VREME 687, 4. mart 2004. / KULTURA
Sudbina pisca - Bruno Šulc :
Jedna srednjoevropska priča
Dva su povoda za podsećanje na delo i sudbinu Bruna Šulca. Prvi je njemu posvećeni specijalni broj časopisa "Gradac", a drugi je dokumentarni film Benjamina Gajslera Nalaženje slika, prikazan na aktuelnom Festu
|
Već u svojim briljantnim Varijacijama na srednjoevropske teme Danilo Kiš je, ne bez žaljenja, pokazao da Srednja Evropa ne samo da nije jasan geografski, kulturni, ili politički pojam, već da uopšte nije pojam. U najboljem slučaju Srednja Evropa je mitologizovani i mitotvorački prostor u kojem je, možda, "svest o formi jedna od osobina zajedničkih piscima srednjoevropske provenijencije, formi kao težnji za osmišljenjem života i metafizičkih ambigviteta, formi kao mogućnosti izbora, formi koja je pokušaj traženja neke arhimedovske čvrste tačke u haosu koji nas okružuje, formi koja je protivnost rasulu barbarstva i iracionalnoj proizvoljnosti nagona...". Neka je ovo razumevanje Srednje Evrope, kako Kiš i sam oprezno dodaje, tek uopštavanje sopstvenih intelektualnih i književnih opsesija, ali bolje određenje tog košmarnog prostora gotovo da nije moguće dati. Kao simboli te mučne potrage za formom pojavljuju se dva velika pisca, Franc Kafka i Bruno Šulc. Obojica su jevrejskog porekla. Jedan živi u Pragu i piše na nemačkom, drugi u Drohobiču, nekada poljskom, zatim nemačkom, potom sovjetskom i najzad ukrajinskom gradiću, piše na poljskom i prevodi Kafku. Kafka živi sa svojim opsesijama, svojom grudoboljom i u potrazi za sopstvenom formom. Šulc sa svojim demonima, svojom fizičkom slabošću, svojim slikarstvom i u potrazi za sopstvenim izrazom. Prvi umire 3. juna 1924. godine, razorenih pluća, u sanatorijumu Kirling u Austriji. Drugog, usred drohobičkog geta 18. novembra 1942. godine, na ulici, iz neposredne blizine, kao psa, ubija gestapovac, imenom Ginter. Jedan je slavan da slavniji ne može biti, drugome slava nezaustavljivo raste. Jer, kako je to na neki način, u svome Dnevniku, predvideo Vitold Gombrovič, literarni gurmani su ga (Šulca) izbacili uvis: "Šta će biti? 'Ćorak' ili svetski uspeh? Njegova srodnost sa Kafkom može jednako dobro da mu prokrči put, kao i da ga zatvori. Ako kažu da je to još jedan rođak više, izgubljen je. A ako uvide svojevrsni sjaj, vlastitu svetlost koja bije iz njega kao iz fosforizujućeg insekta, mogao bi kao po maslu ući u maštu koju su već obradili Kafka i njegov rod... i tada će ga gurmani izbaciti uvis. I ako velika poetizovanost te proze ne umori previše, zadiviće..."
|
"Sve o Šulcu" (pa i više), pronaći ćemo u izvanrednom dvobroju časopisa "Gradac" koji je priredila Branislava Stojanović. Uz, do sada, neprevedenu Šulcovu korespondenciju i neprevedene tekstove, čitamo uzbudljiva svedočanstva o Šulcu piscu, Šulcu slikaru, Šulcu mazohisti, Šulcu Jevrejinu, ali nadasve o Šulcu čoveku kakvog su poznavali samo oni najbliži i najodaniji. Tekstove potpisuju njegovi prijatelji i njegove prijateljice, savremenici i poznavaoci njegovog dela, ali i oni koje su priređivači izvrsno duhovito nazvali "šulcoidima" i "šulcolozima". Posebna dragocenost je blok od 16 stranica sa fotografijama i Šulcovim crtežima, kao svojevrsni likovni appendix i ilustracija svega onoga što smo mogli pročitati o ovom izuzetnom čoveku.
