---

 

Pustinja

Suvenir-staklenka sa zrncima peska. U stvari, pesak zasužnjen u vlastitoj rastopini. Iz prave Sahare, tvrdi ponosno prodavac. Kad se leptirasti mehur, kaže, okrene naglavce, vreme isticanja peska podudara se sa vremenom potrebnim da jaje na vatri postane rovito. Ne, nikad kročio u to orijaško skladište za Ništa, ali sve to imaš i na prvoj većoj plaži. Pa zašto onda insistira na izvornom poreklu zrnaca? Ćuti. Na moju opasku da se iz čednosti jedne pahuljice ne naslućuje pošast snežnog usova odgovara da ne vidi vezu snega sa peskom. Izlazim sa rebusom kako odbraniti harizmu Sahare od sarkazma prodavca privezaka i od njegove spravice za metanisanje Hronosu?

Kad stignete na lice mesta (sa predubeđenjem da je u pitanju mesto bez lica), od prve ste zaronjeni u bezmerje. A gde mere nema – caruje metafora. Smesta postaje jasno zašto je Duh izabrao baš pustinju da u njoj doškoluje Sina kušnjom Đavolom. Na izvoru ste izreke da Božji mlin melje sporo ali sitno. Štaviše, u središtu ste žrvnja kosmičkog iščekivanja – da se rasplete sukob neumornih suparnika, zapretanog požara i utrapljene vatre. Pava čegršt iz predanja: salamander protiv rusalke. U paradoksalnoj napetosti praznine otkriva se da peščane dune nisu ko svi bregovi iz prirodopisa, da su one zatalasano dno okeana Sveta tišine. Suština se na tom poprištu odmerava aršinom tišine, uz neminovni zaključak da je svako zaglušno okružje površno do bezbednosti.

Pustinjska vatra (nevidljiva, unutarnja) odaje se bojom: umesto snežne beline, brašno Velikog Mlina ima riđasto-mrki valer kore već ispečenog kruha. To sasvim pristaje mestu na kojem se proniče suština nasušnosti i skrušenosti, gde se uči dorbročinstvu i uzvišenosti lišavanja. Plamen titravi prebeg iz jednog oblika u drugi, ljubomorno se obara na rubove.

Oko, predstraža podozrenja, smušeno je od vibriranja kontura: čini mu se da pojedinosti ne postoje (što ih brže traži, teže će ih naći, a u bistrini vazduha ne može da se usidri. Nadnaravna čistota pomućene stvarnosti. Kad dalekost i bliskost prizora postanu blizanački identične, kristalno se jednači sa astralnim. Nema prečega u suočavanju ličnog i kosmičkog. Besprekoran utisak prostranstva! A prikazanja se javljaju samo tamo gde je stvarnost gorostasna. Odsustvo gradivnih međa nagoni duh da ih stvara, kao što se tarabe zabrana u ranom detinjstvu preskaču lukom uobrazilje.

Teško je u tom nemuštom (ali nepoštednom) koštacu držati jednome stranu, kad naporedo i u nama traje borba stradanja i nadanja – duh nam je od vatre, telo od vode. Ipak, uzdah u reči sahnuti odnosi prevagu: pir vatre, bezobličnog žderača oblika, može da bude dokrajčen samo hirovitom bezobličnošću vode. A vode ni od korova, mada je tišina najave njene skorašnje provale (da bi se zamesio sav taj silni pesak, potreban je pravi Potop). Ako je stidljivoj ženskoj prirodi svojstveno da se skriva, pustinjska voda je najženstvenija. Pored Gospoda (koji na steni Horeb označi Mojsiju mesto izvora), vodu zastrvenu zarom peska tu može da nazre samo čedna nebeska siročad, kao Prinčić iz istoimene priče francuskog letača i pripovedača Sent-Egziperija (među Arapima Sahare poznatijeg pod nadimkomVlastelin Peska).

Vetar, zaludan zbog odsustva okomitih prepreka, rasprema carstvo privremenih nabora. Njegovo je uživanje da odgađa ugođaj u nedogled: pesak smatra čas polenom, čas fosilom prepotopskog pljuska. Razgrće i zagrće dune kao grnce na vitlu, lascivno im oblizuje razdeljke i pregibe, sveti se oblapornom cariniku Suncu za oduzetu morsku vlagu. Sunce mu uzvraća kaznom – da preraste u narcisoidni kovitlac i da se okomi na vlastitu okomitost. Pokazuje se da bezobličnost peska nije neka snishodljiva bezličnost. Naprosto, reč je o spokojnom uverenju da postojanost nije u čvrstom obliku nego u menjanju stanja, da je suština negde duboko, a gipkost božanska osobina.

Rashlađen (do beznađa) prema Žar-caru u egzilu, pesak će se pred zoru krepiti pustinjskom rosom, ženstvenijom od ruže i stidljivijom od tišine. Kratkotrajni predah između poniranja i isparavanja čini rosu lirski krotkom. U predelu gde se ubere više rose nego što padne kiše, u podneblju gde sve što se danju živo zakopalo noću izmisli da bi živelo od znoja peska, Brelovo zaricanje (da će ljubljenoj pokloniti nisku od bisera kiše poreklom iz kraja gde kiša ne pada) ima prizvuk žrtvene pokore.

Ko preživi iskušenje i položi najteži ispit iz Opšte položenosti vrednosti u beskraju, uživaće u saznanju da pustinja nije oskudna, nego mi nismo dorasli njenom bogatstvu – žestini Sunca, hitrini Vetra, lukavštini Vode. Naučiće da pravi razliku između uzvišenog lišavanja pustinje i nečoveštva pustoši koju ološ ostavlja za sobom.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---