Zima naše netrpeljivosti:
Nema zemlje za izbeglice

Zašto je zapaljena baraka u Obrenovcu namenjena tražiocima azila? Zašto se već treću godinu zaredom Srbija suočava sa problemom smeštaja sve većeg broja azilanata iz azijskih i afričkih zemalja

Stotine tražilaca azila je proteklih meseci boravilo u šumi oko Centra za azilante u Bogovađi, nedaleko od Lajkovca, čekajući da se oslobodi mesto u prepunom Centru. Situacija je bila na ivici humanitarne katastrofe kada je sredinom novembra počela prava zima i zatekla ih bez krova nad glavom, odgovarajuće odeće i hrane. Na hitan zahtev Komesarijata za izbeglice, Vlada Srbije je odlučila da se u barake preduzeća "Ivan Milutinović" u blizini Termoelektrane "Nikola Tesla", nedaleko od Obrenovca, smesti polovina nezbrinutih lica. Ostalih 150 ljudi je smešteno u dve privatne kuće u selu Vračevići, nedaleko od Bogovađe.

Ali, autobus sa 76 tražilaca azila nije 27. novembra stigao do odredišta. Kod Obrenovca su put blokirali meštani naselja Ušće i Skela, u čijoj blizini se nalaze barake namenjene strancima. Blokadu su pravdali strahom za bezbednost dece, ugrožavanjem termoelektrane, uz priče o azilantima koje su pokazivale da nemaju ni elementarno znanje o ljudima koji je trebalo da im stignu u komšiluk. Posle jednodnevnog natezanja vlasti i demonstranata, nedobrodošli gosti su privremeno smešteni u hotel "Obrenovac", a tokom noći zapaljena im je baraka. Policija je sutradan uhapsila jednog osumnjičenog.

Blokada sa sličnim argumentima je organizovana i u selu Vračevići. Sve je prekinuto nakon intervencije Vlade Srbije, koja je osudila ponašanje demonstranata u Obrenovcu i Vračevićima.

Rešenje je stiglo iz najhladnijih gradova u Srbiji, Sjenice i Tutina. "Sigurni smo da će grad korektno i ljudski dočekati i nevoljnike iz raznih delova sveta koji su spas od rata i drugih nevolja potražili u našoj zemlji", rekao je Hazbo Mujović, predsednik opštine Sjenica, dodajući da će u njegovom gradu azilanti biti smešteni u hotelu "Berlin" u centru grada.

Iz izjava državnih funkcionera prepunih fraza poput "ne smemo slati ružnu sliku Srbije u svet", provlačile su se i reči posle kojih ostaje nedoumica da li ti funkcioneri uopšte razumeju zakonske regulative o azilu, kao kada premijer i ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić kaže: "Srbija je deo modernog sveta, nije ovo rasistička država. Oni moraju da budu smešteni i hitno da im se reši status i da se vrate u zemlje odakle su došli."

Reklo bi se da je mučna situacija ekspresno rešena. U pozadini svega, međutim, leži mnogo dublji i stariji problem od onoga što se dešavalo ovih dana.

OD KOVILJAČE DO OBRENOVCA: Već treću zimu zaredom Srbija se suočava sa krizom azilanata. Počelo je 2011. godine, kada su na mesto u Centru za azil u Banji Koviljači (kapaciteta 86 osoba), tada jedinom u Srbiji čekale desetine, a potom stotine ljudi. Što iznajmljujući sobe, što spavajući u šumi, hiljade njih je mesecima živelo u Banji. Kada je u oktobru jedan Avganistanac, koji nije živeo u Centru, optužen za silovanje britanske državljanke, izbili su protesti dela lokalnog stanovništva. Mediji su štampali naslovne strane sa pričama o ugroženoj bezbednosti lokalaca, o njihovom strahu da decu puste da sama idu u školu, ugroženom turističkom razvoju Banje Koviljače...

