---

VREME BR.1203 | 23. JANUAR 2014. >

Država zavere ćutanja

Od 1990. do danas najmanje trideset očigledno političkih ubistava u Srbiji ostalo je nerasvetljeno i – zaboravljeno. Očekivanja da će sada preporođeni Legija Ulemek (na slici) tu nešto pomoći svojim budućim iskazima donekle su preterana. Pre svega, jedva da više ikoga – osim porodica žrtava – to uopšte zanima; decenije su prošle, a vlast bi najviše volela da se te priče zaborave. Naime, mnogo je njih koji radije ne bi da se to sada otvara

Stvar je toliko očigledna da većina ljudi odbija u nju da poveruje. Od 1991. do 2002. pobijeno je na stotine ljudi u nikad rasvetljenim slučajevima, da bi sve to kulminiralo atentatom na premijera Zorana Đinđića i pratećom, predugo očekivanom i uveliko zakasnelom akcijom Sablja. Iz te skandalozne serije nerasvetljenih zločina jasno se izdvajaju ubistva sa očitim političkim motivima, njih tridesetak. Idemo redom.

Seriju ubistava otvara slučaj "Nana" iz marta 1990: saradnik Savezne državne bezbednosti Andrija Lakonić ubijen je u tom kafiću jedne večeri. Za to je optužen, pa u jesen iste godine oslobođen Darko Ašanin, poznati gangster. Bila je to spretna policijsko-pravosudna nameštaljka čiji cilj nije ni bio da se otkrije ubica (poznat i slobodan dan-danas u Srbiji, iako je za njim raspisana poternica MUP-a Crne Gore zbog ubistva), nego nešto drugo: obračun MUP-a Srbije sa Saveznim SUP-om. Akteri ubistva u "Nani" bili su saradničke veze SDB SSUP-a angažovane u akcijama protiv neprijateljske emigracije, a zauzvrat im je pružana zaštita od progona beogradske policije, što je republički MUP iritiralo. Žrtva, Lakonić, izgleda da je počeo mnogo da priča; u njegovom stanu pronađeno je nekoliko pasoša sa njegovom slikom i raznim imenima – svi autentični, dakle nefalsifikovani. Ašanin će juna 1998. biti ubijen u Drajzerovoj, u svom kafiću "Koloseum" (automatska puška, jedan počinilac, nikad rasvetljeno). Drugi akter, Miroslav Bižić, inspektor GSUP-a, otpušten posle "Nane" i kasnije privatni detektiv, ubijen je maja 1996. kod Merkatora, ispred ulaza u svoju kancelariju (automat s prigušivačem, jedan počinilac; nikad rasvetljeno).

NEZGODNE GODINE: Prvo pravo, par excellence političko ubistvo desilo se početkom avgusta 1991. kada je Branislav Matić Beli, aktivista i finansijer SPO-a, izrešetan ispred svoje kuće iz dva automatska oružja netipična za beogradsko podzemlje u to vreme, ali tada već veoma tipična za paravojne formacije Srba u Hrvatskoj (automati kalibra 7,62 X 25 mm iz skladišta rezervne milicije). Naravno da nije rasvetljeno nikad.

Posle nekoliko ubistava raznih likova iz podzemlja za koja nema indicija (za sada) da su bila politički motivisana, oktobra 1993. ispred svoje kuće na Dedinju ubijen je Radojica Nikčević, "biznismen" blizak Željku Ražnatoviću Arkanu (dva počinioca, revolver velikog kalibra). Njegove poslove preuzeli su Arkan (ubijen januara 2000) i njegov kum Đuzepe di Stefano (sedi u engleskom zatvoru).

Onda na red dolaze razni gangsteri, ali i policajci: Dragan Radišić, inspektor za krvne i seksualne delikte GSUP-a Beograd, ubijen je u haustoru svoje kuće februara 1996. (automat s prigušivačem, jedan počinilac; nikad rasvetljeno). Bižić, pa Zoran Stevanović, "major" Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, hapšen zajedno s njim u Hrvatskoj, novembra 1990, umešan u šverc oružja za Srbe u Krajini, posao veoma politički (maj 1996. ispred "Metropola", jedan počinilac, automat s prigušivačem). Onda, posle nekoliko gangstera, strada Vlada Kovačević Tref kod "Interkontinentala" februara 1997. (jedan počinilac, pištolj). Tref je bio "biznismen" blizak Marku Miloševiću (od oca Slobodana i majke Mire Marković): finansirao je Markove egzibicije u auto-trkama i još ponešto. Njegova udovica Bojana Bajrušević javljaće se kasnije u izvesnim aferama oko trgovine cigaretama itd.

