Pravo na izbor, pravo na usamljenost.

Čeznemo li pomalo za nekakvim vremenom i prostorom u kojem narod neće posebno mariti da sazna kakvo mišljenje o nekoj javnoj stvari imaju pisci, i u kojem „pisac" za svoje izjave i mišljenja neće imati ni trunku „narodne", već samo lične odgovornosti?

Vreme u kojem piscu neće trebati da posle petnaeste čašice prizna – „Morao sam!", sa ponosom ili stidom, sasvim svejedno; ili, tačnije – ranije više sa stidom, danas više sa ponosom.

Šta je to potrebno da negde u svetu jedan pisac izjavi kako mu se dopada odlučnost Sadama Huseina, a drugi kako Buša smatra paragonom zapadne humanosti, a da nijednoga ne prozove neki dežurni narodni zastupnik, već da ih neko prosto nazove budalama? Zašto smo mi morali da se toliko iznenadimo nad Ruždijevim menama, odnosno da ga prvo uzneseno smatramo „našim", a da ga zatim sa gnušenjem odbacimo, uz obavezno evociranje onoga-što-je-morao-da-uradi da bi promenio verom?

Šta je bilo koji kolektiv pred piščevom mušićavošću, strahom, egotizmom, neurotičnošću, željom za usamljenošću? Bili su potrebni ovi udaljeni primeri da bi postalo jasno ko zapravo pravi problem tamo gde ga nema: oni koji su se zalagali (borili) za ukidanje ciljeva. Bedna manjina koja nije uspela da shvati da je loše ciljeve trebalo zameniti boljim ciljevima. Stoga se i lakše prihvataju oni koji preko noći zamene loš cilj dobrim ciljem, nego sumnjivi sumnjičavci. Naravno, ovo je idealizovana slika iz koje su uklonjeni zakoni tržišta i ljudskog ponašanja. Siromaštvo institucija i pojedinaca, zapanjujuća nezainteresovanost dvora za umetnike i odgovarajuće uzbuđenje oko toga ko će gde a ko, vala, nigde, dopunjuju sliku neophodnim lokalnim bojama. Vašara intelektualaca bilo je uvek posle pravih ili lažnih promena, a neizbežna loša literatura, koja ide uz pobedu i stvarne ili mogućne pobednike, dokazuje bar nešto što nije depresivno: negde postoji božanstvo koje štiti književnost, i nije lišeno tračka zlobe, uz svu uzaludnu mudrost. I izgleda da je posebno zlobno prema starcima koji, umesto da uživaju u privilegijama namćorstva, cinizma i besmrtničke usamljenosti, dožive radost otkrivanja novog cilja, najčešće u razuzdanoj gomili.

Fenomen se u staraca i nešto malo manje mladaca ispoljava kao neka vrsta akutnog ventrilokvizma: usne se jedva vidno pomeraju, a stomak govori nekim drugim glasom. Stomak i inače govori drugim glasom – glasom gladi, kolektiva i možda kolektivnog nesvesnog. Govor iz stomaka ne može biti posebno komplikovan ni dugotrajan – ... služi zaprepašćenju, zbunjivanju ... i zaradi. U američkom filmskom „crnom talasu" četrdesetih i pedesetih godina, drvena lutka s kojom ventrilokvist nastupa („drvenjak") postepeno preuzima vlast nad gospodarom (obavezni švenk iskosa) koji, posle pada u bedu, alkohol i ludilo, ubija „drvenjaka" a zatim/time i sebe. Američki „crni talas" bio je, kao i drugi, moralističan i naivan: „drvenjaci" se ne pokazuju; oni su kolektiv u čije ime govori ventrilokvist, pobednik koji nije dozvolio dijalog. Zato su na meti ne-ventrilokvisti, kojima se prebacuje nekomuniciranje s kolektivnim stomakom, izdaja istoga ili neki drugi vid nesposobnosti da se mutavošću služe kao jezikom. Godinama je jezik ventrilokvista bio komplikovan i šifriran: upotrebljavati vatrenu retoriku, ali zajednički nastup daje dovoljan uvid u razlike.

SVETLANA SLAPŠAK