Ubrzo su svi oni koji nemaju krevet u Centru nestali sa ulica. Naredne zime, pažnja javnosti je usmerena na novootvoreni Centar za azil u Bogovađi. Kada su njegovi kapaciteti bili prepunjeni, okolne šume su se ispunile oskudno obučenim ljudima i ženama iz azijskih i afričkih zemalja. Rešenje je nađeno iznajmljivanjem kuće u selu Vračevići u koju su smešteni oni koji su do tada spavali u šumi, uz sporadične proteste lokalnog stanovništva, o čemu je "Vreme" tada pisalo.

Još prilikom krize u Banji Koviljači bilo je jasno da se mora otvoriti veći centar. Kao rešenje je najčešće pominjana bivša kasarna "Mala Vrbica" kod Mladenovca. Čekalo se na novac koji je ubrzo stigao i iz republičkih budžetskih rezervi i iz pretpristupnih fondova EU. Međutim, kako za "Vreme" kaže Jelena Marić iz Komesarijata za izbeglice i migracije, ideja o centru u Mladenovcu je propala zbog Mladenovčanina zvanog Dule Libijac: "Zaključak Vlade za Mladenovac je donesen početkom 2011. godine. Međutim, ksenofobija Duleta Libijca, inače ‘profesionalnog’ tražioca azila po zemljama EU, osobe koja se prva pobunila i uredno dežurala ispred kasarne, onemogućila je rekonstrukciju. Organizovao je svoje drugare da stražare ispred kasarne, podbunio stanovništvo, pa su dobili podršku predsednika opštine Mladenovac, na kraju i tadašnjeg gradonačelnika Đilasa."

I u Mladenovcu su demonstranti pominjali zabrinutost zbog žena, ćerki, imanja, termalnih izvora koje planiraju da iskoriste u turističke svrhe.

SPIN TURIZAM: Sudski proces protiv Avganistanca koji je optužen za silovanje Britanke u Banji Koviljači još nije završen, ali posledice prevremene presude određenih grupa u Banji, ali i površnih medijskih izveštavanja odatle, vidljivi su u Mladenovcu, Vračevićima, Obrenovcu.

Ono što građani sa protesta i barikada ne znaju – ili ne žele da znaju – jeste podatak da je odnos tražilaca azila sa lokalnim stanovništvom u Banji Koviljači decenijama bio normalan, bez diskriminacije, predrasuda i većih incidenata. I u vreme pre protesta 2011. godine, od 500 krivičnih i prekršajnih prijava u kojima su se pominjali tražioci azila, samo dve su se odnosile na sukobe između azilanata. Sve ostalo bili su napadi, prebijanje i otimanje novca od azilanata od strane lokalnih delinkvenata.

Što se tiče pomenutog unazađenog turizma, prema nekim procenama, azilanti su pre protesta u Banji Koviljači trošili oko 30.000 evra dnevno na smeštaj, hranu i ostale troškove života.

Isto važi za Bogovađu. Nakon početne neverice u suživot sa tražiocima azila, lokalno stanovništvo danas ima pozitivan odnos prema njima. Prema istraživanju Komesarijata, utvrđeno je da se azilanata niko ne plaši, da ih prihvataju, a u krajnjem slučaju, na "azilantskoj ekonomiji" zarađuju lokalne prodavnice, pekare, kafići, taksisti...

Takođe, mnoge grupe građana i organizacije nakon vesti o protestima, spontano su organizovale i u centre za azil dopremile odeću, obuću, hranu...

POLICIJSKI (NE)RAD: Uz nevolje kao što su smeštaj i ksenofobija, postoje i drugi problemi koji se ne vide na prvi pogled.

Broj izraženih namera za azil u Srbiji raste iz godine u godinu. Prema podacima Uprave granične policije, od 77 zahteva 2008. stiglo se do 3193 u toku ove godine, i to samo do 1. novembra. Procena je da će do kraja godine taj broj biti između 4500 i 5000.

Ne postoje zvanične statistike koliko ilegalnih emigranata boravi na teritoriji Srbije, ali Helsinški odbor iz Mađarske, koji pruža pravnu pomoć tražiocima azila u toj zemlji, zabeležio je u prvoj polovini ove godine preko 10.000 lica koja su izrazila nameru za azil, a prošla su granicu sa Srbijom. S obzirom na događanja na Bliskom i Srednjem istoku, i krizu koja potresa Grčku, u koju dolazi i iz koje dalje kreće najveći broj emigranata iz azijskih i afričkih država, očigledno je i da će se taj trend nastaviti.