Ta 1997. ispostavlja se kao nezgodna godina za razne važne ličnosti: vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova i načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije Radovan Stojičić Badža gine 10. aprila 1997. u piceriji "Mamma mia", par stotina metara od zgrade MUP-a: jedan počinilac, automat s prigušivačem, pred desetinama svedoka, hladnokrvno u leđa. Onda su u MUP uveli godišnju nagradu s njegovim imenom, ali se ne zna je li ikada dodeljena. Kasnije, januara 2001, tadašnji (1997) načelnik GSUP-a Beograda izjaviće, iznerviran, pred jednim parlamentarnim anketnim odborom da su "Badžu ubile cigarete", što nije bez smisla: tada (1997) šverc cigareta bio je upravo dovođen u neke druge... dobro, razmere, kako da vam objasnimo...

Kad može v.d. ministra unutrašnjih poslova, mogu i drugi. Oktobra 1997. na Novom Beogradu usred bela dana dva počinioca ubila su iz pištolja Zorana Todorovića Kundaka, generalnog sekretara Jugoslovenske levice (JUL) i direktora Beopetrola. Predsednica stranke Mira Marković bila je jako potresena i poslala je srcedrapateljno pismo iz Indije; tada su razni počeli neprijatno da se osećaju. Bili su u pravu.

ZGRUŠNJAVANJE: Onda je Jovica Stanišić otišao, a Radomir Marković došao na čelo Službe.

Tu se stvari zgušnjavaju. Jedanaestog marta 1999. ubijen je u Košutnjaku iz snajperske puške Miodrag Vlahović, pukovnik policije i pomoćnik načelnika Uprave za suzbijanje kriminaliteta (UZSK).

Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999, ali to sve znamo.

Dragan Simić, mladi pukovnik policije i načelnik OUP-a Savski venac, najvažnije policijske stanice u gradu, ubijen je jula 1999. u Ulici Save Kovačevića, iz zasede. Februara 2000. u restoranu FK Rad na Banjici rafalom iz automatske puške, ispaljenim sa otvorenog prostora iza stadiona, ubijen je savezni ministar odbrane Pavle Bulatović, a ranjena su još dva lica. Već 25. aprila ispred svog stana u Jaše Prodanovića ubijen je Žika Petrović, generalni direktor Jata. Iz pištolja, jedan počinilac. Kasnije će nasred Terazija, usred bela dana, iz pištolja s prigušivačem biti ubijen Branko Bulatović, predsednik Fudbalskog saveza.

To su, dakle, glavni do sada nerasvetljeni slučajevi ubistava sa nesporno političkim uglom. Ima ih i manje značajnih ili onih sa ne baš jasnom političkom pozadinom, ali pustimo sad to. U nekoj prvoj analizi sličnosti i razlika nabrojanih ubistava, ako izostavimo puku učestalost, ističe se pre svih drugih jedna okolnost: drska samouverenost počinilaca, da ne kažemo nonšalantna olakost ubijanja. To nikada ranije nismo imali. Iz toga se dadu izvući neki očigledni zaključci: kao prvo, dobra obaveštajna priprema; zatim osigurana taktička podrška i logistika (vozila za bekstvo, oružje za jednokratnu upotrebu, taktička telekomunikacija, sigurni stanovi); a kao najvažnije – politička podrška (i narudžbina), obećanje nekažnjivosti, ukratko. Upravo u obećanju nekažnjivosti sadrži se suština te naše sramote: da je tokom dvadeset godina moglo da bude ubijeno toliko ljudi od nekog značaja, a još više ljudi bez tog nekog značaja (kao da to menja na stvari...).

Hajde sada to da razmotrimo: ko je mogao da obeća nekažnjivost za ubistva (i da obećanje ispuni)? Režim, kroz svoje političke stranke, policiju, tajne službe, tužilaštva i sudove, udvoričke medije i naklonjenu čaršiju. Kriminalci, ali ni pripadnici tajnih službi (tek oni!) nisu ni glupi ni naivni, pa da se usude nekoga da ubiju (pogotovo nekoga ko je neko i nešto) bez debele garancije da neće biti gonjeni i kažnjeni. Oni pritom dobro znaju da ko im je to obećao, možda su (oni pametniji) to nekako i dokumentovali dokazima. Tako smo došli u situaciju da ljudi jedni druge drže za jajca (da prostite): ako mene uhapse, ispričaću za tebe; sasvim jednostavno. Svi sve znaju jedni o drugima i svi su umočili ovako ili onako. Tako je država-ubica postala država zavere ćutanja. Dobro: neki su ubijeni da ne bi pričali koga su ubili (setimo se tog Luke Pejovića, prepoznatog kao ubica Slavka Ćuruvije); ali i njih je ubio neko kome su obećane zaštita i nekažnjivost.

Tako smo prispeli ovamo gde smo sada i tu nikakav Legija Ulemek ne može da pomogne. Može Legija Radomira da optuži za ovo; Radomir će njega za ono, pa su kvit: obojica leže po 40 godina i svejedno im je; zabavljaju se. A što se počinilaca svih ovih nerasvetljenih ubistava tiče, ostaje ono dečje – soli na rep.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---