Portret savremenika – Slavica Đukić-Dejanović,
predsednica Skupštine Srbije:
Lekar bez granica

"U poslaničkim klupama sede mentalno zdrave osobe koje nemaju psihozu"

"Naša Slavica stalno radi. Ima neku čudnu energiju. Hiperaktivna je i stalno traži pravdu. Takva je odmalena." Ovim rečima su roditelji predsednice Skupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović prošle godine dočekali ekipu "Večernjih novosti" koja je došla da napravi reportažu o njoj. Poslednjih dana se ispostavilo da roditelji zaista dobro poznaju svoje dete. Osim što obavlja dužnost predsednice parlamenta, redovnog profesora na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu, predaje na Medicinskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, angažovana je i na poslovima ekspertize lekova u Galenici, na čijem su čelu kadrovi Socijalističke partije Srbije, kojoj i sama pripada, a slične poslove obavlja za više stranih kompanija. Nakon velike halabuke koja se digla u medijima i parlamentu i otkrića da za usluge koje pruža Galenici predsednica Skupštine dobija honorar u iznosu od 700 evra mesečno, o ovom slučaju raspravljaće i Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa.

Međutim, bar po onome što upućeni u problematiku pričaju, za to baš i nema osnova. Pre svega, Đukić-Dejanović nije prekršila zakon. Važeći zakoni dopuštaju joj dodatnu zaradu, ujedno joj dajući mogućnost da ti prihodi ostanu nedostupni javnosti. Slobodan Beljanski, predsednik Odbora za odlučivanje o sukobu interesa, više puta je ovo potvrdio, dodajući da će od 1. januara 2010. kad počne primena Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i kriminala, i ti prihodi biti dostupni javnosti. S obzirom na to da će biti teško naći zakonski osnov za sankcionisanje Đukić-Dejanovićeve, mnogi su se "prešaltali" na moralnu osudu. Ali, koliko god nepravedno zvučalo da neko ko već zarađuje mnogo radi dodatne poslove za honorare višestruko veće od prosečne plate u Srbiji, izgleda da se i sa moralnog aspekta Đukić-Dejanovićevoj može samo "pljunuti pod prozor". Tako stvari stoje sudeći po izjavama Čedomira Čupića, člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, koji smatra da to ne bi bilo u redu samo kada bi se loše odrazilo na rad u Skupštini Srbije. U svakom drugom slučaju, prema njegovim rečima, Slavica Đukić-Dejanović ima pravo da se bavi dodatnom delatnošću, pogotovo ako je u pitanju naučni rad. Kako dodaje, u istoriji se događalo da su se političari uporedo bavili naučnoistraživačkim radom i državničkim poslovima na kvalitetan način. Kao primere, Čupić je naveo nekadašnjeg indijskog predsednika Radakrišnana i jednog od čelnika Saveza komunista Jugoslavije Stipu Šuvara.

NA VISOKIM POTPETICAMA: Kada je informacija o njenim dodatnim poslovima procurela u javnost, Đukić-Dejanovićeva se nije krila. Naprotiv, dala je intervju upravo listu koji je prvi plasirao priču, dodavši i da već petnaest godina isti posao obavlja za strane kompanije, kao što su Fajzer, Novartis, Džonson i Džonson, Alkaloid i druge. "Koristim sve svoje slobodno vreme, i subote i nedelje, da radim posao koji volim. Volim da se vratim na psihijatrijsku kliniku, lečim i držim predavanja studentima." Ovo poslednje bi moglo da zvuči kao fraza, ali ono zbog čega deo javnosti ne voli Slavicu Đukić-Dejanović uvek je bilo isključivo njeno političko opredeljenje. Sve ostalo teško joj je osporiti. U Kragujevcu, gde je odrasla i provela veći deo karijere teško je naći kolegu, pacijenta ili člana porodice onih koje je lečila, koji će o njoj reći nešto loše. U tom smislu mogu se razlikovati dve Slavice. Jedna je omražena političarka, nekada bliska Slobodanu Miloševiću, reprezent režima u njegovim najgorim periodima. Druga je lekar, ekspert za psihijatriju i neuropsihijatriju, uzorna majka, supruga i ćerka, koja ima neku magičnu moć zbog koje svi koji makar jednom porazgovaraju sa njom počnu da je kuju u zvezde. Da nije reč samo o šarmu kojim razoružava protivnike svedoče anegdote iz perioda dok je bila lekar, a potom i direktor u kragujevačkom kliničko-bolničkom centru: o svojim pacijentima nastavlja da brine i po okončanju lečenja, omogućava prijem "preko reda" kod kolega, pomaže u nalaženju posla, i slično. Ima svedočanstava i o tome da doktorka Đukić-Dejanović odlazi na pogrebe svojih pacijenata i članova njihovih porodica, a neki tvrde da "plače k’o da joj je rod rođeni". Sve u svemu, stručnost i ljubav prema poslu kojima se brani od najnovijih napada, nisu neargumentovani. U prilog tome govori i činjenica da je u svom Kragujevcu, koji je u Miloševićevoj eri važio za opozicioni grad i tvrdo jezgro pristalica Vuka Draškovića, za razliku od drugih funkcionera SPS-a, ponekad imala običaj da ličnom šoferu da slobodan dan. I na posao i nazad ide peške – uvek na vrtoglavo visokim potpeticama. I da se pojavljuje na događajima "nesocijalističkog" karaktera. Nije se plašila za svoju bezbednost, premda je živela na trasi protestnih šetnji 1996/97, kada su je demonstranti častili svakojakim, pogrdnim imenima.

