Lični stav – Posle samita NATO-a u Lisabonu Balkanska agenda Za zemlje Zapadnog Balkana zaključak bi mogao glasiti da će NATO u predstojećim godinama posvetiti pažnju širenju i dovršenju misije na ovom prostoru

piše: Predrag Simić

Upravo završeni samit Severnoatlantskog pakta u Lisabonu imao je za cilj da pokaže da je ovaj vojnopolitički savez i u svojoj šezdeset prvoj godini zadržao vitalnost i da je spreman da odgovori na bezbednosne izazove XXI veka. Vašington može biti zadovoljan pošto su u Lisabonu ispunjena sva američka očekivanja. Usvojen je novi strateški koncept na osnovu dokumenta "NATO 2020" koji je pripremila grupa stručnjaka sa Medlin Olbrajt na čelu, učvršćene su savezničke veze, nastavljen je rad na izgradnji odbrambenog raketnog štita, a prisustvo ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva pokazalo je da se dijalog između NATO-a i Rusije nastavlja i da operacija NATO-a u Avganistanu i dalje može da računa na ruske baze u Srednjoj Aziji.

Uprkos tome što u ovom trenutku ne postoje direktne vojne pretnje bezbednosti članicama NATO-a, ovaj vojni savez je svoju svrhu potražio u odgovoru na izazove koje donosi globalizacija, poput ugrožavanja pomorskih komunikacija od kojih zavisi snabdevanje razvijenih zapadnih društava naftom i drugim strateškim sirovinama ili napada na njihove osetljive kompjuterske sisteme. Iako ovi izazovi ne zahtevaju odgovor nuklearnim snagama, u Lisabonu je još jednom ukazano na značaj nuklearnog naoružanja, pre svega američkog, za odvraćanje hipotetičkog agresora. Jačajući veze između SAD i Evrope kao i između Severnoatlantskog pakta i Evropske unije, planirajući dalje širenje i razvijajući odnose sa Rusijom, mediteranskim zemljama i drugim partnerima, NATO je na Lisabonskom samitu još jednom pokazao nameru da izraste u najmoćniju vojnu silu na svetu čija će baza ostati u Evropi.

DILEME: Uprkos slavljeničkoj atmosferi, neke dileme su ipak ostale. Među današnjim članicama izdvajaju se tri grupe zemalja koje različito vide budućnost ovog vojnopolitičkog saveza. Prvu čine SAD i Velika Britanija koje smatraju da bi NATO trebalo da nastavi da se širi i pokriva sve veći deo sveta odgovarajući, praktično, na sve moguće krize. Nove članice iz Istočne Evrope u tome ih, uglavnom, podržavaju, jer u daljem jačanju NATO-a vide garanciju bezbednosti naspram Rusije. Većina zapadnoevropskih članica je, ipak, mišljenja da bi NATO trebalo da ostane privržen svojoj izvornoj misiji odbrane Severnoatlantskog regiona i ne vide razloga za njegovu globalnu ulogu koja podrazumeva velike izdatke za naoružanje i misije van Evrope koje su se i u Iraku i u Avganistanu pokazale kao problematične. Vodeće članice EU, Nemačka i Francuska, pri tom ne vide ni razlog za dalje nadmetanje sa Rusijom, koja postaje sve važniji trgovinski partner i izvor nafte i gasa na kojima počiva njihova privreda.

Sa svoje strane, Rusija ostaje protivnik svakog širenja NATO-a iako ne propušta nijednu priliku za dijalog i razvoj odnosa sa ovom vojnopolitičkom organizacijom. Američki predsednik Barak Obama i ruski predsednik Dmitrij Medvedev do sada su načinili niz krupnih koraka na unapređenju odnosa Moskve i Vašingtona, ali je senku na njihove odnose bacila nedavna pobeda republikanaca u SAD na dopunskim izborima za američki Kongres koji su odmah stavili do znanja da se protive ratifikaciji sporazuma o ograničavanju strateškog naoružanja. Odmeravanje snaga dve velike sile tokom prethodnih godina završilo se nerešeno: uprkos protivljenju Rusije, SAD i većina njihovih saveznika u NATO-u priznalo je jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ali su rat na Kavkazu i nezavisnost Južne Osetije i Abhazije jasno pokazali granicu do koje je Rusija spremna da toleriše širenje NATO-a. Namera NATO-a da se proširi na Gruziju i Ukrajinu za sada su zaustavili čvrst stav Moskve prema Gruziji i političke promene u Ukrajini, gde je posle nedavnih izbora splasnulo raspoloženje za ulazak u NATO.

