Sukob interesa:
Pokloni će doći glave političarima

Devet od deset anketiranih građana kaže da jasno vidi kad su državni funkcioneri zapali u sukob javnog i privatnog interesa. Radikalna osetljivost javnog mnjenja na pojave favorizovanja privatnog na račun opšteg interesa posledica je demokratskog sazrevanja građana. "Ima u tome i pomalo socijalističkog nasleđa", smatra Vladimir Goati, direktor Transparency Serbia

"Tu nema sukoba interesa." Ovako je, nonšalantno i neuverljivo, odgovorio Nenad Čanak, predsednik vojvođanskog parlamenta, u jednom od brojnih televizijskih intervjua na pitanje da li ima sukoba interesa u činjenici (koju je sam saopštio) da je za ekonomskog savetnika postavio svog kuma i partijskog donatora ("poklanjao faks aparate") Miodraga Kostića, inače vlasnika MK Komerca i nekoliko šećerana.

Iako voditelj nije bio zadovoljan odgovorom, mudro je prepustio građanstvu kraj malih ekrana da prosuđuje da li u konkretnom slučaju Nenad Čanak stavlja lični interes iznad opšteg, odnosno, moderno rečeno, da li je postao predmet sukoba interesa. Grdno će se prevariti svaki političar u Srbiji ako, kao predsednik vojvođanskog parlamenta, ponudi smuti-pa-prospi odgovor i pomisli da građani u ovakvim primerima neće prepoznati političku mućku. Jer, skoro devet od deset anketiranih građana, u istraživanju srpskog ogranka (Transparentnost Srbija) međunarodne organizacije Transparency International, pod "broj jedan" kao primer sukoba privatnog i javnog interesa navelo je situaciju "kada državni funkcioner primi poklon od osobe koja bi od njega mogla da zatraži protivuslugu". A sedam od deset građana smatra da državni funkcioner stavlja privatni interes iznad državnog "kada saopšti informaciju o preduzeću koje je na tenderu za privatizaciju licu zainteresovanom za kupovinu tog preduzeća".

Isto toliko (sedam od deset) građana smatra da državni funkcioneri stavljaju lične iznad opštih interesa kada izlažu stranačke stavove na konferenciji za novinare na kojoj govore u svojstvu državnog funkcionera. Taj stav građani ne zasnivaju isključivo na prisećanju kako su to do pre dve i po godine radili Miloševićevi propagandisti, već na vrlo svežim primerima koje im gotovo svakodnevno servira neko od vladajućih političara i ekonomista.

O veoma visokom, gotovo preteranom, stepenu osetljivosti običnih ljudi na ovu vrstu političkog nemorala govore rezultati dobijeni u istraživanju na postavljeno takozvano zamka pitanje. Naime, svaki drugi građanin smatra sukobom interesa kad državni funkcioner zastupa interes svoje partije (što je inače u demokratskim zemljama uobičajena i nekažnjiva pojava), svaki četvrti misli da je sukob interesa kad visoki državni funkcioner koristi lično obezbeđenje i službeno vozilo za obavljanje državnih poslova, a svaki peti misli da državni funkcioner upada u sukob interesa kada (iskoristi, recimo, svoje ustavno pravo i) podnese krivičnu prijavu protiv nekog lica.

"U pitanju su ekstremna strogost i radikalna kritičnost, ali i elementarno nepoznavanje demokratije i njenih pravila igre. Većina našeg sveta sačuvala je u svom vrednosnom sistemu istorijski recidiv da je demokratija moguća bez političkih partija i funkcionera", kaže Vladimir Goati, direktor organizacije Transparentnost Srbija. Goati, inače, na ovom istraživanju nije dokazao svoju polaznu hipotezu da građani ne vide dovoljno dobro sukob interesa kod državnih funkcionera jer u glavama još imaju konfuziju od pre 5. oktobra 2000. godine. U to vreme, naime, bilo je sasvim normalno da ministri budu direktori velikih državnih i privatnih preduzeća (M. Marjanović, M. Beko). "Raduje me da se moja pesimistička procena nije pokazala opravdanom pošto su građani Srbije na reprezentativnom uzorku u ovom istraživanju pokazali gotovo neverovatnu kritičnost u ocenjivanju udvajanja funkcija državnih funkcionera, što jeste nepobitni dokaz demokratskog sazrevanja", kaže Goati.

