Javna komunikacija u pandemiji:
Jedna od tih zemalja

Često se može desiti da, iz isključivo političkih razloga, predvodnici otvorenih ili zamaskiranih autoritarnih sistema na sebe preuzmu i funkciju glavnih ili pomoćnih glasnogovornika zdravstvene kampanje. Neretko se događa i da politička kampanja, koja ima unapred stečeni primat nad zdravstvenom, povremeno ili stalno zadaje dodatne ciljeve, evaluaciju, pa čak i rezultate zdravstvenoj kampanji. A sve to u strahu rukovodilaca takvih kampanja od mogućih posledica epidemije po njihov politički ili čak i bezbednosni položaj

Komunikacija za vreme korone. To je bila tema nove narudžbine za tekst iz nedeljnika "Vreme" koja se, kao što vidimo, nije mogla odbiti. Naime, izgovor "u velikoj sam gužvi" besmislen je u vreme trenutno najdužeg policijskog časa u – štono bi se reklo – novijoj istoriji. Ovoj posle Drugog svetskog rata.

Uzgred, sasvim je izvesna mogućnost da će ovaj tekst zapravo biti neka vrsta poruke iz jednog policijskog časa čitaocima koji ga čitaju u drugom. Pa zašto da se tekst i ne napiše, jer minijaturne društvene koristi nikad nisu na odmet.

Elem, pošto se komunikacija zasniva na rečima, napravićemo jedan sasvim mali popis reči koje obeležavaju komunikaciju u ovim komunikaciono neuobičajenim vremenima.

KRIVA

U osnovi svake komunikacije u ovim pandemijskim vremenima nalazi se činjenica da ukoliko se virus prekomerno raširi, zdravstveni sistem neće moći da u kratkom vremenu prihvati veliku količinu teško obolelih, te će posledično broj preminulih biti mnogo veći nego kad je širenje epidemije sporo. Ovo stanje je prikazivao čuveni grafikon sa dve krive: onom opasnom gde je se broj obolelih brzo povećava i onom bezbednom, "ispravljenom", koja se najvećim delom provlači ispod linije koja označava izdržljivost zdravstva.

Grafikon sa krivom se nikako ne odnosi na one zemlje kod kojih se linija izdržljivosti zdravstvenog sistema, a ispod koje treba da se provuče "ispravljena" kriva, skoro poklapa sa osnovnom osom grafikona, pa je bilo koji broj zaraženih opasan po održivost zdravstvenog sistema.

Srbija je jedna od tih zemalja.

DISTANCA

Smanjiti mogućnost dolaženja u kontakt zaraženih (od čega mnogi od njih nisu ni svesni da nose virus) i zdravih osoba jedini je način smanjenja epidemije, a kada ne postoje vakcine. Ili smanjenja broja preminulih, a kada ne postoji dokazano efikasan lek ili procedura lečenja. Ovo smanjenje kontakta dobija se distancom: onom fizičkom, koja sprečava da virus dopre do zdravog iskašljavanjem ili direktnim dodirom obolelog. Ili higijenskom, gde se uz pomoć maski, rukavica, dezinfekcije i higijene sprečava prenos virusa koji je "pokupljen" nekad i negde, direktno ili usput. Najefikasniji način, a preporučljiv kad se ne zna ni ko je ni gde je zaraženi, ili ni gde je ni kad je sve virus "posejan" – jeste neizlaženje i zdravih i zaraženih iz kuće.

Za one zemlje koje ne znaju precizno (ili uopšte) gde su im zaraženi, koliko ih tačno ima i s kim su u kontaktu, izolacijska metoda može biti i najdelotvornija. Posebno ako takve zemlje nemaju dovoljno organizacije i discipline, sredstava za zaštitu, dovoljno testova koji otkrivaju većinu zaraženih ili dovoljno kapaciteta za lečenje ako epidemija uhvati maha, posebno među starijim licima.

Srbija je jedna od tih zemalja.

