Intervju - Slobodan Šijan, reditelj:
Filmofilski triler

"Kalifornija u kojoj se priča događa, teritorija je koja generiše utopiju, a holivudski film je najveća utopija prošlog veka. Vrtoglavica se i tekstom i fotografijama bavi buđenjem iz američkog sna, drugom stranom eskapističke slike sreće koju projektuje holivudski film"

U svetu je napisano mnogo knjiga o ili povodom Vrtoglavice, ilma Alfreda Hičkoka. Početkom juna objavljena je publikacija "Vrtoglavica, foto-sekvence i kinematografske pesme" Slobodana Šijana, povodom njegove istoimene izložbe u Kulturnom centru Beograda, u Galeriji Artget. Šijanova knjiga se razlikuje od svih prethodnih s istom temom, zbog 45 fotografija u kolorukoje prikazuju lokacije San Franciska na kojima je Hičkok snimao Vrtoglavicu.

Slobodan Šijan je režirao filmove Ko to tamo peva (najbolji domaći film prvog veka filmske umetnosti), Maratonci trče počasni krug, Kako sam sistematski uništen od idiota, Davitelj protiv davitelja, Tajna manastirske rakije i Siroti mali hrčki, autor je niza publikacija i knjiga o filmskim rediteljima, i likovni je umetnik. Prozni deo njegove najnovije knjige Vrtoglavica – kinematografske pesme, objavljen je pre sedam godina.

"VREME": Da li je izložba nastala da dopuni proznu varijantu vaše Vrtoglavice?

SLOBODAN ŠIJAN: Ne, nije. Pratio sam literaturu o Hičkokovoj Vrtoglavici, ali nikako da dočekam da se pojavi knjiga s fotografijama lokacija na kojima je sniman film. Živeo sam jedno vreme u San Francisku, znao sam gde su ta mesta, bio sam tamo, pa je nekako bilo prirodno da ih snimim i od tih snimaka napravim priču o jednom aspektu Vrtoglavice. U vreme rada na tom projektu, prozni deo moje Vrtoglavice već je bio objavljen 1998. godine u izdanju Geopoetike. U međuvremenu se u svetu, najzad, pojavilo nekoliko knjiga koje se bave lokacijama Hičkokovih filmova, ali je katalog moje izložbe i pored toga jedinstven, jer ima najviše kolor fotografija a u njima i najviše ličnog na temu Vrtoglavice. Fotografije su pokazane tek sad zato što pre nije bilo moguće ostvariti moju nameru da izložbu prati upravo jedan ovakav katalog u kome će prozni i fotografski deo priče biti objedinjeni. Fotografije nisu ilustracija teksta, već dodatna informacija. Postoje četiri aspekta ovog projekta: najvažniji je moje fizičko prisustvo na tim lokacijama, zatim tekst u filmskoj formi, triler o filmofilu koji progoni zvezdu svog omiljenog filma, treći aspekt su fotografije – vizuelne reference onome ko nije gledao film i podsećanje na film onome ko ga poznaje, i na kraju Video fascikla, video prezentacija različitih materijala i informacija prikupljenih tokom rada na ovom projektu.

Po kom kriterijumu ste za svoju izložbu birali lokacije iz filma?

Po utisku koji su one, tokom mnogobrojnih izgledavanja filma, ostavile na mene. Neke lokacije se nisu promenile, a neke jesu pa je ova izložba ujedno i dokument o prolaznosti. Na primer, pokazao sam lokaciju na kojoj se u filmu nalazila jedna lepa crkva od koje je ostalo samo zgarište, preko puta nje se nalazila viktorijanska zgrada koja je u filmu glumila hotel ali ni nje više nema, a između fotografija te dve lokacije postavio sam fotografiju slivnika u koji se, zar ne, na kraju sve sliva. Sve fotografije lokacija prezentovane su u formi fotosekvenci od tri dela. Na primer, Golden gejt, most koji je zaštitni znak San Franciska, pokazujem sa detaljima koji ukazuju da je on vojno utvrđenje ograđeno žicom, što otkriva druge aspekte ovog glamuroznog objekta. Sistem po kojem sam sastavljao te sekvence razlikuje se od lokacije do lokacije. U jednom muzeju, na primer, u kome se odigrava jedna značajna scena iz filma, nalazi se skulptura Rodenovog Mislioca, a u filmu je nema. Meni je bila interesantna informacija da Hičkoku ta skulptura nije bila zanimljiva za film, da je nije iskoristio. Ili: tragajući za cvećarom koja je bitna u filmu, zabeležio sam obe lokacije na kojima je bila pre nego što sam našao treću na kojoj je sada. Sve je znači igra sa dokazom da sam bio na toj-i-toj lokaciji iz filma, zatim sa referencama na širi kontekst, i sa informacijama za filmove. Nije mi bila namera da pravim takozvane umetničke fotografije. Istina, pokušavao sam da prenesem boje koje su bitne za taj film, tehnikolor, pa otud jarke boje fotografija. Presudnu pomoć mi je pružilo kalifornijsko svetlo, ono je zaista neverovatno, kakvu god fotografiju da škljocnete ona će izgledati spektakularno.