NOVA MISIJA: To je, verovatno, bio povod da NATO na samitu u Lisabonu svoju pažnju ponovo usmeri ka zemljama Zapadnog Balkana. Iz američkog ugla posmatrano, angažovanje NATO-a na Balkanu predstavlja nedvosmislenu potvrdu nove misije ove organizacije. Vojna intervencija na Kosovu 1999. godine smatra se primerom uspešne out-of-area operacije NATO-a koja je ubrzala ulazak Albanije i Hrvatske i otvorila perspektivu njegovog daljeg širenja na Zapadom Balkanu očekivanim prijemom Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Kruna ovog procesa bio bi eventualni ulazak Srbije u NATO koji bi doneo konačnu potvrdu ispravnosti njegove politike tokom prethodnih dvadesetak godina. Koliko je ovakav način razmišljanja prisutan u krugovima NATO-a nedavno je potvrdio bivši američki ambasador SAD u Srbiji Vilijem Montgomeri, kada je na predstavljanju svoje knjige u Beogradu izjavio da je ubedljiva vojna i politička pobeda na Balkanu bila jedan od glavnih razloga što se administracija Džordža Buša mlađeg odvažila na vojnu intervenciju u Iraku.

Za zemlje Zapadnog Balkana zaključak bi mogao glasiti da će NATO u predstojećim godinama posvetiti pažnju širenju i dovršenju misije na ovom prostoru. U deklaraciji Lisabonskog samita zapisano je: "Pozdravljamo postignuti napredak Kosovskih bezbednosnih snaga pod nadzorom NATO-a i Policije Kosova. Imajući u vidu poboljšavanje bezbednosne situacije, KFOR se kreće u pravcu jedne manje brojčane snage koja će biti fleksibilnija i koja će sprečavati nerede. Očekujemo da ovaj proces tranzicije, koji podrazumeva smanjenje trupa, traje onoliko koliko nam uslovi dozvoljavaju." Kao što se moglo i očekivati, NATO je pozdravio poboljšanje odnosa sa Srbijom i poručio da je članstvo u NATO-u za nju otvoreno. Da poruka u Beogradu bude ispravno shvaćena pobrinuo se hrvatski predsednik Ivo Josipović koji je, prema zagrebačkom "Jutarnjem listu", u Lisabonu izjavio da je "Srbija dobrodošla u NATO" ističući da bi njeno članstvo doprinelo jačanju stabilnosti regiona. Prema istom izvoru, Zagreb "pomaže i podržava" ulazak u NATO i Bosne i Hercegovine i Makedonije.

NIJE NA DNEVNOM REDU: Uprkos stavu zvaničnog Beograda da "ova tema nije na dnevnom redu", o njoj se nesumnjivo razmišlja i u Vašingtonu i u Moskvi. Još pre šesnaest godina, u jeku rata u Bosni i Hercegovini, javnost u Srbiji uzbudila je izjava američkog predstavnika u Kontakt grupi, ambasadora Čarlsa Tomasa, da "Vašington želi da vidi Beograd u NATO-u", na koju je tadašnji ruski ambasador u Zagrebu Leonid Kerestedžijanc kratko odgovorio da "Moskva prihvata članstvo Beograda u EU ali ne i u NATO-u". Ne tako davno pažnju je privukla i izjava ruskog predstavnika u ovoj organizaciji, Dmitrija Rogozina, da bi u slučaju ulaska Srbije u NATO Rusija promenila svoju politiku prema Kosovu. Aktuelne nedoumice Moskve prema Srbiji nedavno je izrazila i redovni član ruske Akademije nauka, inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Senata Republike Srpske Jelena Guskova rečima da "ako Beograd toliko uporno pravi ustupke na Kosovu, Sandžaku i Vojvodini, zbog čega mu je uopšte potrebna podrška Rusije".

Otuda i izjave zvaničnog Beograda ne deluju ubedljivo. Pritisnuta dubokom ekonomskom i političkom krizom Srbija ne može mnogo da očekuje od najavljenog dijaloga Beograda i Prištine bez snažne podrške sa Zapada. Štaviše, bez ove podrške Srbija bi mogla da se suoči i sa dezintegrativnim procesima i u njoj samoj i to će verovatno uticati i na raspoloženje javnosti i, naročito, političkih krugova za koje brzo približavanje i ulazak u EU sve više deluju kao slamka spasa usled krize na koju ni vlast ni opozicija nemaju ubedljive odgovore. Iako i evropska birokratija u Briselu integraciju vidi kao logičan "sledeći korak" koji bi potvrdio da je Unija, uprkos krizi kroz koju prolazi, sposobna za nastavak svoje politike, otpor javnosti u državama-članicama ne uliva mnogo nade zemljama Zapadnog Balkana. Zbog toga nije teško pretpostaviti da bi, kao i toliko puta do sada, snažna podrška SAD mogla da donese preokret i ubrza "balkansko širenje EU". Nije teško pretpostaviti da se upravo na to i računalo u Vašingtonu kada je zemljama Zapadnog Balkana iz Lisabona upućen do sada najotvoreniji poziv da se priključe NATO-u.