PRIJATELJ DO GROBA: S druge strane, bila je jedan od glavnih aktera izborne krađe u Kragujevcu 1996, kada je počeo višemesečni protest. Upitana da prokomentariše kritike o izbornoj krađi u Kragujevcu, odgovorila je da se svi oni koji nemaju argumente za nešto konkretno i kreativno u ovom momentu vraćaju u prošlost. Iako tvrdi da je konsultant Galenike isključivo zahvaljujući svojoj stručnosti, a ne po partijskoj liniji, za sebe voli da kaže da je čovek partije i da stoga radi sve ono što joj stranka naloži: "Pripadam SPS-u i radiću kako organi moje partije budu odlučili. Ako i ima različitih stavova među pojedincima, ubeđena sam da je to samo zato što i jedni i drugi misle najbolje partiji." Važila je za osobu u koju je pokojni Milošević imao bezgranično poverenje. Bila je prisutna u vili Mir prilikom hapšenja 31. marta 2001. Došla je kako bi smirila članove Miloševićeve porodice. Mnogi tvrde da joj pripadaju najveće zasluge za Miloševićevu mirnu predaju. O svom angažmanu u tim trenucima i danas odbija da govori. Ostala zbivanja opisala je ovako: "Svedok sam da je oko 21 čas u prostoriju u kojoj je bilo nas dvadesetak sa predsednikom Miloševićem ušla osoba u maskirnoj uniformi s

fantomkom na licu. Posle nekoliko trenutaka, ta osoba je skinula masku i ja sam tada prvi put videla čoveka za koga su rekli da je Legija. Bio je veoma zvaničan, delovao je nadmeno. Rekao je hladno i odsečno da je došao da izvrši naređenje iz akcije koja se planira (nije pomenuo hapšenje, ali se znalo šta je posredi) i dodao veoma odlučno da će taj zadatak obaviti, mada nije bilo nijedne reči od bilo koga od nas koja je protivrečila njegovoj nameri. Niko, zapravo, nije progovorio ni jednu jedinu reč! Predsednik Milošević je tada samo rekao: ‘Vršite svoj zadatak’, i ništa više." U junu prošle godine nije se ustručavala da kao nova predsednica parlamenta sedi među Miloševićevim poštovaocima na predstavljanju zbirke njegovih govora.

Vernost Miloševiću prerasla je, izgleda, u poslovičnu odanost predsedniku SPS-a, ko god to bio, te danas jednako poštovanje uživa i kod Ivice Dačića. "Razgovarao sam sa njom i rekla mi je da je i ranije radila slične poslove. Mislim da svako mora da vodi računa o tome kako će javnost da prokomentariše to i da možda sada nije ista pozicija kao pre. Mislim da će ona izvući pouku iz svega ovoga. Ne mislim da je ovo što je uradila neko krivično delo", rekao je Dačić povodom slučaja Galenika.

SUPRUGA ZA PRIMER: Još jedan u nizu onih koji nisu odoleli šarmu predsednice parlamenta je biznismen Ranko Dejanović, za kog je udata od 1998. Kragujevčani se i danas sećaju romantične prosidbe: pod prozor njenog direktorskog kabineta u Kliničko-bolničkom centru dopremio je novi crveni BMW umotan u celofan, ispred kog je cvetovima ljubičica bilo ispisano: "Slavice, ja te volim." Taj automobil, igrom sudbine, ukraden je baš 5. oktobra 2000, ali suprug je brzo utešio novim "pežoom". Osim sklonosti ka skupim automobilima, Dejanovići ničim drugim nisu pokazivali kako su i koliko materijalno obezbeđeni. Kada je u Kragujevcu, Dejanovićeva i dalje živi u roditeljskom stanu, koji je, doduše, polovinom devedesetih proširen kupovinom komšijskog stana. Umesto ulaganja u nekretnine, po sopstvenom priznanju, novac radije troši na egzotična putovanja, što je najviše praktikovala devedesetih, baš u vreme krize i hiperinflacije: "Bila sam na svim kontinentima i obišla dosta sveta. Dok su moji prijatelji pravili vikendice, ja sam pare trošila na putovanja."

