---

Skupština Republike Srbije - Dan otvorenih vrata >

Restoran bez pečenja

Građani mogu u Skupštini Srbije da vide sve, i poslanike, i spratove, i sale, i žardinjere i holove. Mogu da vide i odzidanu sliku, drugu odzidanu sliku, skupštinsku salu, pogledaju film, čak glasaju poslaničkim karticama...

Reporteru "Vremena" uvek bila želja, kakva želja, fiks ideja, da poseti Narodnu skupštinu, ‘nako ko običan građanin, da uđe, zaviri, prođe, ponese neki materijal, vidi te poslaničke klupe, ajde i malo se uživi, plastičnije sebi predstavi gde onaj Marković ‘nako državnički predsedava, gde Baki pridržava, gde ostali aligrudići, albijanići, ajde i ti vučići, ajde i ostali do 250, ‘nako brinu i narod zastupaju. Još mu želja bila, nikako zadnja, da uđe u taj skupštinski restoran, tamo gde se je’ ‘leba, oseti kakva je to ‘rana, kaki je to mrs koji poslanike tera na toliki i takav rad.

I prijavi se za posetu, telefonom, ostavi podatke, ostavi matični broj, i bi, vrlo ljubazno, i sve tako, pozvan da dođe poslednje januarske subote, jerbo je svake poslednje subote u mesecu Skupština otvorena za posete građana. To se zove "Dan otvorenih vrata". I vrata behu otvorena, za te namene desna. Kako uđe, gužva, neki stariji svet, neki pristojan stariji svet se legitimiše na prijavnici. Onda trebaše da se prođe kroz onaj detektor za metal, i to se obavi. Tad se javi domaćica posete, mlada, u jednobojne pantalone i gornji deo komplet, obavesti da su posetiocima na raspolaganju i poslanici G17 plus, gospodin sa kravatom, onaj što nije Homen nego Homan, i gospođa, bez kravate, Branka Bošnjak. Domaćica u kompletu informisa i o programu posete, za njom, po novim i crvenim tepih stazama.

Prvo bi, kako reče, tzv. novinarska soba, tu novinari prate šta se događa u skupštinskoj sali. Dok je reporter gledao u vitraž prozorska stakla, domaćica informisa o istorijatu zgrade, pređe na onu sliku što je bila zazidana, drugu sliku što je bila zazidana, na onoj prvoj, centralnoj, doktor zubar Ante Pavelić čita Adresu o ujedinjenju regentu Aleksandru Karađorđeviću... Onda bi dalje, sve u redu i poretku, reporter se kao građanin informisa kod domaćice da su u grupi posetilaca uglavnom penzioneri sa Vračara, koji su kolektivno prijavili posetu. Stiže se do Plave sale, zašto plave, domaćica postavi pitanje, domaćica dade i odgovor, zato što su vrata plava, a i stolice su plave. U toj, tako plavoj, i najreprezentativnijoj sali održavaju se sednice skupštinskih odbora. Tu posetioci saznadoše i da zgrada skupštine ima pet spratova, kako su, po spratovima, raspoređene poslaničke grupe, da skupština ima tačno 202 zaposlena koji opslužuju skupštinski saziv, da bi predsednik Marković obavezno bio tu, ali odsutan, ču se da je na Svetoj gori...

Bi dalje, reporter kao građanin bi impresioniran, i to skroz, svim tim hodnicima, zavijucima, holovima, salama, stepeništima, tako da nije znao ide li se gore ili dole, tek stigoše do garderobe gde po preporuci svi ostaviše garderobu. I onda bi skupštinska sala, nije to ni tako veliko, napred sto za predsedavajuće, ispred govornica, poslaničke klupe na levak. Svi se radikalski smestiše u levi kraj sale, pustiše film o radu Skupštine, narator sve objasni, put od glasanja do poslaničkog mesta, izabra se predsednik Skupštine, Vlade, ču se, Vlada ne može da radi ukoliko nema poverenje Skupštine, znači, tvoj glas je sada izabrao i predsednika Vlade, ču se i da ko misli i smatra da poslanici ne rade dobro, u interesu i tako to, može lično da se kandiduje...

