Šta Bagzi zna:
Pun kofer trgovačkog putnika

Dejan Milenković Bagzi konačno je dobio status svedoka saradnika u dva od tri predmeta u kojima je optužen pred Specijalnim sudom. To je bila posledica praktično dvogodišnjeg cenjkanja: već u maju 2004. puštani su prvi signali na tu temu – ali je ispalo drugačije po one koji su tada pokušavali da se sa Bagzijem nagode. Ispalo je da je Bagzi nešto pametniji od Legije Ulemeka i da neće "sklapati glupe paktove sa glupim ljudima"

Dejan Milenković Bagzi (po Bugsy Siegelu, poznatom gangsteru iz zlatnih dvadesetih u Americi) pao je u ruke grčke policije 16. jula 2004. Sedeo je neko vreme u grčkom ekstradicionom pritvoru, pa se dokopao Centralnog zatvora. Kad je stigao u Beograd, nije se sastao sa dva ministra, jednim direktorom i dva generala – kao njegov suoptuženik Ulemek: Bagzi tada više nije bio higijensko društvo za dogovaranje i razgovaranje, jer su neki njegovi telefonski razgovori već nekako bili stigli u javnost; ali o tome kasnije.

U svakom slučaju, Bagziju je trebalo izvesno vreme (zbog navedene okolnosti sa razgovorima) da proceni situaciju i da vidi šta će od sebe. Kad se odbiju sablažnjive ponude "patriotskog lobija" kao deplasirane, preostajao je samo jednostavan izbor: ili 40 godina – ili ispričaj sve što znaš. Dejan Milenković jeste svašta, ali nije glup. Narazgovarao se Dejan Milenković sa zamenicima specijalnog tužioca i sa Jovanom Prijićem samim onoliko; pa je sačekao da vidi hoće li Prijić i njegovi zamenici potrajati; pa je onda zatražio status, videvši da od sablažnjivih obećanja nema ništa i da nebo nije palo na Srbiju, niti je "Srbija progledala" kad je Legija progovorio. Srbija u stvari jeste progledala i – videla jeftinog prevaranta i munđosa koji je "sklopio glup pakt sa glupim ljudima". Sudsko veće došlo je do zaključka da građanin Milenković nije ponudio dovoljno u zamenu za 40 godina robije; sasvim jednostavno.

U međuvremenu je dokazni postupak trajao, a sablažnjiva obećanja javljala se su kao sve neuverljivija. U međuvremenu je Bagzijevica, Jasna Milenković, ne samo otkazala punomoć adv. Biljani Kajganić već je dotičnu gospođu i tužila Advokatskoj komori za 126.000 evra koje joj je platila uzaman, jer gđa Kajganić nije u Bagzijevoj odbrani učinila ništa – osim što je pokušala da ga nagovori da počini krivično delo lažnog prijavljivanja, što je on hladno odbio, na njen užas (videti "Vreme" od 9. septembra 2004) i tako – paradoksalno kako bi moglo zvučati – ispao jedini pošten u jednoj prljavoj igri; on, ovejani kriminalac. Zbog toga je, uostalom, i došlo do tolike nervoze i paralize oko Bagzija Milenkovića: neće da laže; a šta ako progovori istinu? Prvo istinu o tom kobnom telefonskom razgovoru, a posle i istinu o nekim drugim stvarima?

Pregovori Dejana Milenkovića u drugoj turi cenjkanja sa Specijalnim tužilaštvom i Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu (poznatim kao Specijalni sud) bili su dugi i naporni. Niti je Bagzi glup, niti su oni naivni. Pre svega, početne pozicije bile su jasne: Specijalno tužilaštvo ga je već imalo gotovog i spakovanog za nekoliko najtežih krivičnih dela, uključivši i pokušaj ubistva premijera – gotovih 40 godina verovatne kazne, da ne zalazimo u detalje. Bagzi je imao određenu solidnu kolekciju saznanja – iz prve, ali više iz druge ruke – o nekim krajnje zanimljivim stvarima iz oblasti interesovanja Specijalnog tužilaštva. Oni su mu rekli otprilike: "možemo mi i bez tebe"; on je njima otprilike rekao da mogu, ali da će im s njim biti zanimljivije i ispašće pametniji. Osim toga, da raspolaže saznanjima koja bi mogla da rasterete državu i vlast od nekih neprijatnih hipoteka – pa ko voleo, voleo, ali to je to. Ovaj poslednji argument nije impresionirao Specijalno tužilaštvo (briga njih za predmete koji nisu – ili nisu još – u njihovoj nadležnosti), mada – ipak: mogli bi da postanu.

