Intervju - Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja:
Regionalna pozorišna berza

"Osnovu koncepta za naredni festival već sam postavio – ono što je već sada izvesno jeste da će se napraviti novi korak napred"

Jubilarno 50. Sterijino pozorje (26. maj – 4. jun) završeno je bez glavne nagrade, Sterijine nagrade za najbolju predstavu. Žiri u sastavu Isidora Žebeljan (predsednik), Radivoje Dinulović, Gordana Đurđević-Dimić, Dino Mustafić i Veljko Radović dodelio je Karin Bajer Sterijinu nagradu za režiju (God save Amerika Biljane Srbljanović, Burgteatar Beč), Uglješa Šajtinac dobio je nagradu za tekst (Hadersfild, Jugoslovensko dramsko pozorište), nagrade za glumačka ostvarenja dobili su Mihajlo Janketić (Smrtonosna motoristika Aleksandra Popovića, Atelje 212), Regini Frič (God save Amerika), Nebojša Glogovac i Goran Šušljik (Hadersfild), za originalnu scensku muziku nagrađeni su Zoran Erić i Vladimir Pejković (Smrtonosna motoristika), Egon Savin i Jelena Popadić za adaptaciju (Svinjski otac Aleksandra Popovića, Kruševačko pozorište), a Angelina Atlagić za kostim (Nedozvani Momčila Nastasijevića, Centar za kulturnu dekontaminaciju).

Minuli festival povod je razgovora sa Ivanom Medenicom, koji je treću godinu selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja.

"VREME": Da li se slažete s odlukom žirija da ne dodeli glavnu nagradu?

IVAN MEDENICA: Nemoguće je složiti se sa tom odlukom jer je ona potpuno kontradiktorna. Predstava Burgteatra God Save America dobila je nagradu za režiju, scenografiju, jednu glumačku, a prošle godine je, za taj tekst, Biljana Srbljanović takođe dobila Sterijinu nagradu; svi najvažniji elementi pozorišnog čina su, dakle, nagrađeni, osim što predstava kao celina nije dobila priznanje! Tu nema nikakve logike. Pored nespornog konzervativizma koji je prevladao u žiriju, čini mi se da tu postoji još jedan, srazmerno veći problem; jedan deo žirija je, izgleda, podlegao pritisku naše pozorišne čaršije koja bi teško prihvatila da stranci po treći put pobede na festivalu nacionalne drame... Jako mi je neprijatno da ovo govorim zbog onih principijelnih i odgovornih članova žirija koji su ostali u manjini; njihovo hrabro držanje beskrajno cenim.

Dejan Mijač je opisao ovogodišnje Pozorje kao prekretnicu i nagoveštaj novog Pozorja. Kako ga vi rangirate?

Veoma sam zahvalan Dejanu Mijaču na ovim rečima, i to ne samo zato što je reč o tako značajnom umetniku, već i zato što je moj koncept dobio mnogo veću podršku, bar onu javnu (a samo se ona računa), od kolega iz sveta nego od onih iz zemlje. Ali, to valjda ide u rok službe... Meni se čini da je najznačajnija prekretnica napravljena u prvoj godini mog mandata (2003), jer je tada postavljena osnova novog koncepta, koji se bazira na internacionalizaciji i paralelnim programima; mi ga sada samo razvijamo i obogaćujemo. Možda je ove godine postignut veći stepen koncepcijske usklađenosti među različitim programima, i uravnoteženiji umetnički kvalitet (nije bilo nijednog promašaja, a čak tri-četiri predstave izazvale su nepodeljeno oduševljenje)... Ipak, Mijač je potpuno u pravu kada nagoveštava i priziva nove iskorake; osnovu koncepta za naredni festival već sam postavio – o njoj je još rano govoriti – ali, ono što je već sada izvesno jeste da će se napraviti taj novi korak napred. Ne bih želeo da on bude radikalan, već da samo doprinese razvoju postavljenog koncepta; međutim, vremenom može da se javi problem ako kvalitet festivala prevaziđe relativno uzak tematski okvir nacionalne drame (srpsko-crnogorske). Onda će se otvoriti dilema da li želimo ozbiljan i značajan festival, ili želimo da po svaku cenu sačuvamo njegov tradicionalni tematski okvir.

Za razliku od prethodne dve godine, ove nije bilo glasova protiv vaše koncepcije internacionalizacije Pozorja. Da li je to prećutna potvrda vaše namere da podignete kriterijume?

Da, osim što strana predstava, koja je to potpuno zaslužila, nije dobila nagradu. Ali, dosta više o žiriju... Znate, veoma je teško, a toga je sada već svestan i najgluplji šovinista, buniti se protiv toga da se na Sterijinom pozorju prikaže kako naše pisce igraju vodeća svetska pozorišta i umetnici. Pa, valjda bi to svima trebalo samo da nam imponuje, a u prvom redu ovima koji se struniše i istopiše od silne brige za srpsku kulturu. I da odgovorim na poslednji deo pitanja: da, podrška internacionalizaciji je i podrška nameri da se podignu kriterijumi, jer je uvođenje svetskih standarda glavno sredstvo korekcije i pokretač razvoja u svim oblastima našeg života, pa tako i u pozorištu.

Mnogi učesnici i gosti Pozorja izjavljivali su da im je boravak bio prijatan zato što su se družili sa kolegama iz eks-zemlje, sa učesnicima programa "Krugovi". Ova vrsta sentimentalnog otvaranja je, moguće, isto toliko bitna po naš pozorišni život koliko i internacionalizacija Pozorja.

Apsolutno. Festival ne čini samo prikazivanje predstava u nekom, manje ili više promišljenom konceptu. Podjednako je važna i atmosfera, druženje, neformalni susreti, poslovni kontakti koji se ostvaruju u pauzama... Ove godine je ta atmosfera zaista bila kao u „stara dobra vremena", u klubu Trema sedelo se do sitnih jutarnjih časova (što je, čak, ugrozilo i neke okrugle stolove koji se održavaju pre podne), sklopljeni su i brojni profesionalni aranžmani... Ono što mi je posebno drago i što lično smatram najvećim postignućem 50. Sterijinog pozorja jeste to da smo postali festivalska berza: za nekoliko predstava s ovog Pozorja zainteresovali su se selektori nekih važnih međunarodnih festivala, koji su ove godine u većem broju nego ikada došli u Novi Sad. To je glavna šansa Sterijinog pozorja – da postane regionalna pozorišna berza.

Sonja Ćirić