Popis dijaspore:
Od Pitsburga do Triglava

„O nebrizi naše države govori već sama činjenica da se ne zna koliko ljudi živi u inostranstvu. Postoje procene da je reč o četiri miliona naših ljudi. Da neki magacioner ne zna da li ima četiri stotine ili četiri miliona čaša, postavilo bi se pitanje njegove odgovornosti, a ovde su u pitanju ljudi", kaže u razgovoru za "Vreme" Aleksandar Čotrić

STRAH OD VOJSKE I POREZA: Aleksandar Čotrić

Od vremena kada je Srbin iz Vojvodine u Austrougarskoj Đorđe Šegić emigrirao u Severnu Ameriku i upisao se u knjige državljana prošlo je 200 godina. Još od vremena tog pionira srpske dijaspore matica Srbija ne zna ništa, ili gotovo ništa konkretno, o svojim građanima koji žive u inostranstvu. Ne zna se ni koliki je njihov broj. Govori se o tri velika emigraciona talasa: neposredno posle Drugog svetskog rata, sedamdesetih te devedesetih godina; uzroci se grubo mogu definisati kao političko-ekonomski.

U septembru su počele intenzivne pripreme za organizovanje popisa dijaspore Republike Srbije kojim će rukovoditi Ministarstvo za dijasporu. Početak popisa planiran je za prvi januar sledeće godine.

Pripreme obuhvataju nekoliko faza: formiran je odbor za popis dijaspore čiji je zadatak, između ostalog, utvrđivanje ciljeva i metodologije popisa, a potom i formiranje Komisije za izradu modela nacrta zakona o popisu dijaspore i Istraživačko-promotivnog tima, koji treba da pripreme zakon i plan kampanje najkasnije do 10. oktobra. Potom bi do kraja godine trebalo da budu završene i ostale pripreme popisa, a zakon usvojen u Skupštini Srbije, da bi popis mogao da počne u planirano vreme.

Optimisti će u ovoj inicijativi videti novi kurs Srbije koji se od nacionalističkog principa krvi i tla okreće ka zalaganju matice za svoje građane i njihova prava i slobode ma u čijoj državi oni živeli. Pesimisti, pak, upravo suprotno – popis dijaspore tumačiće kao novi talas nacionalističkog kondenzovanja. Zato je ovaj projekat kontroverzan i zato je možda bilo bolje – budući da je za njegov uspeh presudna opšta i dugoročna podrška – pokrenuti najpre javnu debatu o njegovom smislu i lobirati za podršku svih političkih partija.

Ipak, stiče se utisak najboljih namera Ministarstva za dijasporu. U Odbor za popis ušli su predstavnici minstarstava dijaspore, finansija, unutrašnjih i spoljnih poslova, zatim predstavnici Zavoda za statistiku, Privredne komore Srbije, SPC-a, kao i nekoliko organizacija dijaspore – Švajcarske, Nemačke, Francuske, Italije i SAD.

Aleksandar Čotrić, zamenik ministra za dijasporu, zadužen za organizaciju ovog projekta, kaže za "Vreme" da je razlog ovako formiranog Odbora u tome što nijedna institucija ne bi bila u stanju da popis organizuje samostalno.

"Smatramo da je obaveza države da utvrdi taj broj, ali smo svesni i da to niko pojedinačno sam ne može da utvrdi. Kako su nam rekli u Sinodu, SPC okuplja negde oko deset odsto vernika, od ukupnog broja naših ljudi u inostranstvu. Naši klubovi okupljaju od jedan do najviše pet odsto emigranata. Najveći broj ljudi nije ni u jednom klubu, ne ide u crkvu niti se obraća našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Otud smo okupili predstavnike svih ovih institucija.

Koristićemo se kombinacijom više metoda. Prikupićemo podatke zavoda za statistiku iz zemalja u kojima žive naši ljudi. Već smo dobili neke podatke, pa tako znamo da samo u Švajcarskoj živi preko 200.000 naših državljana. Tom broju ćemo dodati, recimo, i Srbe iz BiH ili Švajcarske koji su njihovi državljani, dakle popriličan broj onih koji imaju ili su uzeli državljanstvo zemalja u kojima su se rodili ili u koje su se odselili.

Na kraju, uzećemo u obzir i podatke koje su naše opštine prikupile o svojim građanima. To su uradile opštine Veliko Gradište i Petrovac na Mlavi, čija gotovo četvrtina ljudi danas živi u inostranstvu. Imaćemo i podatke koje članovi domaćinstava u Srbiji budu dali o iseljenicima", kaže Čotrić za "Vreme".

"VREME": Kako ste došli do podatka da je po poslednjem popisu (iz 2002. godine) Srbiju napustilo 414.000 građana?

ČOTRIĆ: Tokom popisa u Srbiji štampani su formulari koji su distribuirani našim doplomatsko-konzularnim predstavništvima, a koji su ih dalje distibuirali preko Crkve i udruženja naših građana u inostranstvu. Kriterijum za popisivanje naših državljana bio je da žive duže od godinu dana u inostranstvu. Procene su, međutim, da je taj broj daleko od realnog. Preko statističkih podataka iz drugih zemalja znamo da u Nemačkoj živi 800.000, a u Austriji 300.000 naših građana, tako da odmah pada u vodu podatak da je van zemlje 414.000 ljudi.