Da građani ne uočavaju društvene nepravilnosti gledajući isključivo kroz istorijske naočare sa socijalističkom dioptrijom već da je deo vrednosnog sistema naučen i usvojen u demokratskoj tranziciji, pokazuje neuobičajeno visok nivo opažanja kad su u pitanju razni oblici ukrštanja javnih i privatnih interesa. U Srbiji se još u vreme Miloševića vodila nedovoljno široka, ali izgleda plodotvorna polemika, a posle izbora Vojislava Koštunice za predsednika Jugoslavije veoma oštro i rašireno sučeljavanje mišljenja o tome da li državni funkcioner treba da obavlja i političku funkciju. Milošević i Koštunica reagovali su na sličan način pokušavajući da tu temu zabašure pozivima na ustavna prava, ali prema istraživanju Transparency Serbia četiri petine anketiranih građana veoma jasno uočava da su državni funkcioneri istovremeno i funkcioneri stranaka. Druga je stvar (i to ne bi trebalo da zavara, recimo, guvernera Narodne banke Srbije Mlađana Dinkića) što funkcionerima takvo ponašanje kao štetno po državne interese zamera tek jedna trećina građanstva.

Ali, broj onih koji uočavaju i onih koji osuđuju neku pojavu je identičan u dva slučaja. Kad građani vide (73,3 odsto) da su državni funkcioneri istovremeno i vlasnici privatnih preduzeća, približno isto toliko (73 odsto) to smatra štetnim, a 68,4 odsto građana uočava da su državni funkcioneri članovi upravnih odbora javnih preduzeća i 67,8 odsto kaže da je to štetno po državu.

Takav vrednosni sud građana, odnosno birača, mogao bi biti razlog zbog koga je srpska Vlada nepotrebno ušla u sukob sa Savetom za borbu protiv korupcije, izvesno vreme oklevajući da saopšti podatke o zastupljenosti njenih članova u upravnim odborima javnih i nekih društvenih preduzeća. U tom spisku, koji je na kraju ipak napravljen (ali je još manjkav jer nedostaju niži činovnici u Vladi), nema spektakularnih primera sukoba interesa, ali ima slučajeva koje (u najmanju ruku) treba staviti na javno razmatranje. Ovom prilikom ne treba se baviti članstvom srpskog ministra policije Dušana Mihajlovića u Upravnom odboru Jugoimport-SDPR-a jer je taj slučaj delimično objašnjen u šokantnoj aferi izvoza oružja u Irak i Liberiju. Ali, recimo, da li građanstvu s pravom toliko omiljeni ministar finansija Božidar Đelić sme da sedi u fotelji predsednika Upravnog odbora Beogradske berze ili je to neoprostivo svetogrđe u svetu finansija. Sme li Đelićev pomoćnik Miodrag Pavlović kao član da sedi u upravnim odborima čačanskog Cera i Privredne banke Pančevo? Da li pomoćnik ministra za privredu Slobodan Petrović treba da bude predsednik Upravnog odbora niške EI Holding i istovremeno član upravnih odbora novobeogradskog IMT-a, pančevačke Azotare, rakovičkog DMB-a i Udruženja cementne industrije Srbije? Možda će se neko dobronameran zapitati da li postoji sukob interesa u slučajevima pomoćnika ministra saobraćaja Dušana Mladenovića koji je i predsednik Upravnog odbora Akcionarskog društva (dakle, privatne firme) za proizvodnju autobusa Ikarbus, zatim zamenika ministra pravde Dušana Protića koji je član Upravnog odbora PTT-a Srbija i, recimo, ministra za državnu upravu Rodoljuba Šabića koji je član Upravnog odbora JAT-a. Najčešći argument vlasti je da većina spomenutih funkcionera ili ne prima novac za "dopunski" rad ili ono što primi uplaćuje u dobrotvorne i humanitarne svrhe. Ono što Vlada ne vidi ili se pravi da ne vidi jeste da suština nije u novčanoj nadoknadi za prekovremeni rad u upravnim odborima, već u mnogo opasnijoj institucionalno dostupnoj mogućnosti da važne informacije iz Vlade "procure" u neku firmu i tako joj omoguće povoljniji položaj na tržištu i mogućnost nezaslužene zarade.