Ljubav joj je, tvrdi, veoma važna. "Ne postoji lepši i veći stepen prisnosti između dva bića nego kad su oni psihoseksualno bliski. To osećanje daje ženi sigurnost, a muškarcu stabilnost." Mužu koji joj ljubav iskazuje romantikom i skupim poklonima uzvraća na svoj način: navodno je u vreme njenog upravljanja kragujevačkim KBC-om, Dejanović držao sve maloprodajne objekte unutar i oko bolničkog kruga. On je danas suvlasnik firme Zastava Elektro, sa sedištem u Rači Kragujevačkoj (Slavičinom rodnom mestu) koja je nedavno dospela u vesti zbog štrajka nezadovoljnih radnika (preciznije rečeno, radnica, jer žene čine veliku većinu zaposlenih). Prema nepotvrđenim informacijama, početkom 2007. neke od radnica poslate su na obuku u Bugarsku, ali se ispostavilo da tamo treba da rade po deset sati dnevno i spavaju u nekakvoj fabričkoj hali, a da su im pasoši oduzeti. Navodno, jedna od njih je nekako uspela da se javi porodici koja je alarmirala policiju. Čitava stvar je, prema nezvaničnim informacijama "Vremena", sređena zahvaljujući Slavičinom odlasku u Bugarsku, a do danas nijedna od radnica nije progovorila javno o tome što se desilo, ako se zaista desilo.

U AKCIJI: "Ona je, inače, nemirnog duha, ali ga ne ispoljava onoliko koliko to nosi u sebi. Nastavu je lako savladavala. Pisala je i objavljivala pesme. Bila je i u izviđačima", rekla je o njoj majka Milunka reporterima "Večernjih novosti". Nemiran duh i hiperaktivnost potvrđuje i spisak funkcija: bila je ministar za brigu o porodici u prelaznoj vladi Srbije, od oktobra 2000. do januara 2001. Predsednica je Okružnog odbora SPS-a Šumadijskog okruga, članica Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS-a, potpredsednica Glavnog odbora SPS-a. Ovo joj je treći poslanički mandat u Narodnoj skupštini. U dva mandata bila je savezni poslanik... Političku karijeru započela je sa 18 godina kada je primljena u Savez komunista Jugoslavije. Kada je završila studije (u roku, sa prosekom 9,38) Demokratski pokret žena predložio ju je za poslanicu i – tako je počela karijera čija je kruna mesto predsednice Skupštine. Svoju marljivost i disciplinovanost pokušala je da prenese i na druge narodne poslanike, pa je nedavno predložila da se napravi razlika u nagrađivanju narodnih izabranika – shodno njihovom angažmanu. Najavila je i mogućnost da bi ovaj segment mogao da se obradi u novom zakonu o Narodnoj skupštini, čije se usvajanje očekuje na jesen.

Da je vešt političar pokazala je prošle godine uoči formiranja vlade. Jedina među viđenijim socijalistima nijednog trenutka nije demantovala da SPS o formiranju vlade pregovara i sa Demokratskom strankom. U pojedinim momentima bilo je očigledno da je naklonjenija toj opciji nego saradnji sa radikalima i koalicijom DSS–NS. Međutim, vodeći računa da se nikome ne zameri, za svaki slučaj, umela je da kaže: "Lično mi je veoma žao što nije postignut dogovor sa DSS-om i SRS-om i što nije formirana vlada nacionalnog jedinstva. Da su socijalisti želeli ovu koaliciju govori i to što smo najpre s njima i pregovarali, ali očigledno nije postojala volja svih pregovarača da se takva vlada formira."

"Građani Srbije su ocenili da smo neophodni vladi, koja treba da zakorači u Evropu, a da čuva sopstveni identitet", izjavila je za kragujevačku "Svetlost" u vreme Dačićeve posete Jorgosu Papandreuu, a istom prilikom pohvalila je Borisa Tadića: "DS sa Borisom Tadićem na čelu je jedna potpuno nova ekipa u odnosu na onu iz 2000. godine, kada smo bili ljuti protivnici. Raduje nas što je Tadiću levica u duši. Demokratska stranka se na izvestan način modernizovala i najviše promenila, u pogledu smanjivanja ostrašćenosti prema onima koji sa njima nemaju identično mišljenje."

Iako je evidentno da u politici i psihijatriji primenjuje različite metode i obrasce ponašanja, često joj se događa da pobrka svoje dve profesije, pa ume da izjavi kako razume frustriranost radikala zbog osećanja prikraćenosti i njihovu potrebu da se kroz agresiju oslobode napetosti, posle čega će se, verovatno, smiriti. Ili da opomene i kažnjavanja ne voli, jer računa da će "nemili događaji uticati da proradi savest poslanika" i da će ih "naterati da razmisle gde su pogrešili, a onda će se, kao u priči sa srećnim krajem, sami promeniti". Posle jednog predavanja o farmakoterapiji psihoza, pojasnila je novinarima da "u poslaničkim klupama sede mentalno zdrave osobe koje nemaju psihozu".

Jovana Gligorijević