Mešetarenje sa pšenicom:
Dva dinara druže

Bez obzira na to da li je žetva dobra ili loša, da li se preliva ili nedostaje, junska "žitna priča" je uvek ista: država mora da "dreši kesu", ili jer je cena niska pa ratari nemaju prihod, ili je suviše visoka pa će hleb naš nasušni biti preskup, uz upozorenje da, ako se zahtevima ne udovolji, nagodinu sigurno preti glad. Da li

Da bi žetva bila dobra, mora se steći više uslova: valja poorati i posejati na vreme, pođubriti kako valja – ni mnogo ni malo, a mora i vreme da posluži – da posle setve padne dovoljno kiše, da tokom zime bude snega da mlado žito ne izmrzne... I eto, ova žetva će biti siromašna jer, već tradicionalno, najveći deo površina je zasejan dockan, mada ko je na vreme bacio seme, nije se usrećio jer je jesen bila sušna, na đubrivu se već tradicionalno štedi, zimus beše golomrazice za šta niko nije kriv, ali se dogodilo, a i s proleća behu visoke podzemne vode za koje, takođe, niko nije kriv, ali tako je. Rezultat je jako mali prinos. Povrh svega, zasejane su rekordno male površine, svega 530.000 hektara. Kako je sve naopako išlo, ne treba se čuditi što pšenice neće biti dovoljno. Još smo dobro prošli kako je moglo biti. S druge strane gledano, nije ni tragično.

OD GOREG LOŠIJE: Ove godine setva pšenice obavljena je, najvećim delom, van optimalnog roka i na do sada najmanjim površinama u novijoj istoriji. Ratari tvrde da bi realna cena, računajući na skuplje "inpute" i mali prinos, jer godina je loša, trebalo da bude između 14 i 15 dinara. Čuju se glasovi da bi "bilo u redu" da bude i niža, ali ne ispod 12 dinara, mada je pitanje odakle ti glasovi dolaze. "Glasovi" upozoravaju da, ako im se ne plati koliko traže, pšenica će se nagodinu isključivo uvoziti.

U Žitovojvodini kažu da je trenutna cena brašna između 13 i 14,5 dinara za kilogram i da nije realno očekivati da mlinari pšenicu toliko plate. Stoga su predložili Vladi da zbog manjeg roda svaki kilogram pšenice koji se proda i isporuči mlinskim preduzećima premira sa dva dinara, ali da nikakav odgovor nije stigao.

U brojevima gledano, uz očekivani prinos od 3,2 tone po hektaru biće požnjeveno između 1,5 i 1,6 miliona tona pšenice. Potrebe domaćeg tržišta su između 1,7 i 1,8 miliona tona i uz rezerve od prošle godine, ova žetva će biti knap za famoznu prehrambenu sigurnost, prevedeno na radikalski jezik da "jedemo svoju pogaču". Ako je za utehu, ni u okolnim zemljama nije bitno drugačije, mada ne baš ovako kao kod nas. U svemu tome postoji još jedna uteha: pomenute brojke se odnose samo na registrovane zasejane površine. Ima, naime, još žita, procenjuje se da ga je između 20 i 30 odsto više od registrovanih količina, koje ni u kakve bilanse nije ušlo, ono kojim se trguje na crno.

I sad, kao i svake godine u ovo doba, licitira se sa cenom žita: da li će biti osam i po, devet dinara, koliko su ponudili neki mlinovi, da li 14 i više koliko traže ratari. Mada, pitanje je ko u ime ratara govori. Ministar poljoprivrede Goran Živkov za "Vreme" kaže da je ova godina idealna da se u poljoprivredi primene tržišni principi – da se plati šta košta. "Uvozna cena je 13 dinara i to je reper i za cenu domaće pšenice. To znači da cena domaće pšenice ne može biti viša, ali ne može biti ni i niža." Dakle, 13 dinara za kilo, mada je pitanje ko će je platiti.

