Intervju – Nenad Vuković, predsednik Društva lobista Srbije:
Prepreka za korupciju

"Još nismo dovoljno naučili da je zalaganje za sopstvene interese ili interese klijenta apsolutno legalno. Ovde se takve stvari malo teže prepoznaju i primenjuju, pa bi zakonska regulativa dala snažan podsticaj i, pre svega, pravno uredila tu oblast"

Lobiranjem se smatra zalaganje za neki interes kroz uticanje na donosioca odluka ili na nosioce zakonodavne (u nekim političkim sistemima i izvršne i sudske) vlasti. Ovo je na zapadu legalan i legitiman vid političke i borbe za ostvarenje najrazličitijih interesa.

U Evropskoj uniji lobiranje se smatra jednim od mehanizama za borbu protiv korupcije. U tom smislu, Savet ministara Evropske unije preporučuje budućim državama članicama, među kojima je i Srbija, da u svoje zakonske sisteme implementiraju zakon koji omogućava lobiranje.

"Srbija ima Nacrt zakona o lobiranju, ali se i on dalje nalazi u fioci. Zalažući se za pravljenje ovog zakona i registrovanje lobističke profesije, grupa lobista je 2009. godine osnovala Društvo lobista Srbije (DLS) sa sedištem u Beogradu. Ova neprofitna i nestranačka organizacija okuplja stotinak članova i ima dve misije – afirmaciju profesije lobiranja i edukaciju svih onih koji žele da se bave lobističkom delatnošću, i donošenje Zakona o lobiranju koji će urediti oblast uticaja u postupku javnog odlučivanja", kaže za "Vreme" Nenad Vuković, predsednik DLS-a.

"VREME": Zašto je važno zakonom regulisati ovu oblast?

NENAD VUKOVIĆ: Postoji nekoliko razloga za to. Pre svega razbijanje negativne konotacije lobiranja. Često po medijima možemo da vidimo negativne naslove i tekstove u vezi sa tom profesijom. Treba podsetiti da je i menadžer u Srbiji bio negativan pojam pre 20 godina, a sada svi hoće da budu upravo menadžeri. Još nismo dovoljno naučili da je zalaganje za sopstvene interese ili interese klijenta apsolutno legalno. Ovde se takve stvari malo teže prepoznaju i primenjuju, pa bi zakonska regulativa dala snažan podsticaj i, pre svega, pravno uredila tu oblast.

Predlogom zakona predviđeno je postojanje registra i komore lobista. Pri Skupštini ili Agenciji za borbu protiv korupcije postojao bi organ koji akredituje lobiste i vodi registar. Lobisti su veza između grupa birača i donosilaca odluka. Oni donosiocima odluka treba da daju informacije o tome čemu birači teže, šta ih zanima, pripremaju određene materijale, rade analize, podižu svest o nečemu, utiču na javnost, stvaraju utisak da je za donošenje nekog zakona društvo zainteresovano.

Otkud društveni otklon prema lobiranju u Srbiji?

Negativna percepcija lobiranja posledica je toga što šire društvene grupe misle da je to nešto što njima nije dostupno i što ne može da im bude korisno, da je instrument krupnog kapitala. Lobiranje u stvari omogućava da interesi i potrebe ljudi dospeju do donosilaca odluka. Lobista se obavezuje da će se za nešto zalagati, ali ne i da će to biti ostvareno. To je obligacija sredstva, a ne cilja. Baš zbog toga je neophodno da postoje i neka pravila u vezi sa tim.

Podizanje svesti o potrebi lobističke profesije može se ostvariti kroz edukaciju, objašnjavanje, ali i primerima i zastupanjem interesa koji građanima nisu neprepoznatljivi. To je stvar sazrevanja društva.

Ko bi prema Nacrtu zakonu mogao da se bavi lobiranjem u Srbiji?

Zakonski, lobista bi bio onaj ko bi se kao takav registrovao, pristupio u komoru i dobio licencu. Naše udruženje, DLS, ima svoj etički kodeks, kojim su definisani uslovi i način na koji se lobira. Suština je u transparentnosti i upravo zbog toga je važno reći ko ne bi mogao da se bavi lobiranjem. Politički funkcioneri, na primer, dve godine po prestanku funkcije, u tzv. periodu hlađenja, ne bi mogli legalno da lobiraju. Takođe, oni koji su osuđivani za krivična dela ne bi mogli da lobiraju. Postojala bi određena zaštita profesije od kriminala, nemorala, korupcije...