Završi se film, u sali žamor, gore, u čelo sale, sedoše dva G17 plus poslanika i sekretar Skupštine. Bošnjak reče da su posete građana važne jer se tako demistifikuje rad Skupštine, i da se vidi da rade u interesu naroda, i reče da je parlament mnogo radio, mnogo zakona doneo. Javi se i muški poslanik, složi se sa nečijom primedbom da to oko vlasništva mandata liči na buvljak, opet bi ženski poslanik, reče oko vređanja sa govornice, ne shvataju uvrede lično, oni koji vređaju više se obraćaju kamerama, kad se isključe kamere sve su to drugi ljudi... Počeše da se javljaju i posetioci, sa mesta, ispred govornice, jedan iz Zemuna pohvali predsednika Skupštine koji je sve ovo omogućio, jedan s mesta zatraži da se glasa i za ljude, ne samo za stranke, jedan ženski glas reče da je sve to neozbiljno, gledaju, to se čitaju novine, javlja na mobilni, videla i da žvaću na sednicama, čak čačkaju nosove... Ženski poslanik odgovori da se na sednici čita da bi se sačuvalo mentalno zdravlje, onaj ženski glas replicira da to ne može tako, to im je radno mesto, kako građani da sačuvaju mentalno zdravlje, sve to iritira, tolike plate, dnevnice, neki troškovi, gde to ima da sam sebi pišeš putni nalog, i prisutni poslanici su isti, svidelo im se, zato ništa ne menjaju...

Diskusiji bi kraj, podeliše posetiocima poslaničke kartice, bi simulacija glasanja, građaninu reporteru zapade kartica nekog radikala, Ko je za to da se poseti skupštinski restoran, popije kafa, većina.

Na izlasku iz skupštinske sale, ko što je red, dve televizijske ekipe, to ima pitanja, to ima odgovora, Video kako radi Skupština, to je ono što me čini posebno srećnim, jedna gospođa bi baš poslanički odgovorna, Zatekli ste me nespremnu, a mnogo toga bi se dalo reći, pohvale dobi i komplet domaćica, mora da je novinar, jeste, vidi se, tako koncizno izražavanje...

Opet holovi i žardinjere, građanin reporter sad siguran da se išlo nizbrdo, dođoše do jedna i mala vrata, kad tamo, restoran, ni mali ni veliki, taman. Osoblje na nogama, stolovi zastrti, sve spremno. Posetioci se rasporediše, poslanici odoše, valjda, za svoj sto, komplet domaćica informisa da će grupa, mimo pravila, prakse i ostalog, dobiti palačinke. Građaninu reporteru se desi sto sa dve pristojne i u godinama gospođe. Gospođa sa pletenom kapom podeli utiske, mora da nas pripremaju za izbore, a nije zadovoljna politikom, grozno, lupala u šerpe, šetala, i sve izašlo ni na šta, nije za prethodno, ali ovo, pa to... Prijateljica Pletene kape, u crno ofarbana, više komentariše ambijent, kakvi su to uslovi, kako je sve čisto, pa ovde i ako nisi mora da budeš gospodin, kad poslužiše sokove, reče da se dvoumi koje pečenje da uzme, pre je za praseće. Pogleda konobara, ovaj ode dalje sa palačinjcima, dve gospođe složno pozvaše komplet domaćicu, mogu li da dobiju jelovnik, da vide šta ima, kad nema pečenja, prasećeg, i da vide pošto je to, kad su poslanicima takve plate, kad su takvi troškovi, čule da to i nije skupo. Domaćica im ljubazno izađe u susret, uvid u jelovnik nije predviđen pravilnikom posete, ali može da im kaže, i ona, sa svojom skromnom platom, mada ne jede mnogo, može da se hrani u restoranu. Prijateljice pređoše na palačinke, Crno farbana još na prasetini, šteta, a baš je mogla probati to pečenje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---