Politički život:
Kosovske strepnje

Pogibija albanskog dečaka na srpsko-makedonskoj granici, Božić na Kosovu, solidarnost sa Srbima u enklavama, previranja pred početak kosovskih pregovora...

U pograničnoj zoni između Srbije i Makedonije, u blizini sela Miratovac, u petak 7. januara oko 14.30 časova stradao je šesnaestogodišnji Dašnim Hajrulahu iz sela Oraovice u preševskoj opštini. Napetost posle tog događaja je vidna, ali na sreću nema eskalacije. U subotu je grupa demonstranata prekinula sednicu Skupštine opštine Preševo, u nedelju je povorka od oko 20.000 Albanaca pronela kroz centar Preševa telo 16-godišnjeg Dašnima pre njegove sahrane, a u ponedeljak je grupa od 5000 njih nosila slike ubijenog dečaka i transparent poput onog "Dole plan Čovića".

Kao i u nekim drugim tragičnim slučajevima, u Beogradu su se ređali besni komentari ultrapacifista i ultrapatriota, pre nego što je uopšte izvešteno o tome kako se zapravo ta tragedija desila.

Istražni sudija Okružnog suda u Nišu Ivan Bulatović predočio je novinarima da su Dašnima Hajrulahua, unutar graničnog pojasa, po svemu sudeći usmrtili pripadnici VSCG i to u trenutku kada je ilegalno pokušao iz Srbije da ode u Makedoniju. Pojedini mediji su izveštavali da je patrola graničara VSCG primetila u petak po podne Dašnima Hajrulahua kako se krije u jednom šumarku, na kilometar i po od sela Miratovca. Kada je mladić ušao u zabranjenu graničnu zonu, graničari su ga opomenuli i pozvali da se vrati, ali je on počeo da beži prema Makedoniji. Po toj verziji, graničari su zapucali za njim i naneli mu teške povrede, od kojih je preminuo.

Ministar vojni Srbije i Crne Gore Prvoslav Davinić saopštio je u intervjuu za BK televiziju u emisiji "Nije srpski ćutati" da je Dašnim Hajrulahu tog dana oko podne zapravo prešao granicu, kada su pripadnici vojne pogranične jedinice prvi put zapucali za njim. Posle sat i po on se vratio nazad i tada je opomenut, sticajem nesrećnih okolnosti pogođen i smrtno je stradao. Posle toga pojavljuje se još nekoliko detalja: da je telo Dašnima Hajrulahua nađeno u blizini raskrsnice seoskih puteva na mestu Bela zemlja, udaljenom 444 metra od graničnog kamena, da je na stablu šljive udaljene 6,43 metra od beživotnog tela, na visini od 60 centimetra nađeno oštećenje u vidu prostreline, a da je na 244 metra od leša pronađena čaura. Izveštaj istražnog sudije očekuje se za sredu, kada treba da budu gotovi nalazi sudskih veštaka, pa i onaj koji bi pokazao da li je Hajrulahu direktno pogođen, ili je metak prethodno prošao kroz drvo i promenivši pravac pogodio dečaka, da li ima indicija da je dečak opomenut, itd...

Uobičajena konfuzija pojačana je činjenicom da je ovo prvi slučaj u kome istragu o tragičnom događaju u vojsci vodi civilni sud, a vojska nenaviknuta na to, a i frustrirana povećanim kriticizmom na svoj račun ne zna da li da priča ili da ćuti – a u prirodi joj i nije bilo da komunicira s javnošću.

U toj zoni je i ranije bilo incidenata s tragičnim ishodom. Granica između Srbije i Makedonije otežala je život okolnom stanovništvu. Nekima su njive na jednoj strani granice, a kuće s druge. Malogranični promet nije regulisan, a ilegalnih prelaza ima kažu mnogo. Otac ubijenog dečaka rekao je medijima da je dečak hteo da obiđe majku u susednom selu s makedonske strane granice.