Sonja Tošković iz Beogradskog centra za ljudska prava, organizacije koja kao izvršni partner UNHCR-a daje pravnu pomoć tražiocima azila u Srbiji, ističe još jedan veliki problem koji ide na teret MUP-a – postupak azila se gotovo ne događa. "Od 3193 lica koja su izrazila nameru ove godine, oko 1500 su bili ili su još uvek smešteni u centrima u Bogovađi i Banji Koviljači. To su lica koja su u postupku azila. Od tih 1500 registrovano je oko 700 lica, što znači da je samo sa tih 700 policija obavila prvi postupak: fotografisanje, uzimanje prvobitnih informacija o zemlji porekla, načinu ulaska u Srbiju. Od 700 registrovanih lica, policija je obavila 64 intervjua za podnošenje zahteva. Nakon toga, od tih 64 samo osam lica je saslušano u drugom delu procedure, da bi se donela neka odluka", kaže Toškovićeva.

"Da bi neko lice dobilo status tražioca azila, ono mora biti saslušano od strane policije", nastavlja ona. Tim saslušanjem se utvrđuje da li lice zaslužuje izbegličku zaštitu ili ne, što ga onda čini ilegalnim migrantom. Treba humanitarno pomoći, naravno, ali ništa ne vredi i da obezbedite smeštaj za ovolike ljude, ako nemate MUP koji radi svoj posao."

Gledajući statistiku, vidi se da je ranije policija radila mnogo više. U toku 2012. godine, 2723 lica su izrazila nameru da traže azil u Srbiji, registrovano je 601 lice, dok je podneto ukupno 336 zahteva za azil.

"Tražioci azila imaju problem sa ličnim kartama", smatra Sonja Tošković. "To je prvi dokument koji oni dobijaju i pomoću koga mogu da ostvare neka prava: da otvore račun, da im rođaci pošalju novac. Pre svega, taj dokument im služi da se legitimišu i da imaju mogućnost slobode kretanja, to im je dokaz da su tražioci azila. Bez lične karte, ako izađu van centara dolaze u veliki problem, mogu, uslovno rečeno, da budu deportovani."

Na pitanje "Vremena" zašto je ove godine manji broj procesnih radnji preduzetih u postupku azila u odnosu na prošlu godinu, MUP je pismeno odgovorio da za to postoje tri glavna razloga: "Prvi razlog je taj što je ionako mali kadrovski potencijal Odseka za azil, kao organizacione jedinice MUP-a nadležne za vođenje prvostepenog postupka azila, tokom 2013. godine praktično prepolovljen usled različitih razloga na koje se nije moglo uticati. Drugi razlog je ponašanje tražilaca azila koji se na teritoriji Republike Srbije, u proseku, zadržavaju daleko kraće ove nego prošle godine, čime praktično onemogućavaju preduzimanje bilo kakvih radnji. Treći razlog smanjene procesne aktivnosti je povećan obim vanprocesnih radnih obaveza koje su službenici Odseka za azil imali tokom 2013. godine, a koje su morali ispuniti."

"Tačno je da je mali kapacitet ljudstva u Odseku za azil u okviru Uprave granične policije, ali ako imate ovako veliki broj lica, onda taj kapacitet mora da se poveća. Policija to zna bolje nego mi", kaže sagovornica iz Beogradskog centra za ljudska prava. "Već dve godine imamo jasne signale da će njihov broj rasti, ne samo iz statistike, već i zbog događaja u svetu. Logično je da će Srbija imati sve veći broj ljudi koji traže zaštitu. Neverovatna je činjenica da postoji problem da se negde smesti 200, 250 ljudi i da opštine reaguju tako stravično, ksenofobično i netolerantno. Šta bi bilo da dođe 3000 ljudi odjednom, a realno je da će se broj tražilaca azila povećavati", dodaje ona.