STRAH

Jedan od efikasnih komunikacijskih metoda za pospešivanje distance i izolacije jeste planirano izazivanje straha kod zdravih osoba, a po pitanju toga gde će završiti ukoliko bude nedisciplinovana, zaražena ili obolela: sud, pritvor, zatvor, prihvatni centar, bolnica, respirator, groblje... Izazivanja straha može biti premalo, optimalno ili previše, a u slučaju prevelikog zastrašivanja moguća je i panika. Premala ili prevelika količina zastrašivanja obično se pojavljuje u onim zemljama koje na taj način prikrivaju svoju nesposobnost da ili adekvatno ekonomski ili adekvatno zdravstveno odgovore na posledice epidemije. A ta prikrivanja su posebno moguća u slučaju da takve zemlje imaju dovoljno autokratskih kapaciteta da i institucionalno i medijski omoguće ili premalo ili preveliko zastrašivanje svojih građana.

Srbija je jedna od tih zemalja.

KAMPANJA

Komunikacija za vreme epidemije mora biti kampanja, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što su kampanje, po svojoj originalnoj prirodi, delatnosti koje se obavljaju u vanrednim ili neredovnim okolnostima. Da bi bila uspešna, ta kampanja mora imati svoje ciljeve, svoju evaluaciju i svoje rezultate. Cilj zdravstvene komunikacijske kampanje za vreme epidemije jeste proizvođenje željenog zdravstvenog ponašanja, njena evaluacija jeste ponašajni odgovor primalaca poruke i njegovo psihološko stanje pri praktikovanju tog ponašanja, a krajnji rezultat zdravstvene kampanje jeste smanjeni stepen progresije ili zaustavljanje epidemije.

U nekim zemljama zdravstvena kampanja može biti pomešana sa političkim kampanjama, posebno tamo gde ne postoji jasna granica između javnog i političkog interesa. A još posebnije tamo gde politička kampanja u svakom istorijskom trenutku ima primat nad bilo kojom drugom društvenom komunikacijom. I najposebnije tamo gde je trajanje političke kampanje toliko dugačko da se ona više ni ne može zvati kampanjom, već konstantnom, intenzivnom i sveprožimajućom potkom sveukupne društvene komunikacije. Ta odlika može biti dodatno pogoršana u zemljama koje imaju ili neprikriveni ili pseudoizborima prikriveni autoritorizam, često isprepletan ili sa otvoreno represivnim ili sa estradizacijom prikrivenim kultom političkog vođe. U tim slučajevima često se može desiti da, iz isključivo političkih razloga, predvodnici otvorenih ili zamaskiranih autoritarnih sistema na sebe preuzmu i funkciju glavnih ili pomoćnih glasnogovornika zdravstvene kampanje. Neretko se događa i da politička kampanja, koja ima unapred stečeni primat nad zdravstvenom, povremeno ili stalno zadaje dodatne ciljeve, evaluaciju, pa čak i rezultate zdravstvenoj kampanji. A sve to u strahu rukovodilaca takvih kampanja od mogućih posledica epidemije po njihov politički ili čak i bezbednosni položaj, u tim i takvim zemljama.

Srbija bi mogla biti jedna od tih i takvih zemalja.

ISTOST

Jedna od značajnih dilema koja se pojavljuje u društvenoj komunikaciji tokom epidemije jeste da li će država, ekonomija, obrazovanje, kultura, nauka, informisanje i društvo u celini ostati isti po završetku epidemije. "Ništa više neće biti isto" najčešći je moto epidemijom samoiniciranih futurista. Jedan od mogućih pogleda na pitanje kvaliteta društva po završetku epidemije jeste da će različita društva biti "istija" kada kovid-19 bude završio svoj pohod. Te da će svoju "novu normalnost" sve zemlje na svetu bazirati na onom dominantnim crtama društvenog karaktera, onim ljudskim vrednostima i onim ekonomskim i bezbednosnim resursima sačuvanim u vremenima Krive, Distance, Straha i Kampanje. Plus se neko duže vreme nećemo rukovati.

I po ovom pitanju, zaključak je isti.

Voja Žanetić