Predlozi Koordinacionog tela za južni deo centralne Srbije da se malogranični promet olakša uvođenjem lokalnih graničnih prelaza i smanjenjem pogranične zone na 500 metara nisu sprovedeni u delo. Pogranična zona je još iz ranijeg perioda (1998) ostala duboka tri kilometra. Granicu u tom delu još čuva vojska i tek posle incidenta je najavljeno da će u toku ove nedelje biti potpisan ugovor između srpske vlade i Ministarstva odbrane po kome će kontrolu granice preuzeti policija. General Krstić angažovan u koordinacionom telu za Preševo i Bujanovac procenio je ovih dana da treba promeniti i zakon o granici koji je zastareo i neprimeren sadašnjim prilikama. Preuzimanje granice od strane policije sporo se odvija, pre svega zbog nedostatka novca. Govori se kako je policijska kontrola granice evropski standard, ali se u našem kampanjskom mentalitetu previđa da ni naša policija još nije pripremljena za specifičnosti granične službe. Izgleda da postoji namera da se profesionalni vojnici-graničari navedu da pređu u policiju, ali izgleda da oni za to pokazuju malo interesovanja iako su plate u policiji veće nego u vojsci.

S druge strane, opšte okolnosti u tom regionu mogle su delovati uznemirujuće. Srpski organi bezbednosti saopštavali su više puta da tamo ima dosta šverca oružja i narkotika.

Jug Srbije je od 2001. smatran mirnim, ali se govorilo o rizicima prelivanja konflikta s Kosova i iz Makedonije. Na makedonskoj strani jedno selo mesecima je držano pod oružjem i makedonska policija nije u njega ulazila. Konfliktni odnosi s albanskom populacijom manifestovani su i u incidentima van ovog područja – jedan od incidenata sa smrtnim ishodom desio se nedavno na crnogorsko-albanskoj granici. Nagoveštaji da bi na Kosovu moglo da dođe do komplikovanja bezbednosnog stanja posle eventualnog optuživanja kosovskog premijera Haradinaja verovatno su pojačali stepen rigidnosti. Na Kosovu je u poslednjim nedeljama bilo različitih nerasvetljenih kontroverznih događaja: na primer, otvaranje vatre iz automatskog oružja na dva policijska vozila UN-a u centru Zubinog Potoka, na severu Kosova.

Radio Dojče vele, uz pozivanje na zvaničan izveštaj programa UN-a za razvoj i Odeljenja za lako naoružanje u Prištini, nedavno je objavio procenu da u ovom momentu ima između 360.000 i 460.000 komada ilegalnog oružja u rukama građana Kosova, što je daleko veći arsenal ilegalnog oružja od broja lakog oružja koje poseduje u ovom momentu 19.000 vojnika KFOR-a, 7000 pripadnika kosovske policijske službe i 3300 policajaca UN-a na Kosovu.

Partije Albanaca iz Preševa i Bujanovca posle pogibije mladića na granici traže da se povuku sve vojne i policijske snage i žandarmerija i da se stacioniraju strane vojne i policijske snage. Nema nagoveštaja sa srpske strane da bi se lako moglo pristati na potpunu demilitarizaciju bivše administrativne zone u koju je vojska ušla pod kontrolom OEBS-a posle slamanja lokalne albanske pobune 2001. Čuju se procene da će incidenti i ubuduće biti dramatizovani u nastojanju da se tzv. preševska dolina upakuje u kosovski paket.

Bilo je, međutim, javnih sporenja srpskih političara o demilitarizaciji tog područja. Čović je na primer prozivao ministra vojnog Davinića i "one koji dolaze u krizno područje da bi se slikali". Ta tema je verovatno dominirala i na sastanku državnog, vojnog i policijskog vrha, posvećenog stanju na jugu Srbije, koji se u Topčideru održava u trenutku kada nastaje ovaj tekst, u utorak 11. januara. Dogovoreno je da Koordinaciono telo za jug Srbije ojača i dopuni se članovima albanske nacionalnosti.

BOŽIĆ U PEĆKOJ PATRIJARŠIJI: U Srbiji je u vreme izbijanja ove krize mirno proslavljan Božić uz nekoliko jakih simboličkih akcenata vezanih za Kosovo. Prvi put od 1992. godine nacionalna televizija je direktno prenosila Božićnu liturgiju iz Pećke patrijaršije, koju čuvaju italijanski pripadnici KFOR-a. Božićnu liturgiju služio je Patrijarh Pavle.

