Lula

miloš bobić

Čuj, tražio sam je danima bez uspeha. Ni pisma ni razglednice. Ali znao sam, osećao ispod debelih žila da će se pojaviti. I sad, kao da me je sunce ogrejalo - lula!

Ona je inače klon lule koju sam takođe negde zaboravio pre nekog vremena. Nije pitanje nebrige već prokletstvo brzine. Kao i svaka mala lula ova se puši napolju - van kuće i radnog stola. Od korena je ružinog drveta, a srebrni prsten sprečava da pri brzom čišćenju sline i masti pukne drveni deo. Mada nisam bio najsrećniji zbog otkrića da postoje duplikati (prokleta industrijalizacija!), bio sam zahvalan što se sa prethodnom lulom zagubljeni osećaj vratio. Činilo mi se isprva da joj malo nedostaje da bude potpuna replika sveta koji sam bio zaokružio, a onda sam se navikao i počeo da uživam u njenim minucioznim specifičnostima. Da možes da dosegneš isto zadovoljstvo kao i ja preporučio bih ti da je zapališ. Ali, nemoguće je da dva čoveka popuše na isti način. Teško je, čak, i istu lulu pušiti dva puta isto. Pušenje određene lule, sa određenim duvanom, na jednom mestu i u jednom raspoloženju neponovljiv je doživljaj. Složena stvar, veruj mi.

Moj život bio bi siromašniji bez njih. Imam ih dosta. Kupujem ih po nadahnuću. Nikad iz potrebe. Uvodim ih u život lagano, po propisu, uz konjak i lagane dimove. Tako se množi moja ergela. Ne brojim. Plašim se, valjda, da će se otkriti koliko dugo pušim i koliko sam para u njih uložio - u dim. Neke sam skoro zaboravio, neke čuvam da se ne potroše - pušim ih samo u svečanim prilikama. Ispušene lule ne bacam. Krpim ih. Kamiš sa jedne, mada retko, može da se napasuje na drugu. Bicikl je malo dete za njih. Stado, moje. Eci-peci-pec, i izvučem je. Merkam hoće li nam biti dobro. Koliko dugo ćemo se družiti. Pitam se čime da je napunim, gde da se smestim, koliko da stavim, a koliko da nabijem? Kad zapalim pomislim da su žene uporedivo ali manje zahtevno zadovoljstvo u poređenju sa njima. A i moraš da je paziš i maziš baš kao njih. Uvod je najvažniji. Kada se dobro pripremi, lula oko pušača stvara prostor.

Pravi pušački šminkeri puše izvikane dunhill lule. Jedna može da košta i nekoliko hiljadarki. Ništa od njih. Dunhill je napravljen od korena sa Islanda ili iz Ognjene zemlje. Šta tamo poraste, veruje se, otporno je kao čelik. Ja sam dobio jednu u srećna vremena narodnog trošenja Titovih kredita i sredio je za godinu dana. Nije razlog bio slabost dunhilla, već moja dugogodišnja navika na brzo pušenje cigarete. Kako došla tako i otišla. Imala je progoretinu ko rupa na čarapi. Krpio sam je i pušio iz pažnje, sve dok nije pukao i kamiš. Tako sam u Amsterdamu otkrio jedinog meni poznatog majstora koji ima radnju za krpljenje lula. Bilo je to sedamdesetih. U podrumu visokom dva i deset, čovek-trska od dva i pet. Pušio je iskljičivo cigare. O lulama je znao sve. Zašto cigare? Nikad nemam vremena da pušim kako valja, kaže. Taj stepen samoodricanja može da iskaže samo neko ko lulu zaista voli i o njoj puno zna. A onda, početkom devedesetih, zatvorio je radnju. Video sam ga na rasprodaji pred zatvaranje. Nije više mogao da plaća visoki porez, a i siromašnih pušača bilo je sve manje. Ovi novi ne krpe - kupuju nove, vajkao se. Odlazio je u ilegalu. Viđamo se ponekad. Kad pukne kamiš. Puši lulu. Ima vremena.

Tako i ja čekam bolovanje, praznike, odmor, penziju, pa da se napušim. Nema lulaša do Indijanaca - ljudi sa puno slobodnog vremena. Ovako, sada, pućkam na brzaka, čekam vikend, pa zapalim. I tada se za baksuz namesti neko ko dobronamerno primeti: "Baš lepo miriše, a ne kao one cigare". Dovoljno da magija prođe, da počneš da misliš kako je drugima. Plop! Balon prsne i cela galaksija koju lula stvara odlazi nepovratno u crnu rupu. Kao da njih neko ometa. Preko lule je čak teško i govoriti. Sa lulom si uvek sam. U lulaškim tripovima nema nasilja, nema zlobe i pizme. To je oprečno njenoj suštini - lula je, kao što se zna, mirnodopsko oruđe - znak mira. Uživa se samo kada si svestan sebe.

Lula u našem prosvećenom narodu ide uz Šerlok Holmsa i ostale pedere. Nemam ništa protiv da sam peder, ali zašto ponižavati lulu. Inače, ima nekoliko časopisa za lulaše i puno klubova. Lulašice (ženski pušači lule) su tu prilično zastupljene, mada gotovo da ne možeš da ih sretneš na javnim mestima. One, kao i svako drugi, u dunhillu mogu da naprave svoju mešavinu. Krste je Ci-ic, na primer, i šalju ti na kuću kao lični blend. Paradoksalno je da po verovanju naroda lulu puše gospoda - civilizovani, a da je istovremeno njena polovina mera za bezvrednost - ni po lule duvana. Ako se izuzme klasna konotacija, prva ideja zvuči tačno. Lula zahteva mir, sabranost i predanost. Sa više pušača lule bilo bi na svetu manje ratova, nasilja i površnosti. Lula je praznik.

Još jednom, hvala! Čuvaj je i pazi. Doći ću po nju. U međuvremenu, ako je ložiš puni je meko i do pola. Pritiskaj srednjakom, pućkaj lagano. Čisti je bez udaranja o tvrdo i tek kada se ohladi. Obavezno s vremena na vreme provuci meki čistač, kao da čistiš pušku, Srbine. Raport: spremna, prazna, ispravna! Wellcome to the club. Pa, ti sad vidi. Mnogi su sasvim slučajno postali ovisnici različitih poroka. Ovaj mi se čini sasvim ljudski.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

OSTALI TEKSTOVI