Intervju – Tomica Milosavljević, ministar zdravlja:
Nećemo trpeti ničije ucene

Ministarstvo će se ponašati u skladu sa Zakonom o lekovima. Onaj ko ne bude poštovao taj zakon, izgubiće licencu

VREME ZDRAVLJA: Vlаdа Republike Srbije usvojilа je 16. decembra Predlog zаkonа o budžetu zа 2011. godinu i uputilа gа Skupštini Srbije nа rаzmаtrаnje po hitnom postupku. Budžetom su u nаrednoj godini predviđeni prihodi u iznosu od 724,4 milijаrde dinаrа, rаshodi od 844,9 milijаrdi i budžetski deficit od 120,5 milijаrdi dinаrа. Kako je u toj računici pozicioniran zdravstveni sistem Srbije?

TOMICA MILOSAVLJEVIĆ: Godina 2011. biće teška i za zdravstvo. Ozbiljan problem u finansiranju u 2011. je to što, kao i u prethodne dve godine kada budžet Srbije, bez obzira na to što je prepoznavao potrebu, nije mogao da izdvoji dovoljno za osiguranje lica bez sopstvenih primanja na pravi način, nego je uvek za to odvajao manje novca nego što je trebalo. Tako će, nažalost, biti i sada. Mi moramo da čuvamo princip solidarnosti jer on je civilizacijsko dostignuće u zdravstvenom sistemu Srbije i na njega bi trebalo da budemo ponosni, ali ta solidarnost je u 2011. na mnogo ozbiljnijoj probi nego što je bila do sada. Za 1.216.510 građana bez sopstvenog prihoda u budžetu je odvojeno 615 miliona dinara za plaćanje doprinosa za njihovo zdravstveno osiguranje – to je jedva 506 dinara po glavi stanovnika za godinu dana. Zbog toga će 197 milijardi u RZZO-u i još 15,59 milijardi u budžetu Ministarstva zdravlja biti solidarno upotrebljeno za zdravstvenu zaštitu svih građana Srbije.

Deo odgovornosti za probleme u zdravstvenom sistemu snose i veletrgovci na tržištu lekova. Bojim se da su u poslednje dve godine započeli „naduvavanje balona" na specifičan način kao što su to činile i ostale institucije na planeti kada su zagazile u finansijsku krizu. To su radili tako što su novac koji dobiju od apoteke na poček od tri meseca proizvođačima uplaćivali sa velikim zakašnjenjem, čak i do godinu dana i više. I tako je stvoren jedan veliki balon očekivanja. Farmaceutska industrija je nešto proizvodila, imala je iluziju da je prodala, u stvari je davala robu veletrgovinama, one su to davale apotekama, apoteke su im plaćale robu na taj poček od tri meseca, a veletrgovine su to vraćale industriji za mnogo duži rok. Nisam ekspert za probleme iz sfere ekonomije, ali smatram da je za makroekonomsku stabilnost zemlje i za farmaceutsku industriju ovo ozbiljan problem.

Kakva rešenja nudi Vlada?

Jedna od ideja je izmena Zakona o budžetu, čime bi mogao da se obezbedi jedan kratkoročni „bajpas" – da se plaćanje iz RZZO-a vrši direktno proizvođačima, umesto kroz lanac dobavljača. Mi, Ministarstvo zdravlja sa svoje strane i Fond RZZO, ali i Vlada, moramo učiniti sve da ne dozvolimo da budemo ucenjivani od industrije kao što je, čini mi se, sad na delu pokušaj proizvođača gaze. Tri proizvođača su dobila dozvolu da ove godine snabdevaju gazom srpsko tržište. Međutim, kada su dobili taj posao, odjedanput su se setili da je cena sirovina mnogo veća nego što su planirali, da su uslovi na tržištu postali loši i sad bi hteli da taj teret prebace kompletno na onog ko je kupac, znači na zdravstvene ustanove i da okrenu stvar. Sada imamo situaciju da biznis koji na tržištu radi posao na nas, državne institucije, prebacuje odgovornost za stanje na tržištu. Došlo je do paradoksa, a i do netaktičnih istupanja, kao na primer da neki od direktora zdravstvenih ustanova odmah počnu da traže opravdanje za nedostatak gaze u neuspehu berbe u Pakistanu. U redu, ali hajde onda da, dok ne dođemo do berbe u Pakistanu, vidimo šta je problem ovde. Ovde je problem u tome da direktor vodi svoju bolnicu na najgori mogući način – računa na budžet i pomoć od države kad god zaškripi. Znate, ne možete da kažete „ja sam dobio novac od države, do oktobra sam ga potrošio i sad više ne mogu da radim". To znači da vi niste dobar direktor. Takva je poruka bila iz Kliničkog centra Vojvodina u Novom Sadu i iz Klinike za maksiofacijalnu hirurgiju u Beogradu, a slične poruke stigle su i iz Vršca i Pančeva. Ne možete na taj način da razgovarate, jer vi ste finansirani od države da budete bolnica 365 dana, a ne deset meseci i za vas zdravstveno osiguranje predviđa sredstva iz kojih vi morate i da isplaćujete platu, i potrošni materijal, i lekove, i da platite struju i grejanje. Vi morate da se ponašate kao upravnik ustanove, a ne kao isporučilac zahteva državi. To je, čini mi se, onaj stari sindrom da se država doživljava kao dadilja koja mora biti spremna da priskoči u pomoć čim stvari ne idu glatko.