Patrijarh srpski Pavle, 44. naslednik na tronu svetog Save, nosi i titulu mitropolita beogradsko-karlovačkog i arhiepiskopa pećkog. On je 34 godine služio na Kosovu i Metohiji kao episkop. Neki, kao Matija Bećković, smatraju da o kosovskoj tragediji nema važnijeg svedoka od patrijarha Pavla. U Božićnoj poslanici Patrijarh je izrazio snažan lament nad sudbinom Srba na Kosovu i Metohiji, naglasivši da su im razoreni domovi, spaljena ognjišta, porušeni vekovni hramovi, a grobovi prekopani, da se njima oduzima čak i pravo na život, dok se u svetu proklamuje sloboda.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i Crne Gore protestovalo je ovih dana zbog toga što Nacrt zakona o verskim slobodama na Kosovu sadrži klauzulu po kojoj svi verski poglavari moraju biti građani Kosova, što je najdirektnije upereno protiv Srpske pravoslavne crkve. Izražava se očekivanje da će šef UNMIK-a Seren Jesen Petersen sprečiti primenu takvog zakona.

Kosovske proslave Božića bile su predmet naglašene medijske pažnje – izveštava se o skupu 300 kosovskih Srba u porti manastira Gračanica, beleži se da su svečanosti u manastiru Visoki Dečani pored monaštva prisustvovali i gosti koji su za ovu priliku stigli iz raznih krajeva Kosova i Metohije i drugih delova Srbije; bilo je izveštaja o tome da je Božić uz zaštitu KFOR-a proslavljen i u spaljenom hramu Svetog Save u Kosovskoj Mitrovici, a da je sedmočlano bratstvo Svetih arhangela služilo božićnu liturgiju u nemačkom kampu, gde je smešteno oko 30 starijih Srba iz Prizrena. U samom gradu Prizrenu božićna liturgija nije održana jer je saborna crkva Svetog Đorđa spaljena tokom martovskog nasilja.

Uz monaštvo i malobrojne Srbe liturgiji u Pećkoj patrijaršiji prisustvovao je i srpski premijer Vojislav Koštunica. Za sada nema mnogo detalja o tome kako je došlo do Koštuničine posete Pećkoj patrijaršiji s obzirom na to da su zvaničnici Srbije do sada imali teškoće da odu na Kosovo i Metohiju. Na Kosovu je boravio bivši premijer Živković posle ubistva srpske dece u Goraždevcu i Predrag Marković ovog proleća dok je bio v.d. predsednika Srbije.

Predsednik Srbije Boris Tadić, koji je ranije izjavljivao da traži dozvolu da poseti Kosovo, poslao je predstavnike svoje Narodne kancelarije da na Badnje veče borave među meštanima kosovskih sela Čaglavice, Lapljeg Sela i Gračanice.

U MRAKU: U vreme kada su se pogoršali inače loši odnosi između Beograda, UNMIK-a i kosovske vlade posle izbora Ramuša Haradinaja za premijera, na Kosovu ipak nije bilo mnogo teških provokacija, ali je isključivanje struje po srpskim enklavama doživljeno kao nov oblik pritiska.

Oko hiljadu meštana tri naselja centralnog Kosova je krajem decembra mirno protestovalo u Lapljem Selu zbog toga što više nedelja nemaju struju, a zbog nestašica struje nemaju ni vodu, pa se među školskom decom pojavljuju zarazne bolesti. Od najave da će blokirati saobraćajnice odustali su pošto se čulo više glasova da bi to moglo isprovocirati albanske ekstremiste.

Napisali su pismo Serenu Jesenu Petersenu i Vladi Srbije. Tražili su da im Kosovska enegetska korporacija uključi struju. Zahtevali su da srpska vlada hitno stavi na dnevni red trajno rešavanje snabdevanja strujom srpskih sela na Kosovu i Metohiji.

