---

Tragedija u Bioču >

Lov na dežurnog krivca

Kod istrage ovakvih tragedija najvažniji zadatak je da se precizno i temeljno ustanovi šta se tačno desilo. I to ne samo zbog pravičnosti, korektnosti i ljudskosti prema žrtvama, njihovim porodicama i učesnicima nesreće. Reč je o nečem još važnijem, a to je sprečavanje ovakvih događaja u budućnosti

Železnička nesreća koja se 23. januara ove godine dogodila kod mesta Bioče blizu Podgorice po broju žrtava najveća je nesreća u istoriji crnogorskih železnica i nakon skoro četvrt veka najgori udes te vrste na prostoru cele bivše Jugoslavije. Tragedija se dogodila kada se kompozicija elektromotornog voza koji je iz Bijelog Polja saobraćao u pravcu Bara nekontrolisano pokrenula, nakon što se zbog tehničkih problema zaustavila neposredno iza stanice Bratonožići. Veliki pad na ovom delu pruge a verovatno i jak vetar koji je tada duvao doveli su do naglog ubrzanja i nakon pređenih 13 kilometara voz je pri brzini od preko 100 km/h iskočio iz šina i survao se niz padinu prema reci Morači. Sreća u nesreći je da su delovi kompozicije iskočili u tunelu što je usporilo njihovu brzinu. Akcija pružanja pomoći nastradalima je izvedena vrlo požrtvovano na veoma nepristupačnom terenu i u jako lošim vremenskim uslovima, ali je, nažalost, bilans ipak tragičan: 46 mrtvih i preko 200 povređenih putnika među kojima i dosta dece.

Odmah nakon prvih vesti o nesreći i spasavanju nastradalih počelo je da se govori o uzroku ove velike tragedije i o bezbednosti na železnici uopšte. Iako je želja javnosti da se što pre sazna šta se desilo i ko je za to odgovoran (pogotovo u maloj Crnoj Gori gde maltene svako poznaje ili je u rodbinskoj vezi sa nekim od nastradalih) sasvim razumljiva, desilo se nešto što nikako ne bi trebalo kod ovakvih nesreća: isto veče počele su da se daju izjave o tome šta je prouzrokovalo tragediju pa je istražni sudija izjavio da je to otkazivanje kočnica, sutradan je komisija Željeznica Crne Gore objavila da je uzrok ljudska greška, a advokat osumnjičenog mašinovođe da je on sve radio po propisu. U emocionalno veoma nabijenoj atmosferi to je prouzrokovalo da se u ovu priču na razne načine umešaju svi – od predstavnika vlasti do navijača sportskog društva Budućnost. Malo je falilo da priča sklizne i na teren ionako zategnutih odnosa Crne Gore i Srbije. Nakon pristizanja eminentnog tima veštaka iz Beograda jasno je rečeno (ono što se svakom dobronamernom podrazumeva) da će temeljna istraga uzroka nesreće potrajati i da nema potrebe za spekulisanjem. Upravo iz tog razloga ni u ovom tekstu se neće analizirati uzrok nesreće iako su neke stvari već sada jasne. Kjučna stvar koju istraga treba da razjasni do poslednjeg detalja jeste šta se dešavalo od trenutka zaustavljanja voza usled tehničkih problema do njegovog samopokretanja nakon tridesetak minuta i šta sve nije radilo kako treba u tom periodu i šta je tom prilikom radilo osoblje u vozu. Kod istrage ovakvih tragedija najvažniji zadatak je da se precizno i temeljno ustanovi šta se tačno desilo, sled događaja i okolnosti koje su i neposredno i posredno uticali da do udesa dođe. I to ne samo zbog pravičnosti, korektnosti i ljudskosti prema žrtvama, njihovim porodicama i učesnicima nesreće. Reč je o nečem još važnijem, a to je sprečavanje ovakvih događaja u budućnosti. Kao što je rekao vođa jednog istražnog tima za nesreće ove vrste u Americi: "Naša istraga, nažalost, ne može da pomogne nastradalima, ali njen glavni zadatak je da spasi buduće potencijalne žrtve." Sve ishitrene izjave, halabuka, želja za senzacionalizmom, pritisak javnosti ili političara samo ometaju uvrđivanje prave i potpune istine a nisu nepoznati slučajevi da su i bitno (negativno naravno) uticali na rezultat istrage. Da ne bi pominjali skorašnje slučajeve koji još izazivaju emocije, podsetićemo se samo najpoznatije "saobraćajne nesreće" na svetu, brodoloma Titanika, kada istraga nije smela da pomene jednog od najodgovornijih za nesreću, telegrafistu na brodu, zato što ga je u međuvremenu javnost na osnovu senzacionalističkih izjava proglasila za heroja (podignut mu je i spomenik). Shodno tome za krivce su proglašeni i neki za koje se kasnije ustanovilo da uopšte nisu bili krivi a neke dileme oko pravilnih procedura ma koliko to izgledalo neverovatno ostale su do današnjih dana.

Atmosfera u javnosti i njen uticaj može negativno da deluje i na drugi način. Ako neki problem ne privlači veliku pažnju neće se mnogo raditi na njegovom rešavanju. Bezbednost u drumskom saobraćaju je kod nas već više godina jako loša. U Srbiji i Crnoj Gori već deceniju na putevima gine oko 1000 ljudi godišnje. Samo u januaru poginulo je više ljudi nego u ovoj železničkoj nesreći i čak i posle ove najveće tragedije u dugom vremenskom periodu, po svim parametrima putovanje železnicom ostaje mnogo bezbednije od putovanja drumom. Ali, nesreće u drumskom saobraćaju su pojedinačne i ne izazivaju toliko pažnje, zbog njih niko ne traži a još manje podnosi ostavke, niti se dižu ovakve polemike, ali se, nažalost, ni stanje bitno ne menja. Pored ovih stvari ne treba zaboraviti i da uznemirena i napeta atmosfera vrlo negativno deluje na zaposlene u saobraćaju, koji i dalje svakodnevno moraju da obavljaju svoj posao, i time povećava mogućnost nove greške. Fenomen "crne serije", nažalost, nije redak. Ovo posebno važi za železnicu gde su procedure tako detaljno propisane da se nesreće nikad i ne dešavaju zbog jednog propusta ili defekta, već je uvek reč o njihovoj istovremenoj kombinaciji.

Saobraćajne nesreće se, nažalost, događaju od kada su prvi ljudi uzjahali na deblo pa do današnjih dana kada su padala i čuda tehnologije kao "konkord" ili "spejs šatl". Jedino što pomaže da se njihov broj i posledice smanje na najmanju moguću meru jeste stručan, objektivan i temeljan pristup problemu. Traženje "Pedra" na brzinu možda može da zadovolji uznemirenu javnost, ali će sigurno ugroziti nečije živote u budućnosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---