Tu se pominju ubistva Slavka Ćuruvije, Žike Petrovića (JAT), Zorana Todorovića Kundaka itd. Teško da bi Dejan Milenković o tim predmetima mogao da ima neposredna saznanja; ali Duća Spasojević bio je hvalisavac koji je stalno okolo pričao da zna ovo i ono, pa i pred Bagzijem. Možda tu ima nekih indicija – a možda i nema.

Ali, krenimo od početka: Bagzi Milenković bio je zvezda u usponu zemunskog klana, čovek ipak pod sumnjom da je sa Ljubišom Buhom Čumetom bio donedavno mnogo blizak. Po toj crti sumnjičenja morao je da se dokazuje. Nije bio jedan od pravih i proverenih, kao Kum Luković ili braća Simovići, ali je napredovao. Bio je proveravan na postepen način: ajde, Bagzi, vozi ove da ubiju onog; ajde, Bagzi, "seci" heroin i nosi gde treba; ajde, Bagzi, uništi oružje i vozila posle ubistva; i na kraju – ajde, Bagzi, vozi kamion i preseci Đinđiću put, pa da ga Žmigi, Beli i Zvezdan na miru ubiju. To nije uspelo, pa je "trgovačkog putnika" Bagzija valjalo vaditi iz pritvora uz razne pomoći koje su, osim naplate prethodnih usluga, koštale najmanje 50.000 evra i sakrivati ga u štekove.

Upravo u tom svom svojstvu Zemunca u usponu Bagzi je i najzanimljiviji sudu: u predmetima "Mamica" (gde je još optuženi), "Zemunski klan" i "Đinđić". Predmet "Zemunski klan" tu je važan: naime, Bagzi bi mogao da rasvetli i dopuni mnoge okolnosti ubistava, otmica, trgovine heroinom i ostalih bogougodnih i patriotskih poslova pokojnih Duće i Kuma, živahnog Legije i ovih šest koji su još u bekstvu (braća Simovići, Miloš i Aleksandar; Vlada Milisavljević Budala, Milan Jurišić Jure, Sretko Kalinić Beli i Ninoslav Konstantinović Nino). Samo po sebi razume se da Bagzi ima šta da ispriča i u predmetu "Đinđić": kako je došlo do pokušaja atentata kod hale Limes; šta je pre toga, a šta posle bilo; gde su ga skrivali do odlaska u Progar, a gde su bili pošto ih je Saša Pejaković Pele 17. marta 2003. ostavio "kod Žarkova"; šta se desilo 27. marta iste godine u Meljaku. Dakle: kako je pobegao s lica mesta, kako se dokopao Grčke, s kojim parama je tamo živeo, s kim se družio itd. I na kraju: šta je zapravo tražio u blizini našeg konzulata u Solunu sa parama, a bez ikakvih dokumenata? To su praznine krajnje važne za ovu državu i pravosuđe – ako postoji politička volja da se tekuće stvari sa organizovanim kriminalom rasvetle do kraja, to jest. Naime, ako neki ministri misle – i govore javno! – da "nije važno gde se Legija skrivao", jer Legija ionako o tome ne bi da priča jer mu se može, to ne znači da sud ne sme Bagzija da pita o tome, jer se Bagzi, kao svedok saradnik, obavezao da ispriča sve.

