvovati u radu parlamenta uz mogućnost da ne utičete ni na šta, i time mu dati privid demokratičnosti i pluralizma, suludo je.

U situaciji kada preko 50.000 ljudi, uglavnom mladih i obrazovanih, napusti ovu zemlju svake godine, promena ovog režima biće moguća jedino ukoliko svi mi koji smo protiv vlasti budemo zajedno, jedinstveni i solidarni. To će iziskivati mnogo kompromisa i ustupaka, i taj put je dosta dug i nesiguran, a mi smo tek na njegovom početku. Zato je svaki pokušaj ukrupnjavanja opozicije poželjan i važan. Podjednako, koliko i bojkot predstojećih parlamentarnih izbora. Kada je reč o ukrupnjavanju i zajedničkom delovanju opozicije, moramo uzeti u obzir i primere iz regiona. Pobedu opozicionog kandidata u Istanbulu, posebno sa značajnom razlikom na ponovljenim izborima, kada je posle prve pobede bilo očigledno da je pobeda moguća. Dostižna. Ili primer iz Budimpešte za predstojeće lokalne izbore, gde se opozicija odlučila za zajedničkog kandidata, što pre samo par godina nije bilo zamislivo.

S obzirom na ono što sada imamo na stolu, kako vidite sudbinu KiM za pet ili deset godina? Čemu se nadate, a šta očekujete?

Pitanje rešenja statusa Kosova koje podrazumeva priznanje od strane Srbije je nešto što je visoko na američkoj agendi, prevashodno zbog umanjivanja ruskog uticaja na Balkanu, jer se time zatvara jedno potencijalno krizno žarište. Cena za to je razgraničenje bez obzira na oštra protivljenja u Prištini, ili od strane Nemačke. Takođe, predstavnici SAD vrlo dobro znaju da osim Vučića ne postoji neki drugi političar koji je spreman da uz određene ustupke prizna nezavisno Kosovo i da to možda može politički da preživi i "proda" narodu tu priču. Ne verujem da će oni dozvoliti da bude propuštena prilika da se do tog rešenja dođe. Dakle, više je nego izvesno da je pred nama priznanje krnjeg Kosova od strane Srbije. Postoji tu nekoliko promenljivih koje bi taj ishod mogle da izmene. Na primer, potajno se uzdam u mogućnost da Haradinaj pobedi i nastavi sa istim ponašanjem kao prethodnih godinu dana, koje je slično Miloševićevom tokom devedesetih, a kojim će dodatno zaoštravati odnose sa međunarodnom zajednicom. Iako deluje neverovatno, u ovom trenutku ne postoji veći neprijatelj nezavisnosti Kosova od njega, i nastavak njegove vladavine bi ujedno značio da status quo opstaje, dok bi Kosovo dodatno gubilo međunarodnu podršku, pa bismo verovatno za deset godina mogli da razgovaramo i o nekim drugim i povoljnijim rešenjima.

Rešenje statusa KiM je jedno, a odnosi Srba i Albanaca, nezavisno od njihovih političkih predstavnika, drugo pitanje. Kako gledate na to drugo?

Srbi i Albanci će uvek biti tu, jedni pored drugih. I neće biti sreće za onaj narod koji ne bude zaključio da samo uz postojanje onog drugog uz sebe jedino ima budućnost. Kad ostavimo po strani naše razlike oko statusa i velikih političkih pitanja, vidimo koliko smo u stvari slični. I jedne i druge muče približno isti egzistencijalni problemi. Nezaposlenost, korupcija, nepotizam, loše obrazovanje i zdravstvo, odlazak u inostranstvo trbuhom za kruhom. Kao takvi su podložni manipulacijama, i političari ih uspešno koriste u okrivljivanju onih drugih za ono u čemu se nalaze, dok na njihovoj muci zgrću milione. No, jednom će morati da shvate da su oni koji ih potkradaju i uništavaju im budućnost u stvari pripadnici njihovog naroda, a ne onog drugog, i da je Kosovo njihovo koliko je i onih drugih. Ono što me brine i na šta pokušavam da ukažem već duže vreme jeste to da je briselski proces dijaloga, umesto da doprinese poboljšanju odnosa na Kosovu, između običnih ljudi iz oba naroda, doveo isključivo do približavanja političkih elita Srba i Albanaca, dok su obični ljudi udaljeniji nego što su bili čak i u vreme kriza. Na to su se nadovezale nesrećne takse i druge političke igre koje podižu tenzije i prete da dovedu do novih etničkih sukoba.

Jovana Gligorijević