"Dnevnik"; "Vreme" br. 795

Pisanje dnevnika verovatno dođe kao hiperventilacija naših uzavrelih i pomerenih mozgova. Pošto nam se konverzacija svela na to da uglavnom pričamo o bedi, nemaštini, nepovoljnim kreditima, Mladiću i radikalima, onda je sasvim normalno da bilo kakav normalni razgovor obavimo sami sa sobom.

Jednom prilikom sam napravila eksperiment i objavila porodici i prijateljima da mi se u vremenu od sedam dana javljaju samo ako imaju da mi saopšte neku normalnu ili radosnu vest. I znate šta se dogodilo – niko mi se nije javio za tih sedam dana.U prvo vreme sam proveravala telefon, da li uopšte radi, a onda sam shvatila da niko od njih nema ništa lepo da mi saopšti. Tu se neslavno i završio moj eksperiment, a zaključak koji sam izvukla je da su nam se životi i komunikacija sveli na razmenu prizemnih i surovih informacija, tipa – nisam dobila platu, sutra će biti kiše, a i ovaj još nije uhapšen. I tako iz dana u dan, srećemo se namršteni u žurbi i kao nešto negde žurimo, a u stvari trčimo kući da otvorimo dnevnik i siti se ispričamo. I tako ja provedem neko vreme u lepom raspoloženju sa svojim dnevnikom, koji pri tom ne koluta očima, ne cokće, ne kritikuje i ne žuri na neki sastanak. A tek pred spavanje kada prelistate beleške, osmeh vam se vrati na lice, jer ste videli koliko vam se lepih i korisnih stvari dogodilo u jednom danu. Zato vam predlažem da zapišete ponešto lepo u svoj dnevnik, iznenadićete se kako vam je u suštini život lep.

Tatjana Đukić, elektronskom poštom