U to najneprijatnije "sve" koje Bagzi treba i mora da ispriča spada i neizbežno pitanje Momira Gavrilovića Gavre. Taj bivši radnik Državne bezbednosti (kodno ime pod kojim je nastupao u Hrvatskoj: "pukovnik Jović") poginuo je od zlikovačke ruke koja je držala automat M-84 ("škorpion") sa prigušivačem 3. avgusta 2001. uveče na Novom Beogradu, blizu svoje kuće. Tog istog dana, malo ranije, Gavra je bio u Kabinetu (Koštuničinom, predsednika SR Jugoslavije; tada je bio samo jedan Kabinet sa velikim K). Sutradan je trust pilećih mozgova iz tog istog Kabineta nadigao strašnu galamu kako je Gavra izgubio glavu zato što je "doneo dokumenta" koja teško kompromituju Đinđićevu vladu vezama sa mafijom. Posle je ispalo da nikakvih "dokumenata" bilo nije, nego je Gavra dolazio da sebi traži neki posao – a i da prenosi razne poruke od raznih umetnika u udbaškom spletkarenju (kao da se udbaši bave nečim drugim). Na licu mesta ubistva nađeni su razni materijalni tragovi, od kojih se nekoliko pikavaca od cigareta javljaju kao značajni. Naime, godinama se kao tajna čuvao podatak da su na nekim od tih opušaka nađeni i fiksirani tragovi DNK. U odnosu na te latentne tragove testirani su Ljubiša Buha Čume i neki Dragan Nikolić Teča, koji su bili optuženi da su ubili Gavru; optuživali su ih zemunoidni tabloidi i uopšte propagandna mašina Legijina i Dućina. Ispalo je da njih tu nema, ni u smislu DNK, a ni inače. Ideja te kampanje bila je da se ubiju dve muve odjednom: da se svedok saradnik Čume diskredituje kao ubica Gavrin, a da se pravi počinioci tako zaštite.

Onda je, baš nekako kad je Bagziju odobren status svedoka saradnika, u javnost procurila još jedna priča: nađen je podudarajući nalaz za latentne tragove DNK sa lica mesta Gavrine pogibije. Navodno nije bilo lako: još tokom prošle godine bilo je pokušaja da se Milorad Ulemek Legija zamoli da dozvoli da mu se uzme bris pljuvačke, ali je on to do kraja odbijao (da ga ne otruju, jadnog). Onda su se Organi navodno snašli drugačije, pa je ispalo, opet navodno, ali ovoga puta iz ozbiljnijih izvora, da se Legijin DNK našao na licu mesta Gavrine prerane i tragične smrti. Ako je tome tako – a to ćemo videti istom kad Bagzi progovori i kada se stvar zalaufa – onda neki imaju veoma veliki problem; zapravo dve vrste problema. Jedni, oni koji su tvrdili da je Gavru ubio DOS (Đinđić naredio Čumetu, Čume Bagziju, a Bagzi Teči), imaće moralni problem. To, međutim, njima nije neka smetnja: to su oni isti koji su tvrdili da Demokratska stranka "zna ko je ubio Đinđića, a ako oni neće da kažu, mi ćemo", pa šta im fali? Neki drugi imaće pravosudni problem: moraće da objašnjavaju šta se to tada i zašto desilo – kad su već bili tu. Sve se te pravno-političke silnice presecaju preko mučenog Bagzija; ako nizašta drugo, ono zbog Biljane Kajganić i te sasvim nepotrebne telefonske konverzacije o tome da koga ćemo optužiti za Gavrinu smrt. Na tu su temu do sada lagali svi osim Bagzija: advokat, dva ministra, jedan general i jedan direktor; premijer je ćutao, ali to nije ništa novo.

Po onome što "Vreme" doznaje, Dejan Milenković Bagzi neće se pojaviti kao svedok saradnik pred sudom pre septembra. Već 3. i 5. jula zakazane su rasprave u predmetima "Zemunski klan" i "Đinđić", ali ne treba se nadati da će Bagzi tada početi sa davanjem iskaza. Ono što je najvažnije u celoj ovoj priči: Dejan Milenković Bagzi uporno je zahtevao da njegovo svedočenje kao svedoka saradnika bude javno.

Miloš Vasić