|
"NALAŽENjE SLIKA": U vreme nemačke okupacije Drohobiča Bruno Šulc je, budući krhke telesne konstitucije, bio oslobođen fizičkog rada, ali je njegov slikarski talenat iskorišćavao Feliks Landau, esesovac, zapovednik drohobičkog geta i zlikovac velikog formata (Landauovi dnevnici u kojima ovaj hladnokrvno, sa punoćom svih jezivih detalja, opisuje likvidacije drohobičkih Jevreja u kojima i sam učestvuje kao likvidator, predstavljaju jedno od najgrozomornijih svedočanstava iz Drugog svetskog rata što su ga ostavili dželati): Šulc je bajkolikim motivima oslikao zidove dečjih soba vile u Drohobiču u kojoj je boravio sam Landau. Pedeset godina nakon Šulcovog ubistva nemački režiser Benjamin Gajsler uključuje kameru i, sledeći nejasna sećanja i nepouzdana svedočanstva, kreće u potragu za Šulcovim muralima. Pred kamerama se smenjuje uglavnom stariji svet, stanovnici Drohobiča, Jevreji i Poljaci, bivši Drohobičani snimljeni u Izraelu ili drugde; dok Landauov sin govori o tome kako je njegov otac bio topla i nežna osoba, stari Jevrejin, nekada zatočenik drohobičkog geta, priča o tome kako je video da Landau sa balkona svoje vile, zabave radi, puškom, jednim hicem, na mestu ubija Jevrejina; u stanu nekadašnjeg zlikovca zatičemo par starih i bedom iscrpljenih ljudi koji pojma nemaju šta krije njihov stan; ekipa najzad pronalazi zidne slike. Sve je zabeleženo na traci. Priča poprima epske razmere. Scena kada se, posle naročite tehnike skidanja površinskog sloja, pred kamerom pomaljaju Šulcove slike, a naročito kada se u jednom od likova prepozna autoportret samoga Šulca, sa lakoćom pobeđuje suspense bilo kog trilera (osim možda Stalkera). I to ne stoga što je reč o dokumentarnom filmu, o snimanju nekakve pretpostavljene stvarnosti (ako zaista verujemo u jednu stvarnost, onda je Šulc uzalud živeo), već zbog naročite, gospodstvene atmosfere koja prati tu potragu, zbog svih tih starih Jevreja koji, kao da su se upravo vratili sa gradilišta Vavilonske kule, u žamoru raznih jezika govore nemački, poljski, ruski, francuski, engleski i koji se sećaju Bruna Šulca, kao i zbog tog nesrećnog grada Drohobiča, njegove socrealističke nakaznosti, njegovih sumornih ulica i nekadašnjih vila koje pamte bolja vremena, a sa čijih se fasada sada malter ljušti u velikim komadima, kao gubavčeva koža, zbog svega onoga, najzad, što je moralo da stvori čoveka kakav je bio Bruno Šulc.
|
No, kada se film približio svom prirodnom kraju i kada se pročulo da su Šulcovi murali pronađeni, događa se neverovatan obrt: memorijalni centar "Jad Vašem", pod izgovorom čuvanja uspomene na Bruna Šulca, dolazi u Drohobič, ilegalno skida Šulcove murale i odnosi ih u Izrael gde bi trebalo da budu izloženi u muzeju koji se upravo gradi. Tihu, ali duboku rezignaciju ljudi koji su pratili potragu za Šulcovim slikama i koji su plakali od sreće kada su murali pronađeni, kamera je takođe zabeležila. "Jad Vašem" je neshvatljivim činom oskrnavio uspomenu na Bruna Šulca. Kao da velikog poljskog pisca jevrejskog porekla i milione drugih ljudi nije ubilo upravo to što su bili svedeni na kolektivni identitet, što su ubice u njima videle najpre Jevreje, a ne ljude. "Jad Vašem" kao da nije razumeo jezivu pouku holokausta – umesto da čuvaju uspomenu na Bruna Šulca čoveka, oni žele da sačuvaju uspomenu na Bruna Šulca Jevrejina. Predznak je drugačiji, ali priča je, u osnovi, ista.
To je pouka divnog i teškog Gajslerovog filma Nalaženje slika, koji smo videli na FEST-u koji upravo teče.
Ivan Milenković