Iako ratari zahtevaju cenu od preko 14 dinara, ali bi sigurno većina njih prodala i za 11 do 12 samo da odmah vide pare, ali nema nikoga ko bi ponudio i približno toliko, već se tu i tamo "nutka" osam ili devet dinara, što se u trenutnim tržišnim uslovima, kako kod nas tako i u okruženju, ne može nazvati cenom, već ucenom.

BACANJE HLEBA NARODU: Devedesete, Beograd

KO JE OVDE LUD?: Tu nastaju prvi problemi: mlinari i pekari se pozivaju na čuveni paritet jedan-dva-četiri, po kome brašno mora biti dvostruko, a hleb čertvorostruko skuplji od pšenice. Tu se mogu izvesti dve računice – ododzdo i odozgo: cena hleba prema ceni pšenice, ili cena pšenice prema ceni hleba. U oba slučaja, računica kaže, država mora da interveniše, novcem naravno, jer je disparitet očigledan. Ako se udovolji ratarima i plati im se 14 dinara po kilogramu, brašno bi koštalo 28, a hleb čak 56 dinara po kilogramu, odnosno vekna koja iz nekog razloga teži 600 grama i manje, 33,6 dinara, što bi značilo poskupljenje cene hleba od 30 odsto, tj. cenu koju "osiromašeni narod" platiti ne može.

Računica u suprotnom smeru, po današnjim cenama hleba gledajući, kazuje da ako vekna od 600 grama košta 28 dinara, što znači da je kilogram hleba 46, brašno bi moralo biti 23, a pšenica 12,5 skoro 13 dinara, što je taman i svetska cena pšenice. Ali, mlinarska računica veli da nedostraje samo još dva državna dinara da ratarski zahtevi budu zadovoljeni i svi će biti srećni.

S druge strane, pšenica prošlogodišnjeg roda se na Produktnoj berzi nudi po devet i po dinara i u poslednjih deset dana je zabeleženo nula prometa, jer nema zainteresovanih. Isto je i sa brašnom: cena mu je mesecima stabilna, drži se na 14,5 dinara i ima ga "kol’ko ‘oćeš". I ko je onda ovde lud? Zašto hleb košta koliko košta i kojim povodom se najavljuje novo poskupljenje.

Pomoćnik ministra trgovine Srđan Srećković kaže da su dva puta u poslednjih nekoliko meseci veliki proizvođači hleba i peciva pokušali cenu da podignu, ali tržište nije prihvatilo.

"Srećna je okolnost što u proizvodnji hleba nema monopola."

Za otkup milion tona žita po zaštitnoj ceni od, recimo, devet dinara, sa kojom bi malo ko bio zadovoljan, potrebna bi bila trećina ukupnog agrarnog budžeta, koji jeste najveći u poslednjih dvadeset godina, ali ni približno dovoljan da servisira sve potrebe agrara.

"Generalni problem kod nas je što postoji veliki broj vlasnika poljoprivrednog zemljišta, čak svaki treći stanovnik Srbije poseduje veću ili manju parcelu, koji za poljoprivredu baš i nisu zainteresovani, već se njome bave tek toliko da se zemlja ne zaparloži. Rezultat je mali prinos", objašnjava Goran Živkov. Za to, kaže, ima leka, naizgled gorkog: uspostavljanje tržišta poljoprivrednog zemljišta, što predviđa Zakon o poljoprivrednom zemljištu, ali i porez na zemlju, ne na neobrađenu, već na svaku zemlju, što ovim zakonom nije predviđeno. "Time bi oni koji se poljoprivredom ozbiljno ne bave bili ekonomskim merama prinuđeni da svoje njive iznajme onima koji od zemlje najviše mogu da ‘izvuku’. Tako bi bilo bolje svima: proizvođačima, potrošačima, državi. To je tajna zbog čega je u Mađarskoj prinos bezmalo dvostruko veći nego kod nas."

Zoran Majdin