Fotografije govore i o vašem odnosu prema temi, o uzbuđenju zbog prisustva na objektu iz Vrtoglavice.

Drago mi je ako je tako. To govori i o uzbuđenju istraživanja, pronalaženja i prepoznavanja: ono je zaista značajno, možda je to i najznačajniji deo ovoga projekta, ne sakriva ga ni objektiv a ni činjenica da sam na ta mesta dolazio i pre nego što sam ih fotografisao. Jednom sam bio sam u hotelu, ušunjao sam se do sobe za koju kažu da je iz filma i – snimio ulazna vrata. Mada, pitanje je da li je ta soba zaista ona prava: na vratima piše 501 a u filmu nema broja sobe. Naravno, Hičkok je sobu rekonstruisao u studiju i kažu da mu je ova poslužila kao model. Ali, pažljivom analizom filma, moguće je pretpostaviti da je bila na nekom nižem spratu a ne na petom. Inače, kad već govorimo o emocijama, da kažem i ovo: projekat je nastajao u vremenskom rasponu koji pokriva ovdašnje i mirnodopsko i nemirnodopsko vreme. Prozni deo, na primer, nastajao je u vreme kad su se ovde događale neke vrlo ružne stvari a ja sam bio u San Francisku. U tekst sam ugradio moje tadašnje osećanje, junak knjige je postao izbeglica kako bih ja mogao lakše da iskažem neke svoje reminiscencije povodom ovdašnjih događanja.Takođe, Kalifornija u kojoj se priča događa, teritorija je koja generiše utopiju, a holivudski film je najveća utopija prošlog veka. Knjiga se i tekstom i fotografijama bavi buđenjem iz američkog sna, drugom stranom eskapističke slike sreće koju projektuje holivudski film.

Vaš filmski projekat je odbijen na poslednjem konkursu Ministarstva kulture za sufinansiranje novih filmova. Izbor žirija je bio novi povod za pitanje o budućnosti srpske kinematografije. Kako biste vi odgovorili?

Nažalost, mislim da ne postoji raspoloženje kod svih činilaca naše kinematografije da se nađu prava rešenja, ne postoji zainteresovanost da se naprave od svih prihvaćena jasna pravila po kojima će da funkcioniše filmski fond, pa ćemo, dok se tako nešto ne uradi, svi morati da se snalazimo kako znamo i umemo. Projekat koji nije prihvaćen konkursom, "Punjene tikvice sa Lenjinovim mozgom" po scenariju koji sam napisao u saradnji sa Sanjom Domazet, a po njenom pozorišnom komadu, na slovenačkom filmskom fondu ocenjen je najvišom ocenom i dobio je oko 400.000 evra pa će slovenački producent nastaviti da se bori za njega. Mislim da sam dosta oštećen time što nisam dobio podršku našeg ministarstva kulture, i to baš uoči kanskog festivala kada je trebalo zatvoriti finansijsku konstrukciju i učiniti da se film "desi". Kao da je naša komisija htela da poruči Slovencima da ne znaju šta je dobar scenario i ko je dobar reditelj. Dele drugima packe, a pozivaju se na potrebu saradnje sa kinematografijama u regionu! Trenutno radim na novom projektu, niskobudžetnom, "SOS spasite naše duše", po scenariju Miloša M. Radovića. Pregovaram sa nekoliko producenata i planiram da počnem snimanje krajem avgusta.

Sonja Ćirić