Vlada Srbije je apelovala da UNMIK obnovi snabdevanje strujom, najavivši spremnost da pomogne u novcu, u tehničkim uslugama i u struji čim joj se to omogući. Narodna kancelarija predsednika Republike Tadića je u nedelju 26. decembra zatražila od UNMIK-a da se kosovskim Srbima uključi struja i saopštila da je od donatora sakupila 16.000 evra za popravku transformatora. U pismu šefa pomenute Narodne kancelarije Dragana Đilasa postavlja se pitanje kako je moguće da se samo srpskim selima isključuje struja, ako je ukupan procenat plaćenih računa na Kosovu i Metohiji manji od trideset, i ako na jednog Srbina koji nije platio struju dolazi najmanje šest, a realno deset Albanaca. Bilo je slučajeva da je traženo da se plati struja čak i za neke verske objekte spaljene marta 20004. Nebojša Čović je izračunao da bi ako bi svi Srbi i platili struju procenat plaćanja sa 30 porastao na 34 odsto.

Zbog toga što pet godina nisu plaćeni računi, Kosovska enegetska korporacija počela je sa isključenjima početkom decembra, a bez struje su prvo bili meštani Prilužja, Dobrotina, Gušterice i Livađa. Na intervenciju kosovskog ombudsmana Mareka Novickog njima je uključena struja, ali su potom bez struje ostali meštani u susednoj Čaglavici, Lapljem Selu i Preocu. Po uključivanju struje ovim selima, na red su došli stanovnici srpske ulice u Lipljanu...

Iz Kosovske energetske korporacije došlo je više izjava u kojima se kaže da ova agencija nije humanitarna ustanova i da se struja mora platiti. Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo Nebojša Čović pregovarao je o tome. Na njega je tom prilikom vršen pritisak da pozove Srbe da potpisuju ugovore i plate dug, no on je to odbio izjavivši da ako građani nemaju bezbednost, ne mogu da rade, pa, dakle, ne mogu ni da plaćaju račune. Problem sa strujom otkrio je još tri velika problema: prvo, činjenicu da Srbija otplaćuje dug kosovskih elektrana; drugo, da ta korporacija duguje elektrodistribuciji Srbije veliki novac za struju i za usluge; i treće, da oko 6000 radnika srpske nacionalnosti koji su ranije radili u energetskom kompleksu već pet godina ne mogu da dođu na radna mesta. Većina njih je u Srbiji, a neki su u srpskim enklavama na Kosovu. Pokušaj sa srpske strane da se ta teška pitanja stave na sto nije sada uspeo.

ČEKAJUĆI PETERSENA: Premijer Koštunica trebalo bi da 17. januara razgovara s Petersenom o procesu decentralizacije, nestalima i dijalogu između Prištine i Beograda. Srpsku platformu u tim i budućim razgovorima predstavlja plan Vlade, koji je Skupština Srbije usvojila aprila 2004. Taj plan predviđa dvostruku zaštitu srpske zajednice na Kosovu i Metohiji: putem teritorijalne autonomije (osnivanjem regiona ili oblasti), kojom bi se štitio najveći deo Srba, i putem kulturne i personalne autonomije, kojom bi se štitila prava Srba koji žive van područja teritorijalne autonomije.

Područja buduće autonomije činile bi opštine, delovi opština i naselja, u kojima su Srbi pre izgona 1999. godine bili većina. Te teritorije bi obuhvatale i poljoprivredno zemljište i ostale površine koje su bile u vlasništvu Srba pre rata 1999. godine. Budući da je većina prognanih Srba (oko 250.000) živela u gradskim centrima u kojima ih danas nema ili se njihov broj svodi na stotine (Priština, Peć, Gnjilane, Prizren, Uroševac, Istok, Lipljan, južni deo Kosovske Mitrovice itd.), traži se pravedna nadoknada (compesatio iustum) s obzirom na procenu da njihov povratak u te gradove u dogledno vreme nije moguć (do sada se vratilo samo oko 4000 prognanih na Kosovo, ali je u martovskom pogromu ka severu Kosova i ka većim enklavama pomereno takođe oko 4000 ljudi).

Traži se da Srbi imaju pravo na delove teritorije koja prirodno povezuje srpska većinska naselja, u kojima oni nisu prethodno bili u većini, ali na kojima se vraća stanovništvo prognano prilikom etničkog čišćenja. Traži se da buduća područja teritorijalne autonomije svojim geografskim i prirodnim karakteristikama, privrednim i poljoprivrednim resursima, postojećom i potencijalnom saobraćajnom, energetskom, komunalnom i drugom infrastrukturom, predstavljaju zaokružene teritorijalne celine u kojima je moguć život i održiv razvoj neophodan za repatrijaciju izbeglica.

