Psiholozi odskora, "postmoderno" dakle, barataju pojmom prenatalnog (iskustva, sećanja, uživanja...). Zapad je, tako, po ko zna koji put u svojoj istoriji, opet otkrio – toplu vodu. Kinezi su, na primer, oduvek smatrali da se dete rađa staro godinu dana: ne zato da bi mu životni vek bio duži, nego iz (do juče potpuno "nenaučnog") uverenja da je i nerođeno dete – čovek. I da na svet dolazi kao čovek čiji je život počeo, ako ne ranije – trenutkom začeća.

Ima nešto duboko primitivno tj. prvobitno u osećanjima "budućeg" roditelja, onog koji čeka. Iznenađenje na početku, radoznalost na kraju. Kako će izgledati to biće koje osećam ispod dlana dok se prevrće, šutira ili – povremeno – štuca? Šta se vidi u mlakoj tečnosti, šta oseća u toploj tami, šta se događa, da li sniva, s kojom će se vrstom znanja roditi, koja sećanja na sve prošlosti ostaviti onoga dana kada se pojavi?

Osećam izvesnu tugu od trenutka kad mi je glavom proletela slika svega što ona (nikada) neće znati. Prelazim u tuđu istoriju, nečiju dosadnu priču, staračko sećanje ili fotografije nepoznatih ljudi: ovo ti je bio deda (Gruja), ovo prababa (Janika), Gagarin je bio prvi čovek ukosmosu (12. april 1961.), Armstrong na Mesecu (21. avgust 1969, srebrna noć nad Beogradom), televizija crno-bela, tata je prviput seo za kompojuter u četrdesetoj godini, ovde je nekada bila kuća u kojoj sam rođen, a ovo kuća koju smo podigli svojim rukama...

Zoveš se Marta zato što smo želeli ime za karakter, karakter koji je, ako je verovati Heraklitu, čovekova sudbina: ne, u stvari, hteli smo i ime koje neće biti obično, ali ni strano, potom smo tražili šta ono znači i, tek na kraju, dobili smo povod imenu: mart 1991, Beogad. Ne zamišljam budućnost. Na izmaku devetog meseca iščekivanja i rastuće radoznalosti, sećanje liči na haos pomešanih detalja. Bojana, koja sama vozi od Epidaura do Soluna, "to" nalik na crva na monitoru odeljenja za ultrazvuk, prvi prepoznat pokret i, ponovo na monitoru, treperenje svetle tačke, srce. Sreća (tatina, dabome). I strah, povremeno panika: gotovo je, više nisam dete. Nikad me nećeš upoznati. Dok se budem vaspitavao i obrazovao za dobrog roditelja, prepoznavaćeš me kao ordinarno roditeljsko đubre, sebičnog stvora opterećenog mnoštvom nesuvislih saveta, bezrazložnih briga, smušeno izrečenih zabrana, idiotskih zahteva, neobjašnjive (i, uostalom, zajedničke, ovnovske) tvrdoglavosti, neopravdanog (roditeljskog) autoriteta...

Mudrost počinje čuđenjem, tvrdi Aristotel. Kako počinju deca, ne znam. Krajem četrdesetih godina (istorija koju ćeš svoditi na apstrakciju tipa "sredinom prošlog veka") danskom etnologu Jensu Bjereu australijski urođenici jednostavno su objasnili zašto njihov narod izumire. Beli čovek doneo je sobom uznemirenost, uznemirenost koja ometa miran san "divljaka" koji – mada savršeno poznaju fiziološke zakone začeća i efikasno primenjuju genijalno prost način kontrole rađanja – ne veruju da se potpuno dete i, dakle, potpun čovek, može napraviti ako ga, prethodno, roditelji ne – odsanjaju. Verner Hercog snimio je kamerom trojicu mladih, tek oženjenih Australijanaca kako sede u uglu supermarketa (ispod konzola sa deterdžentima, sasvim slučajno), pokušavajući da tu, na mestu gde se nekad nalazilo plemensko drvo pod kojim su se sanjalaa deca, zasnuju svoje naslednike. Uzalud, uostalom.

Ne sećam se sna u kom si postala, ali uživam u izazovu prebivanja koji si, pristajući da me iz sna probudiš, prihvatila.

Dobrodošla, Marta.

ALEKSANDAR ĆIRIĆ