"To što jedan deo lica zaista i odlazi takođe je, po mom mišljenju, sistemski problem neefikasnog sistema azila. Da se u kratkim rokovima, ili makar u rokovima koje je zakon propisao, odradi postupak, potpuno bi bila drugačija situacija, možda ne bi ni bilo toliko ljudi. A i da bude, znalo bi se ko je tražilac azila, ko je migrant, ko zaslužuje zaštitu, a ko ne... Sve ovo što se sada dešava je samo kap u moru problema koji postoje u sistema azila", zaključuje Sonja Tošković.

DULE NIJE SAM: Jelena Marić iz Komesarijata za izbeglice i migracije napominje i da su zemlje poput Švedske, Belgije, Italije, zbog velikog broja zahteva za azil bile prinuđene da sprovode prinudna rešenja i da ne postoji idealan sistem koji može da apsorbuje sva lica koja dođu.

"Sa druge strane, sve ovo što nam se dešava moglo se rešiti. Tragično je da mi sve ovo vreme nismo mogli da uđemo u posed našeg objekta u Mladenovcu za koji su bila opredeljena sredstva iz budžetske rezerve i iz pretpristupnih fondova EU. Ono što je najstrašnije, ta sredstva su izgubljena jer eksperti iz Evrope, koji su hteli da nam pomognu da centar u Mladenovcu bude na evropskom nivou, nisu mogli da pristupe objektu", kaže Jelena Marić.

Ona smatra da je sve što se dešavalo u Obrenovcu i Mladenovcu tužno, i da je podseća na neku vrstu aparthejda. "Da li zbog toga što su tražioci azila uglavnom muslimanske veroispovesti mogu da budu smešteni samo po Pešteru i u Sandžaku? Ne smeju da budu smešteni u srcu Šumadije, kao što to kažu naše komšije iz Mladenovca? Nažalost, nije Dule Libijac jedan. Ima ih više. I ja se iz dana u dan šokiram koliko ih ima."

Proteklih godina, Grčka je protiv talasa stotina hiljada izbeglica pokušala da se bori podizanjem zida visokog tri metra na granici sa Turskom kod reke Evros (Marice). Broj izbeglica na toj granici je zato u opadanju, ali se povećao na granici Turske i Bugarske, koja takođe namerava da podigne "zaštitnu ogradu" od bodljikave žice.

Koliko su takva rešenje u suštini besmislena pokazuje vest grčkih medija sa kraja novembra, kada se troje imigranata udavilo jer im je potonuo gumeni čamac na Evrosu, a 15 ljudi je spaseno iz vode. Dve nedelje pre toga, u Jonskom moru stradalo je 12 imigranata, uključujući četvoro dece, kada se prevrnuo brod kojim su pokušali da iz Turske stignu u Grčku. Očigledno je da je ono što tera te ljude ka Evropi jače od zidova, ograda, granica.

Srbija se nalazi na njihovom putu, a nekima i kao odredište. Do sada, vlasti u Srbiji su se uglavnom ponašale kao da očekuju da će se problem svakodnevnog porasta broja azilanata rešiti sam od sebe, njihovim odlaskom u druge zemlje ili nekim drugim čudom. Povodom slučaja u Obrenovcu bilo je mnogo krupnih reči i obećanja da od sada neće biti tako, da će Vlada Srbije "obezbediti sve uslove za prihvat azilanata, tražilaca azila i migranata".

Da će smeštaj u Sjenici i Tutinu rešiti probleme poput usporene procedure, teško je poverovati kada to nije bilo moguće ni u Bogovađi i Banji Koviljači. Rečito je, takođe, da je tužna priča o ljudima koji su se obreli u Srbiji na putu ka bezbednijem i boljem životu skliznula iz udarnih vesti kao da je nije ni bilo.

Dosadašnja iskustva kažu i da vlast redovno uzmiče pred spontano ili organizovano okupljenim građanima, bez obzira da li ih mediji nazivali navijačima, radnicima propalih preduzeća ili lokalnim stanovništvom koje čuva svoje lokalne turističke potencijale od azilanta.

Mirko Rudić