Pozorište - Porazgovarajmo o životu i smrt, Krištof Bizjo:
Život kao fuete

Bitef teatar; Režija: Nenad Prokić; Igraju: Danica Maksimović, Feđa Stojanović, Žarko Lazić, Olga Olćan

Na radost svih ljubitelja i poznavalaca vrhunskog teatra, veliko poljsko pozorište ulazi u modu i u našoj sredini. Pored vrlo uspešnih gostovanja čuvenih reditelja Kristijana Lupe i Gžegoža Jažine na poslednja dva Bitefa, kao i posebnih temata u specijalizovanim časopisima, značajan doprinos trendu polonizacije dao je i Bitef-teatar i njegov upravnik Nenad Prokić. Posle postavke odličnog komada Noć Helvera Ingmara Vilkvista, Prokić je još jednom posegnuo za savremenom poljskom dramom i, ovog puta, predstavio nam autora Krištofa Bizjoa i njegovu prvu dramu Porazgovarajmo o životu i smrti.

Kao svaki pravi arhitekta (arhitektura je autorova izvorna vokacija), Bizjo temelji dramu na čvrstoj konstrukciji; ona se sastoji od paralelnih monoloških iskaza, koju članovi jedne porodice (majka, otac i sin) govore nekim neprisutnim i nepoznatim licima u telefonsku slušalicu, dok im se međusobna (čitaj: dijaloška) komunikacija svodi na razmenu nekoliko šturih, hladnih i poglavito neprijatnih rečenica. Lako se može zaključiti da ovde forma diktira sadržaj, da tematski sloj komada direktno proističe iz njegove dramaturške konstrukcije: i, zaista, drama Porazgovarajmo o životu i smrti razlaže priču o prekidu komunikacije među najbližima, o lažima i prevarama u građanskoj familiji, o usamljenosti i otuđenosti u savremenom svetu.

Taj dobro poznati kliše – otuđenost u savremenom svetu – ovde je ležerno aromatizovan lokalnim mirisima, onima koji se šire iz specifičnih izazova našeg sveta – sveta u tranziciji (rizici bogaćenja, širenje droge, raspad porodice itd.). Međutim, ovaj lokalni miris, da ne kažem boja, nije dovoljno jak da bi se uklonio utisak tematske prepoznatljivosti: da se poslužimo arhitektonskom metaforikom, u svoju čeličnu konstrukciju Bizjo ugrađuje gotove elemente (čini mi se da ih građevinari zovu prefabrikovani elementi). Veća dramska snaga i autentičnost ostvaruju se u drugoj polovini komada, kada se, bar na trenutak, učini da će nagli obrt u porodičnoj sudbini (majka oboli od raka) doprineti pomirenju i pročišćenju.

Reditelj Prokić i scenograf Boris Maksimović postavili su ovaj komad o naličju istočnoevropske tranzicije u odgovarajući, kičasti prostor novobogataške kuće, s travnjakom, bazenom, fontanom i ligeštulima. Ironični komentar ove društvene utopije, ove malograđanske čežnje za vrlim novim svetom, postiže se pomoću dva međusobno suprotstavljena scenska znaka: s jedne strane nalazi se čelična rešetka s nagomilanim đubretom, a s druge zastava ujedinjene Evrope. Međutim, iako ova scenografija ima metaforički potencijal, iako u vizuelnom pogledu asocira na savremeni nemački teatar, njoj kao da, ipak, nedostaju veća ubojitost i provokativnost.

Rediteljsko-glumačka postavka zasniva se, pre svega, na jednom oštrom žanrovskom zaokretu. U prvom (i većem) delu predstave dominira lak, komičan ton koji je i primeren gotovo vodviljskim situacijama iz ljubavnog, odnosno preljubničkog života glavnih junaka: tu se postavljaju prepoznatljivi tipovi iz svakodnevice, kao što su "ugledna" supruga sklona piću i švaleraciji (Danica Maksimović), "ugledni" suprug, muvadžija i takođe švaler (Feđa Stojanović) i "neugledni" sin, mali narko-diler i švaler, skraćeno – batica (Žarko Lazić). Do spomenute žanrovske promene dolazi u momentu kada se saznaje za majčinu bolest i ovaj obrt se, logično, prevashodno ostvaruje u igri Danice Maksimović: posebno je dirljiva scena u kojoj glumica, sa sleđenim izrazom na licu i svenulom ružom na grudima, sluša svoj sopstveni glas kako, lišen bilo kog živog primaoca, priznaje istinu o raku dojke u telefonsku sekretaricu. Problem se javlja u tome što njeni partneri, a posebno Feđa Stojanović, ne prihvataju na vreme ovaj obrt tako da komični ton traje duže nego što se čini da bi trebalo.

Međutim, sve i da se ovaj ciljani žanrovski obrt ujednačeno ostvari (što nije veliki problem), ostaje pitanje da li ovaj teatarski efektan i životno potresan trenutak može da odnese prevagu nad prethodnim delom predstave, da li može da bude pokriće za njegov poglavito lak i neobavezan ton. Ova dilema ostaje otvorena, ali zato, pravde radi, treba reći da je, i u emocionalnom i u estetskom smislu, taj završni udarac veoma snažan i ubedljiv, što se može zaključiti i po adekvatnim reakcijama publike. Njegova metaforička sublimacija ostvaruje se u odličnom završnom prizoru, u kome balerina u beloj pački (Olga Olćan) pokušava da izvede pokret klasičnog baleta i pri tom neprestano posrće, upravo kao i naši junaci čiji životi nespretno šlajfuju u mestu. Da li treba posebno isticati da je njihovo porodično vezivanje bilo kratkotrajno, da su se ubrzo vratili svojim paralelnim, telefonskim životima? Kao što kaže moto ove vrlo životne predstave: "Ceo naš život je kao fuete. Najpre se dugo vrtiš u mestu, a onda naglo počinješ da odlaziš" (Natalija Besmertnova).

Ivan Medenica