Njihovi popisi, međutim, ne daju personalne podatke, već samo ukupan broj. Nas zanima i da nešto znamo o njima, tako da će taj popis realizovati naš Zavod za statistiku, po standardima Eurostata, statističke agencije EU-a. Ukrštanjem podataka Crkve, naših organizacija, diplomatsko-konzularnih predstavništava i statističkih zavoda različitih zemalja, kao i onoga što će neposredno prikupiti popisivači na terenu, dobićemo približan broj naših građana u inostranstvu. Svesni smo da nikada nećemo utvrditi tačan broj.

Koga ćete zapravo popisivati i na koji način? Ima potomaka koji nisu zainteresovani za svoje poreklo.

Popis je potpuno dobrovoljan, a naš zadatak je da sprovedemo dovoljno dobru kampanju da se o njemu obavesti najveći broj ljudi. Po svim međunarodnim pravima i po sada važećem Ustavu, kao matična zemlja imamo pravo i obavezu da brinemo o delovima svog naroda koji žive van Srbije.

Biće popisani svi oni koji žele da se popišu, koji smatraju da pripadaju srpskom nacionalnom korpusu ili korpusu naših manjina.

O nebrizi naše države govori već sama činjenica da se ne zna koliko ljudi živi u inostranstvu. Postoje procene da je reč o četiri miliona naših ljudi. Da neki magacioner ne zna da li ima četiri stotine ili četiri miliona čaša, postavilo bi se pitanje njegove odgovornosti, a ovde su u pitanju ljudi. Moramo da izmenimo odnos prema dojaspori.

Predmet popisa su državljani Republike Srbije koji žive u inostranstvu bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, kao i građani sa državljanstvom drugih zemalja čiji su preci poreklom iz Srbije, opet bez obzira na nacionalnu pripadnost.

U Turskoj, na primer, živi velik broj Bošnjaka već nekoliko generacija čiji su preci iz Raške oblasti ili Sandžaka. Oni su sačuvali maternji jezik, a osećaju da pripadaju matičnoj zemlji.

Da li ste se o tome konsultovali sa predstavnicima manjina?

Predstavnici verskih zajednica i udruženja koja okupljaju predstavnike manjina biće uključeni u rad Istraživačko-promotivnog tima. Povodom Bošnjaka u Turskoj, razgovarali smo sa Šihadom islamske verske zajednice za Sandžak i sa rukovodstvom opštine Novi Pazar i dobili njihovu saglasnost i pristanak. Prema njihovim rečima, procene su da je dva puta više iseljenih Bošnjaka nego što ih je u Srbiji. Oni su veoma zainteresovani za dobijanje državljanstva po novom zakonu i svakodnevno se desetine njih javljaju našem konzulatu u Istanbulu.

Razgovarali smo i sa predstavnicima Rusina, a planiramo da razgovaramo i sa drugim manjinama.

Kako ćete motivisati ljude da se popišu? Odziv dijaspore na predsedničkim izborima od svega 8000 ljudi govori o tome koliko je dijaspora zainteresovana za svoju maticu.

To mora biti dobro pripremljena nacionalna i državna kampanja, da se ne bi ponovila situacija sa poslednjim izborima. Kampanja će ići preko medija, preko naših televizija, dnevnih i nedeljnih novina koje se tamo čitaju. Plan je da se ljudima objasni da nemaju razloga za strah i da daju svoje podatke.

Nagomilano je nepoverenje naše dijaspore za poslednjih 60 godina zato što je država imala loš odnos prema njoj. Iz Srbije joj se obraćalo samo kad je tražena pomoć, a pri tom su ta sredstva često bila zloupotrebljavana: potrošena je njihova devizna štednja, proneveren novac od Zajma za preporod Srbije, četiri i po miliona dolara prikupljenih posle bombardovanja nestalo je u stečajnoj masi Beobanke, bilo je negativnih iskustava onih koji su investirali u Srbiji. Plan našeg ministarstva je od samog početka bio da se povrati to izgubljeno poverenje.

Neko se plaši da dâ podatke zbog vojnog roka, neko zbog neplaćenog poreza.

Podaci koje budu dali na popisu neće biti ni na koji način zloupotrebljeni i naš zadatak je da ih uverimo da im popis samo može pomoći u rešavanju raznih problema, da će se država bolje povezati s njima i da će se oni bolje povezati između sebe. Da napravimo mrežu pojedinaca i organizacija i da se vidi šta je to što je njima potrebno i šta je to što država još treba da uradi za njih. Imaće rubriku gde će moći da kažu da li žele da se vrate, pod kojim uslovima, šta im je potrebno itd.

Taj popisni listić biće objavljen na internetu i svaki će imati svoju šifru; na taj način ćemo prikupljati podatke.

Koliko će to da košta?

Nema još gotovih procena, time će se baviti Komisija za izradu zakona, budući da se sredstva i propisuju zakonom.

To će biti budžetska sredstva?

Da, popis će finansirati država iz budžeta, i ta će sredstva biti ukalkulisana u budžet za sledeću godinu. Nisu to velika sredstva, a biće sigurno mnogo manja od onih koja su bila potrebna za popis u Srbiji.

Jelena Grujić