---

 

Pecanje

Stari Sloveni behu vrli ratnici, pijanice i – ribolovci. Onim njihovim potomcima koji ne vole kavgu i nemaju para za kafanu, pecanje ostaje jedina prilika za negovanje svetlih tradicija. Reč je o jeftinoj, svakom dostupnoj razbibrizi, koju pravi pecaroši pretvaraju u vrhunsku umetnost.
Da bi se narugao paklu svakodnevice, ribolovcu je dovoljna trska, nekoliko metara najlona, jedna udica, parče hleba ili glista i, za svaki slučaj, verovanje u čuda. Naravno, poželjnije je da umesto bare bude kanal ili reka, umesto trske nekoliko pristojnih štapova sa odgovarajućim mašinicama, pa i kakvo-takvo plovilo. I uz najbolji pribor i opremu valja posedovati dosta strpljenja, iliti sklonosti ka samozavaravanju i samomučenju.

Na pecanje se ide kad se ima vremena. Dakle, valja biti penzioner, intelektualac ili slični besposličar, ili se nalaziti na prinudnom odmoru. Pecaroš koji drži do sebe izlazi samo kada solunarne tablice, vremenska prognoza i izveštaj o vodostanju obećavaju dobar ulov. Rečju – bilo kada. Prethodno se pripreme mamci. Bez obzira da li se radi o najobičnijim glistama, pijavicama, durbocima, rovcima, crvićima, štampajzerima, noklama, kuvanom kukuruzu, mladom grašku ili sličnim đakonijama, u pitanju je najstroža tajna. Zna je svaki ribolovac i ne odaje je nikom ni za živu glavu. Naime, svaki poseduje onaj tanani osećaj za miris, ukus, boju, izgled i veličinu onoga što je u datom trenutku neodoljivo i za najoprezniju ribu.

Sledeća tajna je mesto za pecanje. Niko živ ne sme da sazna da je mesto koje ste odabrali najbolje na svetu, a ni vi sami ne smete verovati da ste na tom mestu zato što su druga već zauzeta, ili zato što tamo nikad niste upecali ništa. Kao što nećete ni ovde.

Nekad je bilo važno bežati od civilizacije. Danas baš i nije. Čim čovek potraži pravu divljinu, nabasa na vojsku koja ukopava topove, ili na milicijsku patrolu i njeno maštovito pitanje zašto ste se upravo sada zatekli na ovom mestu. U gorem slučaju pojavljuju se dobrovoljci sa gliserom koji umesto udica zabacuju kašikare.

Kad su sve prepreke savladane, dolazi ono pravo. Razmrsite najlone, ustanovite šta ste sve zaboravili, izgubite živce i smireno počinjete. Prokleta riba, po običaju, ni da pipne, iako ste upravo ovde nekad vadili kapitalne primerke. Pošto ne grize, prisećate se onog lanjskog šarana koga ste zamarali više od sat vremena dok nije odlučio da prekine najlon. Ili onog preklanjskog soma što vam zamalo nije iščupao štap iz ruku pre nego što se zavukao pod vrbu. Nov novcat najlon, osamdesetka, pukao je kao od šale! Pa se sećate silnih smuđeva koje ste namlatili tamo preko one jeseni. Pa štuketina koje su išle kao lude. Pa meleza kojiam ste hranili maltene celu zgradu. Pa onog tolstolobika što je iskakao na metar iznad vode. Pošto u blizni nije bilo panjeva i grana, krenuo je u trsku i – zna se. Pa evocirate uspomene na sve mrene i kečige i onu jednu jegulju. O beloj ribi, dakako, ne vredi ni pričati, toga je uvek bilo kao pleve. Posle nabrajate izuzetke: kada je šarančina došla na kedera, somina na kačkavalj, štuka na glistu...

Pošto se završi s vlastitim dogodovštinama, bar onim vrednim pomena, na redu su tuđe. Ništa manje uzbudljive, uostalom, bez obzira da li ste lično videli ili lično čuli od očevica koji nije imao razloga da laže. Opisivanje tuđih doživljaja je u neku ruku lakše, jer se svaki put može stručno objasniti gde je dotični pogrešio. Naime, ili je previše otpustio najlon, ili je, smotanko, vukao kao blesav. Vama se to, kao iskusnom ribolovcu, nikad ne bi desilo. Neko, naprosto, ima ono nešto što ga čini izuzetnim, a većina njih su prostaci kojima bi trebalo zabraniti da plaše ribu i nerviraju prave majstore.

Bez obzira na prognoze, gotovo svako pecanje mora da upropasti provala oblaka, neočekivani vetar, naglo zahlađenje, ili nepodnošljiva zapara. Ako ni to, onda promena pritiska koju riba oseti dan ranije. U krajnjoj liniji, za sve je kriv Černobilj. Ako se sve to ima u vidu, pravo je čudo da još uopšte ima nešto u toj smrdljivoj vodi. A nekad... Eh...

Srećom, postoje ribolovačke priče. Kad plovak zatitra, krene u stranu pa potone, kad se štap naglo savije sve do vode, kad povuče iz sve snage a vi oštro kontrirate – onda ste car. Ko to shvati, taj je ispekao zanat i ništa ga ne može odvratiti da sutradan pokuša ponovo.

Ako već ne može živeti od pecanja, čovek može da živi za pecanje. I u najmračnijim vremenima čovek koji peca je slobodan čovek. S pravom da cele zime sanja, a celo proleće, leto i jesen čeka ribu svog života.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---