Zakon o sprečavanju sukoba interesa, kao deo toliko očekivanog antikorupcijskog paketa, veoma dugo figurira kao važan cilj Saveta za borbu protiv korupcije, ali i kao tačka stalne konfrontacije sa Vladom koja je obećala da će predlog tog zakona pustiti u skupštinsku proceduru u leto 2002. godine. Skoro godinu dana kasnije, 18. maja 2003. godine, Glavni odbor Demokratske stranke (čiji je kopredsednik ujedno i republički premijer) doneo je zaključak da će ta partija "u predstojećem periodu načiniti predloge zakona o sprečavanju sukoba interesa, finansiranju političkih partija i dostupnosti informacija".

Pošto se vlast dugo nećkala da javno demonstrira nameru obećanu u predizbornoj kampanji iz 2000. godine, građani je sada kroz istraživanje Transparency Serbia podsećaju na poznatu parolu "samo vas gledamo" i nedvosmisleno pokazuju šta je za njih nedopustivo ponašanje državnih funkcionera. Čak 93,9 odsto ispitanih smatra da je sa javnim interesom nespojivo da državni funkcioneri kroz zapošljavanje ili davanje poslova obezbeđuju prednost i pomažu članovima porodice i partijskim prijateljima da stiču korist od države. Tek toliko da se zna kako birači gledaju na nepotizam.

Nije zanemarljiv ni podatak iz istraživanja da četiri petine građana smatra kako svi političari koji sede u važnim državnim foteljama treba javno da pokažu svoju imovinu, odnosno, da je sada pravo vreme za takozvanu imovinsku kartu funkcionera. Među tom imovinom za građane su najinteresantnije kuće i stanovi jer devet od deset anketiranih smatra da funkcioneri prvo to treba da prijave. Slede zatim svi lični prihodi (85,3 odsto građana smatra to najvažnijim), pa dobijeni pokloni u vreme trajanja mandata (70,5 odsto), ušteđevina (61,3 odsto), dugovi (58,9 odsto) i prihodi i imovina članova porodice (58,6 odsto). Da se prijavljivanje imovine funkcionera kao prepoznata demokratska i civilizacijska tekovina ne bi pretvorilo u socegalitarnu akciju "imaš kuću, vrati stan", najveći broj ispitanika u ovom istraživanju založio se za donošenje propisa koji regulišu sukob interesa, a 94,9 odsto građana smatra da državni funkcioneri ne smeju da tumače propise kako im odgovara jer je to nespojivo sa javnim interesom.

Na pitanje koliko su rezultati istraživanja posledica sazrevanja demokratske svesti a koliko nasleđe socijalističkog egalitarizma, Vladimir Goati kaže:

"Neki rezultati su posledica starog shvatanja da je demokratija moguća bez partija i funkcionera, a ne treba zaboraviti da je na ovim prostorima dugo važilo pravilo da funkcioneri treba da imaju radničke plate. Ono što građani moraju da nauče jeste to da rešenje za više demokratije i moralnog ponašanja u njoj nije ukidanje partija i funkcionera, nego veća kontrola njihovog rada."

Kad su u pitanju sankcije za nepoštovanje javnog interesa, javno mnjenje je rigorozno. Svaki političar na državnoj funkciji koji je javni interes podredio privatnom treba da bude smenjen i dobije doživotnu zabranu obavljanja državne funkcije – misli 28 odsto anketiranih građana Srbije. Za smenjivanje i zatvor je 17 odsto, a samo za smenjivanje 16 odsto ispitanih građana.

Miša Brkić