Razumem njihov problem, ali on bi trebalo da bude shvaćen u ekonomskom delu vlade. Lopta je u dvorištima ministarstava ekonomije i trgovine, koji bi trebalo da odgovore na pitanje hoćemo li proivođačima gaze pomoći da je proizvode ili ćemo možda interventno uvesti gazu sa nekog drugog mesta, ili da problem kratkoročno rešimo i da gaze u bolnicama ima nekoliko nedelja, ali da u međuvremenu problem bude rešen na duži rok.

Da li će rešenje biti direktan udarac na korisnike zdravstvenih usluga?

Nadam se da neće, ali i to je jedan od prostora na koje bi trebalo da se računa. Kao što, nadam se, nećemo morati da povećavamo participaciju. Međutim, ukoliko bude u pitanju održivost sistema, onda ćemo morati da razmišljamo o tome da teret prebacimo na onoga ko ima više novca.

Šta će država preduzeti u slučaju Velefarma?

Ne bih se izjašnjavao o ekonomskom aspektu problema, jer nisam ekonomista, ali Velefarm je veletrgovina koja ima disperzirano vlasništvo. Svaki razuman čovek bi onda postavio pitanje ima li ta firma neki godišnji bilans poslovanja i neku reviziju. Očigledno je da je to naduvavanje očekivanja i neobavljanje posla. Ja ne umem to da rešim, niti sam se time bavio, niti je to moj posao, ali moj posao je da preduzmem sve da se sprovodi zdravstvena politika i da ne dozvolim da se ugrozi snabdevanje tržišta. Nas je zmija ugrizla devedesetih godina kada smo morali lekove da kupujemo na pijacama, na ulici, sa zemlje... Posle tako lošeg iskustva sa praznim apotekama, mi to, kao odgovorna Vlada, ne smemo sada da dozvolimo.

U kolikoj meri nam preti ozbiljna nestašica lekova?

Problem sa nestašicom lekova već sada je ozbiljan, ali mi smo u opsanosti da problem u snabdevanju lekovima postane mnogo veći nego što je sad. I sada je i na RZZO i na ekonomskom resoru u Vladi da nam pomogne da sa proizvođačima i sa Privrednom komorom analiziramo situaciju. Tu je i pitanje za finasije – kakva je bila fiskalna disciplina svih ovih kompanija? Da li su one baš na taj način mogle da prikazuju cifre? To je pitanje i za revizore i za druge institucije koje su već pokazale da mogu biti efikasne, pa se nadam da će i u ovom slučaju biti takve.

S obzirom na to da je jedan od vlasnika Velefarma i država, postoji li mogućnost da ona sada preuzme upravljanje tom kompanijom?

To je opet pitanje za druge. Ja ne znam dovoljno o tome da bih mogao kompetentno da pričam, ali mislim da su veletrgovci sada u ozbiljnoj situaciji preispitivanja svoje funkcije i dokazivanja građanima da su oni zaista radili najbolje što mogu na opštu korist. Oni, naravno, rade za profit, ali ako su uspešni na tržištu, ostvariće profit. Ako nisu, neće i pojaviće se neko drugi. To je logika tržišne privrede, a mi moramo da se ponašamo tako da ta logika nikako ne sme da ugrozi osnovnu svrhu, a to je snabdevenost tržišta lekovima. Milsim da će država, ipak, morati da interveniše na neki način.

Kako će se u ovom slučaju ponašati Ministarstvo zdravlja?

Ministarstvo će se ponašati u skladu sa Zakonom o lekovima. Onaj ko ne bude poštovao taj zakon, izgubiće licencu.

Da li to podrazumeva i mogućnost da Ministarstvo zdravlja Velefarmu oduzme licencu za rad?

Ministarstvo može postaviti pitanje oduzimanja licence jedino ukoliko Velefarm ne bude ispunjavao svoje obaveze na tržištu. To se za sada ne događa. Za sada svi ispunjavaju svoje obaveze.

Da li slučaj Velefarm ukazuje na neefikasnu kontrolu farmaceutskog tržišta od strane države i kakav rasplet događaja možemo da očekujemo?

Mi se trudimo da budemo u kontaktu sa proizvođačima kako bismo bili sigurni da oni ispunjavaju svoje obaveze na tržištu. Konačno, oni učestvuju sa nama u pisanju podzakonskih akata koji regulišu pravila igre. Trudimo se da sa Agencijom za lekove budemo što bliži partneri u regulaciji tog sektora. Ministarstvo njima ne može upravljati niti im dirigovati kako će da rade, ali ovako nerešene finansijske relacije u tom lancu snabdevanja prete da ugroze stabilnost snabdevanja lekovima i sad svako mora da preduzme svoj deo posla. Tu sigurno ima mesta i za policiju, i za pravosuđe, i za finansijske inspekcije, i za revizore, ali i za ministrstva trgovine i usluga i ekonomije, i za premijere i za potpredsednika Vlade, jer ovo je ekonomski problem, pre svega.