Zakonskim regulisanjem neke stvari bi se rešavale u hodu. Slovenački zakon je noveliran, makedonski je bio na oceni ustavnosti, mađarski je stavljen van snage. Srbija je jedna od retkih zemalja koja dalje od predloga zakona nije stigla. Neophodno je da se država time pozabavi. Brisel je sada adresa na koju se često ide i kuca, a tamo postoji armija lobista, pa se naši političari i privrednici susreću sa lobističkom profesijom. Svest o značaju lobista sazreva i to je vrlo značajno.

Kada pominjemo EU, koliko je lobiranje značajno u pristupnim pregovorima?

Donošenje zakona o javnom zagovaranju i lobiranju preporuka je Saveta ministara EU. Na nivou Evropske unije lobiranje je svakodnevna i normalna pojava i u određenom momentu oni će izvršiti ozbiljniji pritisak da i mi donesemo ovaj zakon. Dobro bi bilo da se on donese bez spoljnog pritiska. Time bismo pokazali Evropi da govorimo njihovim jezikom.

Takođe, školovani lobisti bi nam svakako značili i u pristupnim pregovorima sa EU. Lobisti često mogu da prodru i da utiču tamo gde državni organi ne mogu, pogotovo u situaciji u kakvoj je naša država koja ni po veličini, a ni po uticaju nije srazmerna onima sa kojima pregovara. Zvaničnici Unije razumeju jezik lobista. Naše kolege iz Hrvatske i Slovenije su akreditovane u Briselu.

Zašto Nacrt zakona još nije došao na red za usvajanje?

Tome su doprinele česte promene Vlade i promene u resorima ministarstava. S obzirom na ulogu DLS-a, mi uvek radimo sa aktuelnom vlašću. Društvo je nastalo u mandatu prethodne vlasti, a radi za vreme ove. Svaki političar verovatno meri da li od nečega ima veću štetu ili korist, a mi se susrećemo sa negativnom percepcijom profesije. Ne mislim da je neko izričito protiv, ali se niko ni ne zalaže za taj zakon. Zakon koji je pravljen u saradnji sa Agencijom za borbu protiv korupcije dobio je i podršku evropske antikorupcijske agencije GRECO, a trenutno se nalazi u Ministarstvu trgovine, turizma i komunikacija, nakon čega će ući u skupštinsku proceduru. Nikada niko nije rekao da se zakon neće doneti, ali je država verovatno imala važnija posla.

Zanimljivo je da otpor pružaju konsultantske kuće, službe za odnose sa javnošću, pa i advokatske kancelarije. Svi oni legalnu lobističku profesiju vide kao svoju konkurenciju. To je još jedan od razloga za njeno zakonsko priznavanje. Postoji velika razlika u tome šta za klijenta radi lobista, a šta stručnjak za PR ili advokat.

Koji su problemi zbog nepostojanja zakonske regulative o lobističkoj profesiji?

Lobista je i svako i niko, pa je i interes difuzan. Javnost prepoznaje da se neko za nešto zalaže, ali se ne zna ko za šta i da li to radi na legalan način. Nekada se maskiraju interesi, pa se kaže da se neko zalaže za jedno, a zapravo je reč o nečem sasvim drugom. Lobističkim ugovorom se podrazumeva da se zna ko je angažovan, za šta će se zalagati, kojim sredstvima, koliko je to plaćeno. Apsolutno je korisno angažovati lobistu i učestvovati u toj utakmici na transparentan način. Lobiranje bi bilo korisno i u komunikaciji na relaciji regioni – Beograd i obratno. Trenutno je jedini kanal za to partijska komunikacija.

Kada očekujete usvajanje zakona?

Mi smatramo da nema razloga za odugovlačenje. Pričali smo o junu kao roku za njegovo donošenje, ali sada je to nerealno. Možda je realnije da kažemo na jesen.

Da li je neophodno da jedan lobista obavlja svoju delatnost samo u oblasti u kojoj je stručnjak?

Lobista ne mora da bude i ne treba da bude ekspert u svakoj oblasti u kojoj lobira. Neophodno je da u određenoj meri poznaje oblast u kojoj je pitanje za koje lobira. Po etičkom kodeksu, on mora da veruje u cilj za koji se zalaže. Tu se može uočiti razlika između advokatske i lobističke profesije. Lobiranje se predaje kao deo departmana na određenim fakultetima. To je, dakle, veština. Pitanje licence će biti i pitanje poznavanja profesije. Neophodno je poznavanje pravila po kojima se lobiranje odvija. Kada bi javnost poznavala ovu profesiju, zahtevala bi i njeno zakonsko postojanje. Svako ko dođe kod nas i upozna se malo sa našim radom, postaje lobista za naš interes, za usvajanje zakona.

Katarina Stevanović