Najznačajniji verski objekti i spomenici, kao i kulturno-istorijski spomenici srpskog naroda koji ne bi mogli da se uključe u srpske autonomije, zahtevali bi odgovarajuće garancije države Srbije, međunarodne garancije i efektivnu fizičku zaštitu.

Nacrt reforme lokalne samouprave koji je posle toga sačinila jedna radna grupa na Kosovu naišao je na odbijanje srpske vlade koja je prošle jeseni procenila da taj predlog ne daje ni približne garancije za rešavanje stvarnih problema položaja srpske zajednice, koja je kao i pre izložena teroru dobro organizovanih ekstremista i lokalnog albanskog stanovništva.

Vlada je tada oštro intonirala svoju ocenu konstatujući da se odgovorni predstavnici međunarodne zajednice polako ali sigurno oglušuju ne samo o plan Vlade Srbije nego i o obaveze iz Rezolucije 1244 o zaštiti ljudskih prava i prava povratka prognanih (od pre, ali i posle 17. marta). Vlada Srbije se tada suprotstavljala pritisku na kosmetske Srbe da uđu u privremene institucije, kao i omalovažavanju plana Vlade Srbije. U toku jeseni izgledalo je da se predsednik Republike distancirao od tog oštrog demarša kada je pozivao kosovske Srbe da izađu na izbore i kada je zagovarao da se s međunarodnim faktorima uspostavi prisniji i harmoničniji kontakt. On je kasnije plan Vlade definisao kao dobar, ali je i dalje tvdio da Srbija nema strategiju.

Kosovski sat je u međuvremenu otkucavao sam za sebe. U novembru i decembru čule su se procene da bi uručivanje haške optužnice moglo da dovede do nasilnih erupcija na Kosovu i Metohiji. Takva mogućnost se pominje i u jednom izveštaju Međunarodne krizne grupe. Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović je baš taj izveštaj Međunarodne krizne grupe okarakterisao kao nerealan, pun zabluda i kao direktno koketiranje sa ekstremističkim grupacijama na Kosovu, a kao zabašurivanje nesposobnost međunarodnog faktora da se već pet godina suoči sa realnošću na Kosovu i Metohiji, sa terorizmom, organizovanim kriminalom i svim ostalim vidovima nasilja koje je kulminiralo 17. marta prošle godine.

Koordinacioni centar za Kosovo bio je desetak meseci u zapećku, ali izgleda da je njegov značaj u poslednjim nedeljama porastao, a materijalna situacija u njemu unekoliko popravljena. Šef tog centra Nebojša Čović, koji se četiri godine bavi kosovskim problemima, na terenu je čini se aktivniji nego ranije. On se do sada pokazao kao tvrd pregovarač s međunarodnim faktorima i protivnik domaćih ekstremista i zagovornik teze da Srbija mora imati jedinstvenu platformu za Kosovo. Predsednik i premijer u poslednjim nedeljama pokazuju nešto manje razlika. I jedan i drugi se učestalo konsultuju s kosovskim Srbima. U važne institucionalne pripreme za predstojeće pregovore verovatno spada i formiranje Saveta za Kosovo i Metohiju, koji okuplja najviše državne funkcionere, a čija će funkcija biti i priprema za pregovore i razgovori o budućem statusu Kosmeta. U Domu garde u Topčideru 10. januara održan je donatorski skup radi prikupljanja sredstava za Kosovski fond. Počasni predsednik Fonda i donator prvog priloga u njegov budžet je patrijarh Pavle. Vladina kancelarija najavljuje da će biti sakupljena znatna suma, a da je premijer priložio jednu svoju mesečnu platu.

Pred Novu godinu, premijer Koštunica je izjavio Tanjugu da ova godina mora u potpunosti biti posvećena zaštiti ljudskih prava Srba i nealbanaca u Pokrajini koja su bila i ostala ozbiljno ugrožena – uključujući tu i najelementarnije pravo na život.

Milan Milošević